Када је лаковерни и похлепни Борис Јељцин током деведесетих „реформисање“ руске економије поверио људима са Сорошевог платног списка, Џефрију Саксу као формалном саветнику и Јегору Гајдару као творцу концепта тзв. „шок терапије“, започео је стрмоглави економски пад, праћен пљачкашком приватизацијом и пустошењем свих економских ресурса земље. За само пар година успостављени неолиберални модел увео је Русију у масовно сиромаштво, хипер инфлацију и потпуно политичко вазалство од стране Запада. Гледајући са ове дистанце, и са овим нивоом знања о евро-атлантским плановима и циљевима, могли бисмо рећи да је само божије провиђење и намењена му мисија у коначној судбини света, спасила руски народ трагичне судбине која му је била предвиђена, а свету руску земљу оставила слободном.

Појава Владимира Путина, чија је мисија Вође очигледно шира од тога да руски народ само спаси пропасти и подигне га из неолиберарне каљуге у коју је гурнут од стране својих душмана, променила је, од те 1999. године до данас, не само лице Русије већ и лице света. Тихо али одлучно, према утврђеном плану приоритета који подразумева врхунско сагледавање друштвених процеса и кретања, као и поуздане саветнике, Владимир Владимирович је прво релативизовао последице пљачкашке приватизације и кренуо у јачање војске, а затим коришћењем сировинске снаге и компаративних економских предности (цена нафте, монопол на гасу итд) из дана у дан поправљао економске позиције Русије на свим нивоима, што се огледало како у реалним економским показатељима (раст индустријске и пољопривредне производње, БДП-а итд), тако и општем повећању животног стандарда, враћању позитивног прираста становништва и др.

Сви ови позитивни трендови нису могли изменити чињеницу да важећи економски модел у Русији, успостављен према погубном Саксовом и Гајдаровом концепту, свих ових година у основи није промењен, већ само донекле модификован и пре свега обуздаван Путиновом политичком снагом, што се нарочито огледа у улози коју на привреду и инвестиције има постојећи банкарски систем, односно модалитет функционисања централне и пословних банака. Слабости тог система постале су посебно уочљиве током отпочињања отвореног економског рата Запада према Русији, који је уз увођење економских санкција подразумевао вештачко обарање цена нафте на светском тржишту како би се смањили руски приходи, али и шпекулативне ударе на стабилност руске валуте кроз берзанска кретања. Иако је Русија из овог економског сучељавања несумњиво изашла као победник, јер Запад није успео да оствари ниједан свој политички циљ а претрпео је вишеструко већу економску штету,  постало је јасно да ће се, уколико се настави постојећа буџетна и монетарна политика, са двоцифреном референтном каматном стопом, економски раст у наредних пар година вртети око нуле, што свакако не задовољава потребе Русије.

ПУТИН РЕАГУЈЕ …

Након паузе од две године, председник Путин је 25. маја 2016. активирао рад Економског председничког савета Русије, који је састављен од најутицајнијих руских економиста и броји 35 чланова, а већину њих условно можемо сврстати у три доминантна „правца“.

Први правац је група економиста, окупљена око Центра за стратешка истраживања, коју предводи бивши неолиберални министар финансија Алексеј Кудрин, а припадају му садашњи министар финансија Антон Силуанов и министар економије Алексеј Уљукајев(1). Они су на линији познатих про-западних ставова попут драстичног смањења улоге државе у економији, свеобухватној приватизацији великих система (железница, енергетских компанија попут Гаспрома итд.), отварања за стране инвестиционе фондове и др.

Други правац персонификован је у руској гувернерки Елвири Набиулиној,  која као шеф централне банке заступа тврду и конзервативну економску политику стављајући у први план стабилност националне валуте, без обзира на последице које то може остварити по развојне потенцијале земље, што је типична одлика економиста који су на инструктажи ММФ-а и Светске банке.

Трећи правац сачињавају економисти тзв. Столипиновог клуба које су на састанку код Путина заступали Сергеј Глазјев и Борис Титов, познати по јасним залагањима за напуштање постојећег неолибералног концепта и окретању јачању економског суверенитета, које подразумева смањење независности Централне банке и стављање њеног деловања у контекст националне економске политике.

Обраћајући се члановима Економског председничког савета, а очигледно имајући на уму концептуалне разлике међу њима и стратешке развојне циљеве Путин је рекао:

„Предлажем да данас почнемо са планирањем извора раста за руску економију у наредној деценији… Тренутна динамика показује нам да ресурси и резерве које су служили као покретачка снага наше економије почетком 2000-тих више немају ефекат као некада. Говорио сам у прошлости и желим да нагласим и данас: економски раст неће се поново покренути сам од себе. Ако не пронађемо изворе раста, расте нашег БДП ће се кретати око нуле, а онда ће и наше могућности у социјалном сектору, као и по питањима националне одбране и безбедности и другим областима, бити значајно ниже у односу на оно што нам је потребно да напредујемо и развијамо земљу.“ (2)

