У В О Д

Помињање термина „православна економија“ у мом прошлом тексту на овом порталу (1) изазвало је много већу пажњу него што сам очекивао. Очигледно да грађани Србије постају све свеснији застрашујућих последица неолибералног експеримента који се над њима спроводи од петоктобарског пуча наовамо, а који под Вучићевом безобзирном влашћу поприма елементе бруталног робовласничког израбљивања радне снаге и пустошења материјалних ресурса. Нарочито забрињавајуће деловала је недавно, рутински објављена, вест у Вучићевим медијима, како експерти светске банке сматрају да грађани Србије пију превише јефтину воду, па су по том питању премијеру одредили специјалног консултанта за критеријуме одређивања цене воде, Џејмса Ханта.(2) Вероватно Вам је јасно шта сада следи.

Дакле, чак и вода! Воду, носиоца свеколиког живота на планети и најважнији божији дар живим бићима на Земљи, ускоро ћемо морати куповати од непознатих људи који нам нису ништа дали, а све су нам узели, јер наша елита пристаје на то! И што је најгоре, када нам узму сву земљу и све наше воде, бићемо им дужни још више него сада, а неки Вучић, свеједно садашњи или будући, и даље ће причати о томе како „напредујемо“ и хвалити се економским „успесима“ незабележеним у историји. И гледајући нас у очи говорити нам како поскупљење струје од 12 % и меса од 70 % не ремети нашу реалну куповну моћ…

Но, има ли алтернативе том неправедном и циничном корпоративном моделу у који нас гура неодговорна и корумпирана српска власт?! Агресивна Вучићева пропаганда не дозвољава просечно информисаном грађанину било какво слободно размишљање на ову тему, потпуно укинувши јавну расправу и сучељавање различитих економских мишљења, па је појава објективног сагледавања постојећег економског модела на националним фреквенцијама сведена на статистичку грешку. Отуда, изгладнелом српском пензионеру, исцрпљеном раднику или опљачканом пољопривреднику терин „православна економија“ звучи обећавајуће, али нестварно. Да ли је тако нешто уопште могуће у реалном животу? На чему би се такав економски модел заснивао? И зашто сам његово евентуално настајање везао баш за Русију? – била су три најчешћа питања која су пратила мој претходни чланак.

Најпре ћу на ова питања одговорити директно и сажето, а у наставку текста изнећемо више детаља и чињеница које ће Вам приближити ову могућност.

Православна (или хришћанска) економија није теоретска фикција већ сасвим реална могућност новог економског пута који може прекинути спиралу пропасти у коју нас је увукла спекулативна економија и недодирљивост банака. Основи тог концепта нису непознати, јер Стари и Нови Завет, али и учења Светих отаца у себи садрже основне постулате везане за својину, новац и однос према људском раду, из којих сваки озбиљан економиста може видети да је управо њихово непоштовање у корену садашње, бескрајне, економске кризе. Уосталом, на тим постулатима почивале су најорганизованија држава у хришћанској историји – православна Византија, али и моћна светосавска Србија, што одлично знају они који упорно покушавају да нам избришу историјска сећања. 

И не само то. Након драконских мера које су западне земље примениле према Грчкој и Кипру (а не и према Италији или Шпанији које су у сличној економској позицији), погибељних санкција против Србије, као и објаве економског рата Русији, јасно је како што хитније формулисање концепта „православне економије“ није само могућност већ и нужност без које на дужи рок постојеће православне земље и нације не могу опстати као такве.

А зашто Русија? Прво, зато што испуњава основни услов – СЛОБОДУ! Русија је национално слободна и суверена држава, што је основни предуслов за формирање аутохтоног економског концепта. Друго, што је Путин, верујући човек, свестан своје историјске мисије већ иницирао стварање новог економског модела за Русију.(3) Треће, зато што Русија данас, као центар и чувар Православља, има све неопходне природне, људске и привредне ресурсе да тај модел одбрани од реакције неолибералних глобалних институција и обезбеди му трајност и функционалност у мултиполарном свету који настаје.

