Данас се бар две европске земље налазе на граници банкротирања државе. То су Грчка и Украјина. Тешко је да се поверује да је до заоштрења ситуације са дуговањима дошло случајно. Дужничке кризе  у Грчкој и Украјини  представљају рукотворину Запада (конкретно  –  „господара новца“) који је обе земље натерао у дужничку ступицу, и то је радио методично, на научној бази. Тако је у случају са Грчком у томе учествовала банка Голдман сакс која је тој чланици еврозоне омогућивала „ванбилансне“ кредите, чије дуговање није улазило у званичну статистику земље. Данас се то прилично често помиње, али се све пребацује на халапљивост и поквареност наведене банке. Наравно да постоје све основе да се сматра да је то била тајна операција „господара новца“ (акционара Федералних резерви САД) који су тако оставили „мину успореног дејства“ испод читаве Европе. Међутим, Голдман Сакс сам спада у „господаре новца“ (конкретно – контролише га клан Ротшилдових), а и сам је један од акционара Федералних резерви.

          У новијој историји је било много банкротстава држава (Табл. 1)

Табела 1

Највећа банкротства у последњих неколико деценија

Земља Време банкротства Износ дуга у тренутку банкротства, у млрд.дол.
Мексико Август 1982 80
Југославија Јануар  1983 20
Бразил Фебруар 1987 67
Русија Август 1998 око 40
Аргентина Децембар 2001 132
Еквадор Децембар 2008 3,2

Да укратко објаснимо наведене цифре.

Мексико: 12.августа је Министарство финансија Мексика објавило тромесечни мораторијум на плаћање спољних дугова. У децембру исте године ММФ је одобрио трогодишњи програм  помоћи Мексику од 3,8 милијарди долара. До 1993. одобрена су још два трогодишња пакета која су заједно износила 5,2% БДП-а Мексика.

Југославија: 19.јануара је савезна влада објавила банкрот за гашење основног износа дугова државе, савезних република и државних предузећа (камату је наставила да плаћа). Летом 1983. Београд је приватним страним кредиторима (приближно 600 западних банака) успешно отплатио дуговања  заједно са каматама у износу од 1,9 милијарди долара. Почетком септембра исте године са кредиторима је потписан уговор о реструктуризацији дуговања и додели новог кредита од 600 милиона долара.

Бразил: већ крајем 1987.године Министарство финансија Бразила се договорило са банкама да се обнови исплата камата. Следеће године Бразил је са банкама-кредиторима потписао комплексан споразум о одгађању рокова за исплату дугова.

Русија: 17.августа 1998. влада Русије је објавила да замрзава исплате по рубаљским хартијама  (државне краткорочне обавезе, ГКО), чији је значајан део припадао страним инвеститорима. Од 17.августа 1998.  је објављен и мораторијум на 90 дана за вршење исплата повраћаја финансијских кредита које су комерцијалне банке добијале од нерезистената. То је фактички значило банкрот по спољним дуговима банкарског сектора. Као резултат преговора са купцима ГКО извршена је реструктуризација: размена старих хартија за новац (10% дуга за нерезистенте) и за нове државне обвезнице са роком доспећа до пет година.

Аргентина. Банкроту који је влада објавила 24.новембра претходиле су масовне навале улагача у банке у земљи. 2005. и 2010.године Аргентина је направила две реструктуризације дуга. Замена замрзнутих обвезница за нове прошао је са отписима који су достизали до 75%. Мали део инвеститора (око 7%) које су сачињавали тзв.  лешинарски фондови  није се сложио са условима реструктуризације и одлучио је да преко судова захтева потпуну исплату првобитних износа. 2012. суд Њујорка  је обавезао Буенос-Ајрес  да регулише стара дуговања. Аргентина је одбила да захтев суда изврши. У јулу 2014. агенције за рејтинг,  и посредник на преговорима кога је изнајмио амерички суд,    прогласио је званичан банкрот.

