У тексту “Комерцијализације совјетске историје или покушај отворене изнуде” почета је прича о томе како Прибалтичке земље и Молдавија покушавају да уцене Русију такозваним окупационим репарацијама. Овај текст пружа кратак преглед праксе у припремању сличних компензацијских захтева какве данас потежу Летонија, Литванија, Естонија и Молдавија.

Летонија

Прве процене економске штете од “совјетске окупације” појавиле су се још док се Летонија налазила у саставу СССР-а, 1990. године. Сваке године вршили су ревизију и увек у корист повећања. Последња процена – 300 милијарди еура. Управо ту суму је у септембру 2014. године истакла председник Летоније Рута Паздере, члан летонске комисије за прорачун штете од совјетске окупације (у даљем – Комисија). Да истакнемо да у самој Летонији има доста професионалних историчара и економиста, па тако и самих Летонаца, који се веома скептично односе према раду те Комисије.

И док историчари и економисти прорачунавају митску штету од боравка републике у саставу СССР-а, поједини здравомислећи политичари Летоније који су свесни времена у ком живе, израчунавају реалну штету привреде земље од учешћа у економском рату против Русије. Да истакнемо градоначелника Риге Нила Ушакова, који је у септембру 2014. године изјавио да је таква штета од почетка јесени износила око 60 милиона еура. Међутим, та сума, како је појаснио Ушаков, представља само директну штету. “А ако кренемо даље  и почнемо причати о пратећим ефектима, онда то нико није рачунао” – подвукао је градоначелник Риге. Више од других, због руских санкција су пострадали летонски произвођачи млека и месних производа. Један од утицајних друштвених делатника Летоније, историчар и публициста Виктор Гушћин, изјавио је: “Стварање комисије за израчунавање штете од боравка Летоније у саставу СССР-а је апсолутно сулуда идеја. Нема никаквог ни економског нити правног основа за постојање такве комисије. Само гола политика и жеља да се Русија још једном повреди”. Историчар је истакао увереност да делатност те Комисије “наноси огромну штету, пошто се формира унакажена представа о прошлости земље и поглед на свет са непријатељским односом према Русији”. Гушћин се осврнуо и на “последњу” али вероватно не и коначну суму компензације коју је одредила Комисија. “Што се тиче штете од 300 милиона еура коју је та Комисија израчунала, ја чак и не знам како да то прокоментаришем… Притом претензије Летоније изражене у новцу, непрекидно расту”.

Од априла 2014. године председник Летонске комисије за израчунавање штете од совјетске окупације постао је Едвин Шноре, кога чак и у Летонији сматрају политичким екстремистом отвореног русофобског усмерења. Нема сумње да се астрономска сума од 300 милијарди долара појавила управо после Шнореовог заседања у фотељу председника Комисије. Политички аналитичари сматрају да  су управо такви људи као Шноре данас посебно тражени у Европском парламенту.

За то време влада Летоније има сијасет економских проблема па се многи министри прилично опрезно односе према раду Комисије, доживљавајући је као терет. Ево шта каже, на пример, Едвард Ринкевич, министар иностраних послова Летоније: “Мислим да циљ такве Комисије треба да буде рад на достизању историјске јасноће. Кад би тај циљ био достигнут ми би могли схватити шта су догађаји из 40-их година и 50 година окупације значили за економију Летоније, ако би рачунали и штету и оно што је изграђено. Ако буде објективан поглед, то ће, можда, допринети развоју наше историјске мисли и дијалогу историчара… Ја не мислим да сада треба подизати хистерију: ето, већ сутра тражимо компензацију. То питање није на дневном реду… Спољну политику Летоније неће одређивати Комисија, него министарство иностраних послова и влада, парламент и председник”.

То јест, ситуација у Летонији поводом компензација за “совјетску окупацију” није једносмислена чак и у врховима: постоје противуречности између антируских идеолошких премиса и практичне потребе решавања текућих социјално-економских проблема.