Пројектни задатак био је прилично јасан – осмислити концепт и створити услове који ће руској економији обезбедити значајну трајекторију раста у будућности – и свакако није случајно дат након што су у априлу 2016. објављена два позитивна економска тренда. Први је успоравање темпа одлива капитала и у вези са тим смањена зависност курса рубље од динамике цена нафте, а други тај што су руске банке и компаније током 2014. и 2015. године успеле да „реструктурирају” своје спољне дугове и да их смање за преко 150 милијарди долара. (3)

Дакле, Путин који и не жели да размишља о могућој рецесији, затражио је офанзивну пројекцију. Кудринов табор осмишљао ју је кроз реорганизовану 25-члану групу за економску стратегију, а Глазјев и Титов кроз свој Столипинов клуб. Очигледно да су ови други имали јаснију визију и конкретније цифре, па је 25. јула у Русији објављена кратка вест да је „председник Владимир Путин наложио да се заврши извештај Столипиновог клуба и да се на његовој бази припреми нови програм економског развоја“.(4) 

Ово може значити само једно. Путин је проценио како је дошало време да Русија заувек каже збогом неолибералном економском концепту, а нема сумње да је та одлука синхронизована са активностима Русије у Евроазијској унији, ШОС-у, АСЕАН-у и другим регионалним организацијама. Али, који ће концепт заменити постојећи?

РАЂАЊЕ НОВОГ ЕКОНОМСКОГ КОНЦЕПТА

Иако детаљи предлога новог економског концепта који припрема Столипинов клуб јавности још увек нису познати, на основу иступања његовог идеолога Сергеја Глазјева, током септембра 2015. на заседању Руског Савета безбедности, као и презентоване петогодишње „мапе пута“ ка руском економском суверенитету, можемо закључити да ће нови економски концепт бити заснован на следећим  поставкама:

  • стављање Централне банке под контролу државе и коришћење примарне емисије за подстицање привредног развоја
  • позиционирање државе са периферије у центар глобалног економског система
  • формирање новог банкарског система са већом улогом развојних банака и фондова
  • раст индустријске производње од 30 до 35 % током првих пет година
  • стварање социјално оријентисане „економије знања“ кроз уступање потребних економских ресурса образовању, здравственом систему и социјалној сфери
  • куповина злата од стране Централне банке у сврху јачања подлоге рубље, као алтернативе de facto банкротираном доларском систему

 

Наравно, поред ових постоји и низ других значајних постовки, али ове ће свакко бити костур будућег економског концепта Русије. Свакако да је од највеће важности опредељење за враћање примерне емисије под контролу државе, коју је Јељцин, на захтев Вашингтона и ММФ-а, укинуо одговарајућим уставним амандманом, којим је Државну банку Русије превео у Централну банку.

Конкретно, Глазјев у поменутој петогодишњој пројекцији предвиђа да би се циљани индустријски раст од 30 до 35 %, у првих пет година, могао остварити кроз нискокаматне позајмице (1-4 % камате) носиоцима привредног развоја у износу од 20 билиона рубаља, што би било омогућено контролисаним квантитативним попуштањем примарне емисије у предвиђеном петогодишњем периоду. Очекивана стопа индустријског раста (6–7 % годишње) свакако би поништила било какве инфлаторне ефекте.

Нема сумње да су ширење страха од инфлације услед примарне емисије и везивање националних валута за валуте других држава (обично долара или евра) као основ некакве економске стабилности две највеће подвале неолиберализма, односно савременог глобализма,  које су кроз корумпирану политичку и финансијску елиту омогућуле успостављање пљачкашког система тзв. „униполарног“ света који пустоши државе и нације, друштва и појединце. И зато је враћање емисије новца под контролу националних држава први, прави и неопходни корак у враћању стварног економског суверенитета. Није узалуд Мајер Амшел Ротшилд казао: „Дајте ми право да штампам новац и не занима ме ко доноси Законе!“.

У том смислу, концепт Сергеја Глазјева је кретање у правом смеру, али које сигурно неће остати без жестоког одговора владара из сенке! Отуда је степен заокружености тог концепта и отпорност према очекиваним ударима споља и изнутра битан предуслов његове применљивости и трајања. Он, поред осталог, мора бити равнотежа потребе за лидерством велике силе које се враћа и посебности руске православне цивилизације, односно може и мора у себе уткати, или бар бити у сагласју, са основним начелима Православља.

Да ли то значи рађање концепта православне економије? Зашто да не! Њена начела дата су у Новом завету, на њима је почивала моћна византијска цивилизација, о њима су нам некада говорили наши Свети Оци, а данас то чине професор Катасонов, па и сам Глазјев (иако, истина, не користи тај термин). Да, концепт православне економије, као темељ Трећег Рима позивајућа је могућност…

Уосталом, овај пљачкашки, масонско-језуитски, економски модел свакако је банкротирао…

Одреднице:

Прочитај без интернета:
81 глас