Азијска банка за инфраструктурне инвестиције (АБИИ) представља чедо Пекинга. Споразум о њеном оснивању је потписан у октобру 2014. Њени први оснивачи су Кина и још 20 земаља Азије: Бангладеш, Брунеј, Камбоџа, Индија, Казахстан, Кувајт, Лаос, Малезија, Монголија, Мијан-Мар, Непал, Оман, Пакистан, Филипини, Катар, Сингапур, Шри-Ланка, Тајланд, Узбекистан и Вијетнам. Договорено је да оснивачки капитал износи 100 милијарди долара.

У марту 2015. цео пројекат је добио нови квалитет: намере да се придруже банци објавили су Велика Британија, па затим Немачка, Француска и Италија, а за њима и Швајцарска, Јужна Кореја, Аустралија и још цео низ других земаља. Захтев за приступање банци поднела је и Русија. Последњег дана када су још могли да се подносе захтеви, 31. марта, жељу да учествује у банци објавио је и Тајван. Тако се почетком априла нашло 47 захтева за придруживање. Од великих земаља, изван пројекта су остали само САД и Јапан.

Штаб банке ће се налазити у Пекингу. Једно од принципијелних питања рада АБИИ су квоте земаља у капиталу и у броју гласова. Судећи по подацима којима ми располажемо, главни критеријум за одређивање ће бити цифра БДП-а земље (уз које ће се, можда, користити још неки уравнотежујући коефицијенти). Капитал треба да се формира до краја ове године, а банка ће почети да води операције већ 2016. Темпо је ударни. Поређења ради: одлука о формирању ММФ-а и Светске банке је донета средином 1944. године, а прве банкарске операције су могле да се обављају тек 1947.

Нова банка ће се бавити финансирањем инфраструктурних пројеката у Азијској регији, али, с обзиром на то да се круг оснивача нагло повећао, првобитни план ће можда бити преиспитан, сфера пословања банке ће можда обухватити шири круг грана, а географија пројекта ће се можда проширити и изван граница Азије.

Формирање АБИИ има не само економске, већ и политичке разлоге. Пројекат нове банке представља реакцију на кризу финансијских институција Бретон-Вудског система: Међународног монетарног фонда и Светске банке. До кризе је дошло зато што су САД фактички блокирале реформу тих институција.Вашингтон је почео да губи потпуну контролу над њима због тога што су позиције САД у светској економији постајале све лошије, а много је земаља које свој економски потенцијал повећавају великом брзином. Захтева се преиспитивање квота учесница у оснивачком капиталу и у гласовима, али Вашингтон отеже са доношењем потребних одлука. То је већ довело да тога да је у току финансијске кризе од 2007. до 2009. године ММФ испољио своју неспособност да ефикасно помогне земљама које су се нашле у тешкој финансијској ситуацији.

Крајем 2010. године Савет директора ММФ-а је одлучио да дуплира капитал фонда и да изврши нову (четрнаесту) корекцију квота земаља-учесница. Донета је и одлука да се промени сама формула прорачуна квоте како би она прецизније одражавала позицију конкретне земље у светској економији (главни показатељ је требало да постане бруто унутрашњи производ). Сада је већ пета година како Вашингтон не ратификује те одлуке ММФ-а, а много је земаља које не добијају правично учествовање у гласању у Фонду.

То се посебно односи на Кину, чији је БДП, који је обрачунат према паритету куповне моћи (ППП), у прошлој години био изнад БДП-а Америке. Кина је постала најјача економија на свету, али, истовремено, квота САД у ММФ-у износи 17,1%, а квота Кине само 4,2%. Такође, Вашингтону још увек припада право вета на одлуке ММФ-а (за то им је потребно минимално 15% гласова).

Због мањка капитала, Фонд данас прибегава коришћењу средстава земаља-чланица које дају Фонду средства на повратној и платној бази. По тој шеми, Кина је већ Фонду дала велика средства, али ипак нема могућности да учествује у доношењу стратешких одлука. На крају крајева, Пекингу је његов неравноправни положај у Фонду почео да смета. Уосталом, и друге земље које су чланице БРИКС-а такође нису правилно процењене. Иста слика је и у Светској банци. Учешће САД-а у гласовима у Светској банци износи 16,4%, Кине само 2,8%, Руске Федерације такође 2,8%.