ПРАВОСЛАВЉЕ И ЕКОНОМИЈА

Гледано упрошћено, до капиталистичких криза долази онда када се приходи од капитала, који поседује друштвена мањина, значајно фаворизују у односу на приходе који се остварују радом, од којих се издржава већина друштва. Ера неолиберализма која је отворила пут глобализационим процесима и глобалним институцијама, уз овај поремаћај створила је још један кризни основ, додатно је изфаворизовала мањину капиталистичке мањине, односно поседнике новчаног капитала, које обично називамо „банкарима“, а који су себи, легализованом преваром друштва, приграбили право да штампају новац или његове еквиваленте (хартије од вредности). Ова мањина мањине прво је корупцијом освојила „политичку елиту“ која доноси законе, а затим открила да јој је јефтиније и поузданије да ту елиту производи сама и тако је успостављен круг недодирљивости, који је и једне и друге ставио изнад људских закона, а на први (само на први!) поглед и изнад деловања економских законитости. И за тили час  економија се претворила у глобалне пирамидалне мехуре од сапунице, који су постали оруђе за гутање народа и држава, нација и појединаца. И тај дисбаланс, то обезвређивање вредности рада и другог капитала у односу на новчани, уз подршку политичких елита, у основи је светске економске кризе која практично од 2008. траје без прекида.

Податак да је између 65 и 70 одсто домаћинстава у 25 најразвијених светских економија доживело пад реалних прихода у периоду од 2005. до 2014. говори сам за себе. А у САД просечан реални доходак за мушке раднике са сталним запослењем сад је нижи него пре четири деценије. Приходи доњих 90 одсто популације стагнирају већ 30 година, упркос технолошким иновацијама и расту продуктивности!. (4) За исто време мање од 8 % становништва на планети мултиплицирало је своја богатства и поседе.

Дакле, основни проблем због којих настају и трају кризе су поремећаји у расподели на штету рада који ствара нову вредност. Нисмо ми сиромашни зато што смо лењи и не знамо да радимо, како нас убеђује Вучић, већ зато што је држава дозволила успостављање пљачкашког система расподеле. Подаци из горњег пасуса показују да је то општи тренд неолиберализма. Потпуно потцењивање рада. А ми смо плус и колонија.

Но, да видимо шта о овој теми каже Православље. Оно учи да је одбијање да се плати частан рад не само преступ против човека, већ и грех пред Богом! Свето писмо каже:

„Немој увредити најамника, сиромаха и потребитога између браће своје … подај му најам његов исти дан … да не би завикао на тебе ка Господу, јер било би ти грех.“ (5.Мојсије 24; 24-25)

„Тешко оном … који се служи ближњим својим ни за што и плате за његов рад не даје му … (Јеремија 22: 13)

Дакле, још старозаветно хришћанство указује на значај места рада у друштвеној расподели и упозорава да је божији грех да то буде основ богаћења појединца. Исти је случај и са зеленашењем односно каматарењем које забрањују и Библија (Закони поновљени 23, 19, Псалм 14,15) и Свети Оци. Свети Василије Велики је грмео: „Заиста је врхунац нечовечности кад неко, имајући потребу за нечим неопходним, тражи новац у зајам да би се одржао у животу, а други, незадовољан својим капиталом, хоће да од несреће сиромаха увећа своје приходе и богаство.“ Свети Григорије из Нисе је каматарење називао пљачком која се ни по чему не разликује од друмског разбојништва.(5) Уосталом, банкарство као феномен на Западу јавља се тек када строгост хришћанских правила попушта пред сатанским „прагматизмом“!

Све у свему, када би се поштовали основни хришћански принципи у економији директни узрочници светских економских криза не би постојали, нити би оне биле могуће на овом нивоу. 

Пажљивијим читањем Библије (оба Завета) и Записа Светих Отаца назиру се принципи на основу којих би се, уз савремена знања о финансијским, привредним, социјалним и другим процесима могао створити заокружен економски систем, много здравији и праведнији од владајућег неолибералног модела, који би био темељ новог друштвеног система, нове цивилизације. Трећег Рима! Ко, ако не Русија? Када, ако не сада? Време је.

Наставља се…

Прочитај без интернета:
81 глас