РУСКА ЕКОНОМСКА МИСАО И ПРАВОСЛАВЉЕ

Упркос последицама комунистичке идеологије и дављења у неолибералном муљу током Јељцинове ере, руска напредна мисао није се одрицала православних корена. Руски књижевници, филизофи, социјолози али и економисти, чак и када су као дисиденти напуштали своју земљу обично нису заборављали, а поготово напуштали, своје православне корене и из тога је често произилазила њихова критика одређених појава типичних за западна друштва која су се хришћанства одрекла или су га модификовала до непрепознатљивости.

Ко да се не сети генијалних Николаја Берђајева или Ивана Иљина чија мисао данас надахњује Владимира Путина, ко да заборави Достојевског и Солжењицина?! Па, ипак, због теме коју обрађујемо ми ћемо се овде позабавити можда мање познатим, али веома значајним ауторима који су се бавили економском мишљу. Николај Лоски, још 1932 године у свом делу „Слобода и економска демократија“ наглашава да „плурализам и слобода привредног живота могу бити корисни само у оном друштву у коме људи верују у власт духовног над материјалним“ … И закључује како идеал економске демократије нису ни социјализам, ни анархични капитализам већ синтеза афирмативних страна различитих друштвених уређења. (6)

Михаил Назаров истицао је да ће „западни  хедонистички идеали и егоизам пре или касније довести до саморазарања света уз пораст техничких могућности човечанства“ као и да је „за хришћанина неприхватљива власт новца која из економије прелази у социјално-духовну област и подстиче варваризацију“.(7)

Свакако треба поменути и бившег марксисту а касније хришћанског мислиоца, свештеника и теолога, Сергеја Булгакова, који је својим делом „Филозофија привреде“ такође указивао на могућност и потребу корекције безумних профитних принципа основним хришћанским постулатима.

Чак је и велики Александар Солжењицин, који никада није дозволио да његову критику комунистичког режима Запад користи у сврху антируске пропаганде, пред повратак у домовину, својим текстом „Како да преуредимо Русију“, понудио, поред осталог, визију економског живота заједнице засновану на хришћанском солидаризму.

Посебно желим да истакнем далековидност емигрантског економисте Н.Н.Ивркина који је још пре стотинак година осмислио алтернативни финансијски систем ради заштите економске суверености земаља и народа. Централни постулат тог система апсолутно је актуелан и данас – Централна банка не сме бити у рукама приватника, као у САД (данас директно или индиректно у већини земаља света – прим.аутор) него у рукама државе. Монета није роба и не сме служити за шпекулантске зараде берзанских и других мешетара. Треба ли овоме још нешто додати или одузети, данас? Не, само применити! 

Дакле, савремени руски економисти попут Валентина Катасонова или Михаила Хазина који о економији размишљају као верујући Хришћани, баш као и Сергеј Глазјев коме ће Путин вероватно поверити креирање новог националног економског модела, имају дубоке корене у аутохтоној руској филозофској, економској и социјалној мисли која се никада није одрицала свог православног идентитета.

А имају и у Руској Православној Цркви која, за разлику од Српске, не бежи од своје друштвене ангажованости и има храбрости да отворено износи своје ставове о актуелним друштвеним проблемима. Тако је, на јубиларном, миленијумском, Архијерејском Сабору 2000-те године, РПЦ објавила изузетно значајан документ „Основе социјалне концепције Руске Православне Цркве“ у коме је на јасан и популаран начин, у светлу своје православне доктрине, дала одговор на већину егзистенцијалних питања и искушења са којима ће се њени верници и Православље уопште суочити у хаосу  ХХI века. Ту су, поред осталог, изнети њени ставови о својини, раду, расподели, глобализацији, међународним споразумима и другим актуелним питањима савременог света. Навешћу само пар ставова из којих се може видети снага и значај овог документа како за вернике, тако и друштво у целини:

О раду – Црква благосиља сваки рад, који је управљен ка добру људи. При том се не даје предност ниједној од људских делатности, уколико она одговара хришћанским моралним нормама. У Својим причама, наш Господ Исус Христос непрестано помиње разна занимања, никада не издвајајући ниједно од њих … Међутим, савремено доба условило је развој читаве индустрије, специјално усмерене ка пропаганди порока и греха, на задовољавање погубних страсти и навика, као што су пијанство, наркоманија, блуд и прељуба. Црква сведочи о грешности учествовања у таквој делатности, будући да она не изопачује само радника него и друштво у целини. 

