Знам да многе грађане Србије још увек буни како се, и по ком основу, глобална финансијска институција, каква је ММФ, бави одређивањем цена струје једној наводно сувереној земљи, па ћемо се тиме озбиљније бавити у неком од наредних текстова, а сада ћемо се осврнути на статус пензија и плата у јавном сектору, које су беспотребном политизацијом, осионом суспензијом постојећих закона и потпуним непознавањем елементарних економских законитости, од стране Александра Вучића, довеле до погоршавања социјалног статуса милиона грађана Србије. 

Сматрам то неопходним, будући да је овогодишња ревизија ММФ-а нашој земљи практично започета поруком шефа Мисије ММФ-а за Србију, Џејмса Руфа, који је у ексклузивном интервјуу за НИН поручио: “Ово је пресудни период за нову владу Србије да удахне живот новим реформама, јер се због њиховог кашњења спорије смањују и трошкови зарада у јавном сектору и пензија. Зато не долази у обзир не само повећање плата и пензија у 2016, већ у овом тренутку не видимо простора за то ни у 2017. години, ако се до тада не остваре значајне нове уштеде”(1).

Ова прилично јасна, мада не и искључива, порука Србији (ипак има оно “ако”) може бити озбиљно упозорење, али и најава нове Вучићеве манипулације која ће омогућути српским преговарачима да стратешке уступке ММФ-у “покрију” спиновањем о избореном повећању плата и пензија од, рецимо, 1,2% категоријама са најнижим примањима. Од медијског третмана таквог Вучићевог “успеха” приликом прошлогодишње посете ММФ-а, просветним радницима и пензионерима, још увек се преврће желудац. (А верујем и несретном минстру финансија, Душану Вујовићу, који се на оној конференцији за штампу, после премијерове подуже тираде усудио да каже како “проценти повећања јесу мали, али…” Сетите се како је прекинут и шта се после догодило. Прошао је горе него Оливер Твист, када је тражио још.) (2)

Шта год да је посреди и без обзира да ли ће му ММФ бацити коју спин-мрвицу или не, то није суштина Вучићеве преваре када је у питању третман плата и пензија као мера штедње. Нити је суштина у процентима које нам, у таквим ситуацијама, накострешени Вучић гура под нос, као приликом треће ревизије Споразума ММФ-а и Србије.(3) Суштина је у изједначавању правно и економски неспојивих категорија – плата запослених у јавном сектору и пензија грађана стечених по разним основама. 

Пре него ово разјаснимо, желим да укажем на још једну обману коју је Вучић користио говорећи о третману плата и пензија у преговорима са ММФ-ом и оног увредљивог “повећања” примања која је наводно “изборио” приликом треће ревизије. Тешком муком, подразумева се. ММФ не одређује никакве проценте смањења или повећања плата, односно пензија, већ само дефинише њихову горњу границу у односу на БДП! Према његовом Споразуму са Србијом укупан износ плата у јавном сектору може износити до 7%, а пензија до 11% бруто друштвеног производа (БДП). (4) То је све. Заклањање иза ММФ-а, као што је било оно када је Вучић тврдио да му ММФ не дозвољава да високом школству повећа више од 2% или здравству више од 3%, најобичнија су бесмислица и манипулација грађана!

Но, да се вратимо суштини, а она је како рекосмо у изједначавању правно и економски неспојивих категорија – плата запослених у јавном сектору и пензија грађана.

У том смислу плате запослених у јавном сектору (републички и локални ниво) које се у Србији, вољом Млађана Динкића, исплаћују по веома неуједначеним и тешко схватљивим критеријумима, свакако јесу буџетски трошак и морају зависити од висине буџетских прихода. То није спорно. Зато је не само оправдано, него и нужно, да се овај сегмент уравнотежи са негативним буџетским салдом, не само због притиска ММФ-а, већ пре свега због сопствених потреба. Логика сулудог партијског запошљавања учинила је да Србија у јавном сектору има три пута више запослених него у време Милошевића, а при томе има и мноштво оних којих нема у евиденцији (раде по уговорима о делу, привременом и повременом ангажовању и сл). Која би економија то могла да издржи? Само то, да о другом и не говоримо!