Еквадор: Владина комисија за аудит државног дуга је 2008.године обнародовала многе чињенице  да је при размештају облигационих зајмова на међународна финансијска тржишта било много прекршаја и корупције. Крајем 2008. влада је објавила мораторијум на опслуживање глобалних обвезница са доспећем у 2012. и 2030.години, у номиналном износу од 3,2 милијарде долара. 2009.године је Еквадор, пошто је одбио било какве преговоре са инвеститорима, откупио те обвезнице,  са огромним дисконтом,  за 35% од њихове номиналне вредности.

Сва побројана банкротства су представљала изјаве влада земаља-дужника о увођењу мораторијума, т.ј. о одлагању исплате дуговања. Изузетак је Аргентина. У лето 2014. банкротство те земље није објавила њена власт већ међународне рејтинг-агенције. Ако се пође од стандарда претходних деценија, одлука Врховне раде Украјине у мају ове године о ступању на снагу закона који је председнику земље дао право да уведе мораторијум на исплате спољног дуговања, већ би могао да се квалификује као де-факто банкрот. О Грчкој уопште не треба ни да се говори. Она је себи дозволила да не плати ММФ-у рату која је била на реду, што се раније квалификовало  не као обичан банкрот, већ банкрот „на квадрат“. Све важеће старе норме  и обичаји престају да важе, а дужнички проблеми се решавају „како падне на памет“, при чему се полази од политичке сврсисходности.

У суштини, у најновијој историји су коришћена два главна начина излажења (извођења) земље из банкротства: а. давање нових кредита; б. реструктуризација дуга на бази преговора са повериоцима. Али и ту настаје једна нестандардна ситуација. Ради се о Еквадору који је извршио принудни откуп својих хартија са дисконтом. Да ту варијанту назовемо „једнострана реструктуризација дуговања“. Влада Грчке, колико ја знам, о тој варијанти уопште није  дискутовала. Еквадорски „преседан“ се прећуткује као неприхватљив за „господаре новца“. Шта више, има инвеститора који се не слажу са једностраном реструктуризацијом. Конкретно, крајем 2014, покушавајући да од Екватора наплати првобитни износ дуговања, бостонска инвестициона компанија GMO Trust је поднела тужбу  њујоршком суду.

А ако се прочепрка још мало дубље у историју 20.века наћи ћемо у њој још већа банкротства. Најпре, банкрот из 1971.године, који су објавиле Сједињене Америчке Државе. Вашингтон не воли да се тога сећа. Тада, 15.августа је  председник Р. Никсон говорио на телевизији и изјавио је да САД привремено прекидају размену долара за злато, како је то било предвиђено Бретон-Вудском конференцијом 1944.године. Али – то је било  врло специфично банкротирање. Сматра се да је на тој конференцији Вашингтон преузео на себе обавезе да одржава слободну конвертибилност долара према драгоценом металу. Прво, то није била дужничка обавеза. Друго, то је била обавеза, која није била фиксирана у неком посебном документу. У суштини  је то   било обећање Вашингтона. 15.август 1971.  је само један од примера    како ујка Сем лако повлачи обећања која  да. Уопште не треба да се сумња да уколико он објави банкротирање због данашњег државног дуга, он ће то учинити исто тако „великодушно“ и „цивилизовано“ као и 1971.

После 1.светског рата дошло је до гомиле државних банкротстава. Њихов број је растао после октобра 1929.године када је почела светска економска криза. Али најинтересантнија и најзлослутнија прича о банкротствима тог времена је повезана са Немачком. Било је мало што су њу после рата оптеретила предратна дуговања. Њима су додате астрономске обавезе репарација. На Париској мировној конференцији 1919. земље-победници су одредили незамисливо висок износ за репарације који је у златном еквиваленту био једнак приближно 100 хиљада тона злата. Толике количине злата нису постојале  у сефовима свих централних банака и државних благајни на свету. Члан енглеске делегације, познати економиста Џон М.Кејнс био је запањен алавошћу земаља Антанте те је у знак протеста напустио конференцију. По његовим проценама, репарациони захтеви  победника су били бар три пута већи од економских могућности Немачке. Током ’20.година прошлог века између земаља – победница и Вајмарске Републике (тада је било општеприхваћено да Немачку називају тим именом) стално су се појављивали оштри сукоби. Француска је чак окупирала Рур како би се обезбедила да Берлин озбиљно схвати своје обавезе у вези са репарацијама. Међутим, није помогао  чак ни војни притисак. Делимично – Немачка није била у стању да извршава своје обавезе (економија није јачала), а делимично није ни хтела (тражила је могућности да избегне и исплате, и репарационе испоруке роба). Зато може да се каже да се Немачка налазила  у стању сталног банкрота. Периодично су вршене реструктуризације репарационих обавеза Вајмарске републике. Не само по величини репарација, већ и по динамици њиховог исплаћивања (тј. испорука роба). То, што се дешавало међу победницама у 1.светском рату и Вајмарском  Републиком јако подсећа на данашњу ситуацију  између Атине и „Велике тројке“ кредитора. Тада је био понижен и економски прегажен немачки народ, а сада „Велика тројка“ понижава и економски уништава Грчку.