Прилично велику буку у Летонији и изван њених граница имао је рад посвећен економским последицама “окупације” и “демократског ослобођења” те прибалтичке земље, припремљен од стране Владимира Бузајева, бившег посланика летонског сејма, познатог публицисте и јавне личности. Он је израчунао шта би за економију Летоније значило да је Летонска ССР наставила своје постојање и израчунао суму штете која је нанета земљи од стране власти независне Летоније за последњих 20 година. Резултат је био много упечатљивији него код његових опонената: штета од двадесетогодишње владавине постсовјетске Летоније износила је 240 милијарди, насупрот 200 милијарди од педесетогодишње “совјетске окупације”.

Није згорег подсетити и да је још 3. априла 1990. године Врховни Совјет СССР-а изгласао закон о “Поретку решавања питања повезаних са изласком савезних република из састава СССР-а” у коме је била јасно прописана процедура таквог изласка. У том смислу, тамо је постојала и норма по којој је излазећа република била у обавези да компензује вредност савезне имовине која остаје на њеној територији.

Узимајући у обзир поменути закон, бивши посланик Врховног Совјета Летоније, посланик Државне Думе Русије трећег и четвртог сазива Виктор Алкснис, изјавио је “да је предложио нашем Министарству економије уз учешће руских историчара, да израчунају колико је било уложено у развој Летонске ССР од 1940 до 1991. године. Поред тога, израчунали су вредност савезне имовине која је остала без компензације на територији независне Летоније 1991. године… А кад би данас израчунали бар вредност противракетног радиолокационог комплекса у Скундри или Вентспилског нафтног терминала и прилучког завода и затражили суму за надокнаду, тада би Летонија стварно банкротирала. Тако да је питање о компензацијама мач са две оштрице за Летонију. А ако овоме додамо незакониту предају из 1919. године, града Динабурга (Двинска – данас Даугавлилса) Витебске губерније РСФСР Летонији од стране бољшевика, онда разговори о компензацијама могу Летонију исувише скупо коштати. Због тога ми изгледа да ће данашњи демарш Летоније поводом компензација “за окупацију” ускоро утихнути. Да Русија не би лупила шаком по столу…”.

Литванија

У Литванији се проблем са проценом и накнадом штете од “совјетске окупације” веома озбиљно третира. Сејм Литваније је 2000. године донео специјални закон који обавезује владу да предузме практичне мере за надокнаду штете. Дијапазон процене штете коју је претрпела Литванија за време “совјетске окупације” је веома широк. Током последњих четврт века вртиле су се цифре од 20 до 286 милијарди долара. У неким случајевима слике одражавају суму штете, у другим, суму претензија (претензије могу бити мање од штете). У јануару 2008. године, тадашњи председник Литваније Валдас Адамкус  јавно  је изнео суму претензија на 28 милијарди долара. Почетком текуће деценије већ је фигурисала цифра од 31 милијарде долара. То је претензија за штету која је изникла у периоду 1940-1991. године. Поред тога, Комисија за процену штете спроводила је прорачун допунских губитака за период 1991-1993. године, изазване присуством руских оружаних снага на територији Литваније. Понекад се приликом оваквих рачуница избацују потпуно астрономске цифре штете. Тако је 2012. године на конференцији за штампу у Литванском Сејму била изнета сума од 834 милијарде долара. У њу су унете и нанесене и још ненанесене штете Литванији за затварање и демонтажу Игналинске атомске електране која је била изграђена у совјетско време и касније угашена на захтев ЕУ.