У том смислу економска логика је јасна и мора бити сурова. Комбиноване мере са нагласком на отпуштање. Али, како то спровести када је читав садашњи политички систем у Србији саткан на принципу да партије јавни сектор доживљавају буквално као свој плен који комадају сходно одређеним кључевима и интересима. Не занима их колико то кошта! Док је у чувеном вишетомном експозеу, којим је почео свој први мандат, Александар Вучић демаговао о презапослености у јавном сектору трајало је блиц-криг запошљавање преко 18.000 његових страначких колега за пар месеци, на републичком и локалном нивоу. (Сетимо се само оног власника печењаре који је дошао за директора железнице и хвалио нам се како је очистио прљаве возове, или оног музичког менаџера који нас је учио како да правимо путеве.)

И зато је једина мера штедње коју је у датом тренутку смео и могао да спроведе Вучић била она најпростија и најбесмисленија – линеарно смањење плата у јавном сектору. Проценти. То наравно даје одређени кумулативни ефекат, али доноси много других проблема. Рецимо, чињеницу да секретарица у некаквој сумњивој агенцији, каква је била она Динкићева СИЕПА, има већу плату од директора било које средње школе у Србији или врхунског хирурга који не политичи већ се бави својим послом. Шта с тим? Шта Гузенбауер или Штрос-Кан мисле о томе?

Ништа. Јер, то Вучића није занимало, нити га занима. Занимало га је, и занима га, само како да се уклопи у прописане проценте ММФ-а. И зато је, да би повећао масу уштеђеног, у смањење увукао и пензије, односно пензионере.

Али, пензије једноставно нису иста категорија са платама странчких дангуба и љубавница локалних моћника. Нити су социјална давања. Пензионери не троше новац пореских обвезника, они примају свој новац који су давно уплатили ПИО Фонду, а за који је гарант држава. Током њиховог радног века њима су давања за пензиони фонд уредно скидана од остварених зарада и тај новац је годинама био на услузи држави. Износи пензија утврђени су законском методологијом коју је прописала сама држава (и која је по њих већ у старту крајње непвољна будући да им закида бар 30 % онога што им припада)Отуда обавезе за пензије не могу бти третиране као буџетски трошак већ као државни дуг. Сервисирање тог дуга за државу мора имати приоритет у односу на обезбеђивање сервисирања дугова по страним кредитима! 

Сваки други приступ није пре свега правно, али ни социјално, ни етички исправан. Пензионери нису криви што је држава лоше газдовала њиховим новцем, свесно или несвесно уништила привредну производњу, намерно или из незнања произвела незапосленост. Нити што је кроз, најблаже речено, сумњиве приватизације распродала или упропастила улагања ПИО Фонда у профитабилне делатности (туризам на пример). Отуда, њих не треба да интересује како се пуни државна каса, да ли је некаква прошла власт опљачкала Србију или  да ли премијер има ноћне море у лику поменутог Џејмса Руфа, како нам се жали. Премијер ваљда зна каквог се посла прихватио и шта је грађанима обећавао. Они од њега не очекују да им објашњава зашто нешто не може, већ како може. А може! 

Свака пензија је својеврсни уговор државе и пензијског корисника и он не може једнострано бити промењен. То је отимачина законита таман толико колико и рушење у Савамали. Држава која не може да исплаћује своје дугове, а пензије јесу дуг, технички се налази у банкроту, колико год је ММФ тапшао по рамену и хвалио њен “реформски приступ”. О томе би морали да воде рачуна и Влада, али и судови који одлучују по жалбама пензионера, а пре свега Уставни суд који је ову меру прогласио уставном уз образложење на нивоу основаца.

Постоји низ фискалних и економских мера којима се редовна исплата пензија може обезбедити на садашњем нивоу, али је пре тога неопходно раздвојити пензије од зарада запослених у јавном сектору и као извор проблема буџетског дефицита решавати их сваки за себе.  Не сме бити поистовећивања! Секретарица локалног моћника не може делити судбину пензионера који је 65. година држави редовно уплаћивао порезе и доприносе. То није и не може бити исто.