Мешутим, треба скренути пажњу на чињеницу да је почетком 1930.г.  однос „савезница“ према Немачкој почео нагло да се мења.  Прво, у Вајмарску Републику су почеле да стижу инвестиције и кредити. Због тога је 1930.године  у Базелу  формирана Банка за међународне обрачуне. Формално она је требало да води рачуна о немачким репарацијама, али  фактички –  постала је канал за финансијско „пумпање“ Немачке. Чиме би могао да се објасни такав заокрет у политици Запада према Немачкој? Претпоставља  се – чињеницом да је на истоку почео снажан  препород Русије, која је у то време носила назив „СССР“. Већ после прве петољетке СССР се по индустријској производњи  нашао на другом месту  и почео је да снажи свој војни потенцијал. Тада је донета и одлука  о јачању војно-економског потенцијала Немачке и окретању њених оружаних снага према истоку. Од 1931.године  Берлин је без неких већих тешкоћа успевао да са бившим победницама потписује споразуме који су олакшавали  њено дужничко бреме. Чак се почетком тридесетих  јако утишала и непомирљива Француска, мада двадесетих година само што није против Немачке повела нови рат како би принудила Берлин да извршава своје репарационе обавезе. У јуну-јулу 1932. је у Лозани одржана конференција на којој је постављен дебела тачка на репарационе захтеве „савезница“ према Немачкој: 90% тих захтева је сторнирано, а остатак пребачен у дужничке хартије.

Тачку на све дужничке неспоразуме земаља-победница и Немачке је коначно поставио Адолф Хитлер, који је 1933.године ступио на власт. Завршен је период билатералног регулисања  дужничких питања. Почео је период једностраног одлучивања. Одлуке је доносио А.Хитлер, вођа Трећег рајха. На пример, 14.јуна 1934.године Рајхсбанк (Централна банка тадашње Немачке) је објавио да прекида исплате страних дуговања, укључујући и камату. Уместо тога,  повериоци су добили сертификате које је  требало да претворе у обвезнице 3%- зајма са роком доспећа од 10 година. у 1934.години немачки дуг (без репарација) је  смањен за 97%, што је само у тој години Немачкој сачувало  преко 1 милијарду марака[1]. Али најчудније је да се земље- победнице, „савезнице“, уопште нису узбудиле због таквих једностраних одлука Берлина. Шта више, САД, Велика Британија и друге земље  Запада су наставиле да подржавају Трећи рајх.

Прича о томе, како су решавани дужнички проблеми Немачке у периоду између два светска рата је врло поучна. Она још једном подсећа да „господари новца“ могу да искористе дужничке проблеме држава и за постизање својих циљева геополитичког карактера. Такође, уопште не треба да се сумња да ће савремени дужнички проблеми Грчке и Украјине да се решавају (односно – већ се решавају) уз вођење рачуна  о „руском фактору“  који „господари“  и у 20.веку, и данас, сматрају за главну претњу по њихове планове о господарењу читавим светом.

[1] Детаљније: Катасонов В.: Ђеновска конференција у контексту светске и руске историје – М.Кислород, 2015// Глава 6. Судбина немачких репарација после Ђенове (Катасонов В. Генуэзская конференция в контексте мировой и российской истории. – М.: Кислород, 2015 // Часть 6. Судьба германских репараций после Генуи).

12 гласa