Ако се у Летонији Комисија за процену штете опире на сопствене “интелектуалне ресурсе”, већ у Литванији , како наводе медији, 2012. године у рад њене комисије уведени су страни експерти. Следећи корак одржан је 23.05.2012. године:  влада Литваније је наредила да се формира Комисија за координацију спровођења предлога о штети од “совјетске окупације”. Образлажући ту одлуку премијер Андреас Кубиљус је истакао да влада не предлаже промену новчаног еквивалента штете од окупације која је раније израчуната. Циљ Комисије је да се припреми преговарачка позиција по питању надокнаде штете. Влада Литваније је у септембру 2012. године утврдила састав Комисије. У њу су укључени представници МИП-а, затим министарства правде и културе, Архива Литваније, Сектора за културно наслеђе, Литванског државног историјског архива, Истраживачког центра за геноцид и супротстављање становника Литваније, Литванског института за историју, Савеза политичких прогнаника и затвореника Литваније.

На лето те исте године премијер Андрјус Кубиљус је предузео још једну иницијативу. Он је 17. јула изјавио да питање надокнаде штете од окупације треба да се разматра не само на билатералном нивоу, већ и на нивоу дијалога ЕУ – Русија. Можемо претпоставити да оваква изјава није стигла без претходне консултације Виљнуса са Бриселом.

Коначно, председник Литваније Даља Грибаускајте је 17.12.2012. године издала декрет о Међународној комисији за оцену злочина нацистичког и совјетског окупационог режима у Литванији. Практично се ради о обнови рада Комисије која је основана још 1998. године од стране председника Валдаса Адамкуса, али је она свој рад прекинула 2007. године. Обновљена Међународна комисија треба да се укључи у рад владине комисије. Карактеристично је да изучавање “геноцида нацистичког окупационог режима” од стране Међународне комисије не предвиђа припрему било каквих финансијских претензија према Немачкој и њеним савезницима из Другог светског рата. То правдају тиме да су Немачка и њени савезници наводно већ платили све репарације. Међутим, та тврдња је више него сумњива (она заслужује посебно разматрање). Али рад Међународне комисије за злочине совјетског “окупационог режима” предвиђа процену штете и припрему компензацијских захтева према Русији.

Треба обратити пажњу на занимљиве коментаре тадашњег председника парламента Државне Думе РФ Александра Торшина, поводом претензија Литваније. Он је тај коментар дао у мају 2012. године одмах после одлуке владе Литваније о стварању нове комисије. Да поменемо да се овај посланик више година бавио претензијама Литваније. Тако је Александар Торшин неочекивано изјавио да ће Русија бити спремна да размотри претензије Литваније. Пошто се штета односи на совјетски период, а крајем тог периода курс совјетске рубље је био 1 рубља = 90 америчких центи. Тако да је Русија спремна да плати 31 милијарду долара у совјетским рубљама. Посланик је рекао да су у Русији сачуване велике количине совјетских рубаља и она је спремна да понуди Литванији тражену суму у наведеним монетама. Али уз један услов – она мора да надокнади Русији све губитке који су у совјетско време били издвојени на изградњу предузећа и објеката социјалне и економске инфраструктуре у Литванији. Руска Федерација је спремна да тражену компензацију добије у било којој валути, чак и у литванским латама.

Наравно, предлог Торшина да угаси литванске претензије совјетским рубљама је шала. Како је истакао посланик, Русија примењује у трговини са својим суседом најблагопријатнији режим који Литванији пружа реалан економски ефекат. Много реалнији ефекат од ефемерних милијарди долара које добија Литванија. А уколико Литванија  буде инсистирала на компензацијама густо помешаним са русофобијом, онда ће се она лишити руског тржишта (само извоз пољопривредних производа из Литваније у Русију током 2013. године износио је 912 милиона долара). Тада ће њена судбина бити незавидна. Здрави политичари у Литванији веома добро схватају да је боље не мешати прошлост него градити пријатељске односе са источним суседом, и због тога што ЕУ много обећава а мало даје. Литванија (као и Летонија) су се ове године придружиле санкцијама Брисела против Русије. Према прелиминарним проценама њени губици од контра-санкција Русије (забрана увоза пољопривредних производа) биће још већи него код Летоније.

Окончање следи

12 гласa