То је натерало земље БРИКС-а да у лето 2014. донесу одлуку о формирању своје банке (Нова развојна банка – аналог Светској банци) и свог Фонда (резервни фонд валута – аналог ММФ-у). Наведена одлука, баш као и пројекат АБИИ, представља реакцију на кризу постојећих међународних финансијских институција.

Сада већ постоји много знакова да утицај међународних финансијских институција које контролише Вашингтон опада. На пример, ових дана је Русија објавила да из Међународне финансијске корпорације(International Finance Corporation – IFC), повлачи своје учешће од 245 милиона долара. ММФ припада групи Светске банке. Учешће САД у ММФ-у је изван свих граница по висини – преко 23%. У условима економских санкција, та институција, коју контролише Вашингтон, прекинула је све операције у Русији. Тако је чланство Русије у ММФ-у постало потпуно бесмислено. Није искључено да ће следећи корак Москве бити излазак из ММФ-а.

Парада захтева за приступање АБИИ за Вашингтон је потпуно неочекивана, јер говори о губитку његове контроле над развојем догађаја у сфери међународних финансија. Бивши руководилац америчке Државне благајне Л. Самерс је са страница „Вашингтон поста“ признао:

Први пут од времена формирања Бретон-Вудског система постали смо сведоци чињенице да је Кина створила крупну финансијску инвестицију, а да Америка ипак није успела да убеди своје традиционалне савезнике, почев од Велике Британије, да се не придружују тој организацији. Слична пропаст стратегије и тактике САД се назирала одавно и она је требало да доведе до потпуног преиспитивања прилаза америчких власти глобалној економији.“

Руководиоци СБ и ММФ-а принуђени су да се праве да, иако чине погрешне потезе, израз њихових лица то не показује. Они су дали изјаве да су спремни да конструктивно сарађују са Азијском банком инфраструктурних инвестиција. Али, чак и те протоколарно-дипломатске изјаве међународних бирократа изазивају раздраженост Вашингтона. Министар финансија САД Џејкоб Лу је објавио да ће појављивање АБИИ поставити питање легитимитета ММФ-а и Светске банке. Званични Вашингтон је покушао да опомене свог најближег савезника – Лондон, сматрајући да његов захтев за придруживање АБИИ представља издају. На бес Вашингтона, Лондон уопште није реаговао. Затим је Лу у шаховској партији Вашингтон – Пекинг повукао упозоравајући потез: припретио је да САД на заседању Фонда, које је планирано за крај 2015. године, неће подржати одлуку о укључивању кинеске новчане јединице у корпу валута ММФ-а. Односно – гласаће против претварања јуана у званичну резервну валуту. Уосталом, чак и да Пекинг није формирао нову банку, Вашингтон свеједно не би подржао одлуку о претварању јуана у резервну валуту, јер то представља директну претњу по позицију САД долара.

Једини веран савезник САД-а у причи о АБИИ је Јапан. То што Токио није поднео захтев за придруживање новој банци неки објашњавају чињеницом да, као и до сада, Јапан остаје „непотопиви носач авиона“ САД на Далеком Истоку. Други сматрају да је суштина у томе да Кина представља конкурента Јапана у азијској регији. АБИИ ће бити конкуренција Азијској развојној банци (АБР), у којој главну улогу игра Јапан. АБР је формирана 1966. године, њен оснивачки капитал износи 50 милијарди долара, а сада та банка има 48 регионалних чланова (тј. држава Азије) и 19 нерегионалних (међу којима су и САД).

Догађаји из последњег месеца, који су у вези са формирањем АБИИ, много су већи од проблема међународних финансија. Масовно пријављивање западних земаља за ступање у нову банку, без обзира на упозорења Вашингтона да то не чине, доказује и опште слабљење политичког утицаја САД у свету, и нагло јачање ауторитета Кине. Азијска банка инфраструктурних инвестиција под патронатом Кине представља знак доласка крупних промена у светском финансијском и политичком поретку.

26 гласовa