Пензија, према нашем Уставу, али и према “Европској конвенцији о заштити људских права и основних слобода” јесте имовинско право и спада у појам мирног уживања имовине, па самим тим је и лично, односно људско право.(5) Дакле, ова наводна економска мера, коју је Вучић, у свом незнању, још називао и реформском, не само да драстично суспендује имовинско право целе једне категорије становништва (пензионери) већ и низ пратећих права која иду уз њега.

Овде је време за малу дигресију. Наш устав говори да се област пензија регулише системским законом који се зове “Закон о пензијском и инвалидском осигурању”. Међутим, како би остварила своју незакониту намеру о смањењу пензија Вучићева влада предлаже, Скупштина усваја, а председник Николић потписује, један сурогат закона који се зове “Закон о привременом уређивању начина исплате пензија”, којим држава (законодавац), на мала врата и практично се служећи правном преваром, ставља ван снаге одредбе системског закона о пензијама, наводно привремено суспендујући његове основне одредбе. (О овоме ћути Уставни суд!)

У чему се та правна превара састоји? Прво у томе што се усвојени “бочни” закон назива привременим, али се нигде и ничим не орочава дужина његовог трајања (зна се да је почео новембра 2014. али се не зна када ће се завршити). Друго, што у називу закона стоји да се њиме уређује начин исплате пензија, чиме се асоцира да се ради о неким техничким питањима (рецимо да ли се пензија исплаћује два или три пута месечно), а не о суштинској повреди имовинског и личног права пензионера, односно једностраном мењању висине пензија на непознато дуги рок!

Истини за вољу, ваља истаћи да економија познаје смањење пензија као део пакета мера за стабилизацију буџета. У том контексту познати су примери привременог коришћења смањења пензија као дела ширег пакета економских мера, али да би се тако третирало, било какво смањење пензија, у односу на њихов решењем утврђен износ, мора бити стриктно орочено у трајању (никако дуже од шест месеци), а актом којим се оно утврђује морао би се и предвидети начин и рокови враћања тог новца пензионерима након санације (или стабилизације) буџета.

Дакле, у таквим случајевима, држава привремено позајмљује новац од пензионера да премости одређене буџетске тешкоће, а затим га враћа по унапред познатој динамици. Чак и то примењује се у крајњој нужди. Смањење пензија како га виде и спроводе наши садашњи властодршци на челу са Александром Вучићем, није никаква буџетска већ пљачкашка мера.

Та мера спроводи се кроз, најблаже речено, сумњиви законски акт (“Закон о привременом уређивању начина исплате пензија”) који је не само у супротности са уставом гарантованим правима грађана, већ је у суротности и са “Европском социјалном повељом” која је код нас ратификована 2009. године. Као ратификациони, нормативни акт она по нашем уставу има јачу правну снагу од закона. А ево шта пише у тој повељи: „Свака држава потписница је дужна да свој систем социјалне сигурности одржава на задовољавајућем нивоу и да га постепено подиже на виши ниво“.(6) Свима, осим Уставном суду Србије, јасно је да се овде чини управо супротно.

Дакле, исплата пензија мора се, у смислу третирања рестриктивним економским мерама, раздвојити од исплате плата у јавном сектору и имати апсолутни приоритет. И није тачно да се прекомпоновањем буџетских расхода не би могла обезбедити редовна исплата пуних пензија свим категоријама пензионера. Остварене уштеде од смањења пензија износе цца 210 милиона евра на годишњем нивоу, а само субвенције које ова влада даје страним фирмама за наводно отварање нових радних места, на којима се затим исплаћују минималци а људи мокре у пеленама, износе милијарду евра за исти период.(7)

А цифру коју Вучић годишње потроши на разне НВО, геј-покрете, грађанске иницијативе и сл. пројекте про-европског (или, ако баш хоћете, анти-српског) усмерења потражите сами. Инате је на интернету.

Само, упозоравам Вас, како вам се може слошити од тога. Посебно ако сте пензионер…

_____________________________________

Одреднице:

Прочитај без интернета:
54 гласa