О својини – Црква признаје постојање разноликих форми својине. Државна, друштвена, корпоративна, лична и мешовити облици својине су током историјског развоја у различитим земљама задобили и различиту укорењеност. Црква не даје предност ниједној од тих форми. У свакој од њих могуће су како грешне појаве – пљачка, грамзивост и неправедна расподела плодова рада – тако и долична и морално оправдана расподела материјалних добара. 

О међународним организацијама – У историји Православља постоје примери позитивног утицаја Цркве на развој регионалних међудржавних веза. Међународне организације доприносе решавању различитих спорова и конфликата. С друге стране, не сме се потценити опасност од размимоилажења воље народа и одлука међународних организација. Те организације могу постати средства за неправедну доминацију јачих земаља над слабијима, богатих над сиромашнима, технолошки и информацијски развијенијих над заосталима. Осим тога, може доћи до двојних стандарда у примени међународног права а у интересу најутицајнијих држава.

О банкарству и трабснационалним корпорацијама - Цркву узнемирује и пракса финансијских спекулација које укидају зависност прихода од уложеног труда. Један од облика тих спекулација су и „пирамидалне банке”, чије рушење изазива потресе широких размера. У целини посматрано, сличне промене у економији доводе до губитка приоритета рада и човека над капиталом и средствима производње …  Црква поставља питање о свестраној контроли над транснационалним корпорацијама и над процесима који се одигравају у финансијском сектору економије. Таква контрола, чији би циљ морало да буде потчињавање сваке предузетничке и финансијске делатности интересима човека и народа, мора се остварити посредством свих механизама, који су доступни друштву и држави. 

О новом светском поретку - Прихватајући да и нерелигиозни људи имају право да изаберу поглед на свет и да утичу па друштвене процесе, Црква истовремено не може као позитивну да схвати такву изградњу светског поретка при којој ће се у средиште свега поставити људска личност помрачена грехом. Остављајући отворену могућност за сарадњу са људима нерелигиозних убеђења, Црква управо због тога тежи ка потврђивању хришћанских вредности у процесу доношења најважнијих одлука како на националном тако и на међународном нивоу. Она се бори за признавање легитимности религиозног погледа на свет као основе за друштвено значајна дела (па самим тим и државна) и као суштинског фактора који би требало да утиче на формирање (промену) међународног права и на делатност међународних организација.(8)

Ово су само неки ставови стратешког документа РПЦ за ХХI век из којих се може видети са колико је зрелине и дубине Руска црква изучила савремена друштвена кретања и изазове новог времена  (рачунајући и економске) и верујућем народу понудила адекватне одговоре у духу православне доктрине, при чему не смемо заборавити да је документ објављен у време самог почетка Путинове владавине док се Русија још увек давила у Јељциновом неолибералном муљу.

Све напред изнето указује да, вођена Божијом промишљу или Путиновом државничком визијом, свеједно, у Русији сазрева свест како развијена православна цивилизација не може почивати, нити се развијати, на западној шпекулативној илузији већ на аутохтоном економском и друштвеном моделу који условно можемо назвати „православном економијом“. У предвечерје све извеснијег сукоба цивилизација то је последње што нам треба да би победили и да би знали шта ћемо са том победом. Јер, ОНИ се распадају …

Да, када ако не САДА? Ко ако не РУСИЈА ?!

Наставља се…

 

Одреднице:

Прочитај без интернета:
74 гласa