Русија је постала значајан инвеститор у српској привреди XXI века. Глобалистички привредни систем је у Србији успостављен ради привилегованог капитала NATO – држава и њега претежно спонзорише српска држава на сопствени рачун, а у њихову корист. У таквим условима је постојање руских инвестиција у Србији велики успех, а њихов развој и напредак право чудо. Најважније, њихово присуство и развој доказују да глобалистички поредак у Србији није успео да уништи тржишну привреду.

Цены сам платил немалые,

Не торгуйся, не скупись…

(Николај Некрасов)

Три врсте моћи још увек одржавају империјални[1] глобалистички привредни систем. Војна (свемоћ НАТО), финансијска (амерички долар као светска валуте уз којег се све безуспешније гура евро) и економска (приватне мега корпорације и трговинске организације). Финансијска моћ Србије уништена на самом почетку њеног пута у евроатлантиду, за десет година уништена је индустрија, а смртни ударац се спрема и српској пољопривреди године 2017. године када се планира слободна продаја земље странцима[2]. Привреда у страном власништву није српска привреда, иако се по домицилном основу радо и лажно представља као „српска“.

Веома је значајно да су „улагања“ из NATO – земаља упркос привилегованом или монополском положају све мање ефикасна, све ређа и отперећују Србију све тежим условима. Стога их прати све већа беда српског становништа. Стварна природа инвестиционе политике NATO – привреда у Србији постаје све очигледнија и све неподношљивија. Почетак освешћења народа доказује чињеница да су се у Народној скупштини Р. Србије први пут после 16 година појавиле странке отворено расположене за чврсту интеграцију са Руском Федерацијом.

Глобалистичке инвестиције Запада разарају српску привреду

Ипак, у протеклих 16 година српском привредом је скоро сасвим овладала инвестициона политика под контролом најцрњих установа глобализма. Од почетка је почела да успоставља паралелни привредни систем у српској привреди. По паду Милошевићевог режима, марионетска финансијска власт у Србији је већ почетком 2002. године уништила домаће инвестиционо банкарство[3] у интересу страног финансијског капитала. Потом је пре реституције својинских односа (и без икаквог противљења ЕУ)  спроводила тоталну приватизацију, иако је она доказани изум Хитлеровог нацизма[4]. Тотална приватизација је спороведена у корист домаћих тајкуна и Западних инвеститора.  Последице су тешке, очигледне и општепознате. Упркос огромној рачуноводственој вредности Западних инвестиција, становништво Србије тоне у беду, јер се скоро сва добит остварена у Србији извози на Запад, а становништво упркос депопулацији коси незапосленост.

Монополски инвестициони поредак глобализма је заснован на неолибералним начелима „Вашингтонског консенузса“. Његова инвестициона политика је регулисана мултилатералним конвенцијама. Тиме није успостављено никакво глобално тржиште, већ посебан привредни систем којим владају привилеговане мега-корпорације. Овим путем су од стране Светске банке најпре основане глобалистичке финансијске установе ради спровођења политике Вашингтонског консензуса: International Centre for Settlement of Investment Disputes (ICSID, међународна арбитража) и Multilateral Investment Guarantee Agency (MIGA, агенција која обезбеђује сигурност од ризика улагања). Захваљујући овим глобалистичким се инвестициона политика Запада води у складу са индексима о ризицима улагања које израђују међународне корпорације Business Environment Risk Intelligence S.A. erstellt (BERI) и  Organisation for Economic Co-operation and Development (OECD). Уз поменуте установе и индексе је угурана и обавезујућа методологија за оцену „инвестиционе климе“ Euromoney Institutional Investor PLC  чији информативни орган је магазин Euromoney.

Исте године када је (Ђинђићева) власт у Р. Србији уништила домаће инвестиционо банкарство, Република Србија је ради успостављања глобалистичког привредног система донела Закон о страним улагањима (2002. г) по коме су права страног улагача након уписа у судски регистар постала „стечена права“. Последица овакве националне регулативе је било самообавезивање државе да једном дата права страном инвеститору не могу накнадно бити сужена изненадном изменом закона и других прописа  (чл. 9 ст. 1 и 2). Ради се о привилегованом правном статусу којим се страни правни субјекти стављају у повољнији положај од домаћих субјеката. Домаћи привредни субјекти се дискриминишу, јер њима поредак онемогућује равноправност у успостављеном привредном систему глобализма. Једноставније речено, Ђинђићева влада је прописала матерински однос Србије према страним улагачима, а маћехински према домаћој привреди. Уз то, посебно је прописана заштита страних улагача (не и домаћих) од експропријације и других мера државе са једнаким дејством (чл. 9 ст. 2). Уз то је уведен низ нових, сасвим арбитрерних правних стандарда као што су „потпуна заштита улагача“ и „правна сигурност улагача“. Ти „стандарди“ не важе за домаће привредне субјекте. Националним прописима је у спорним инвестиционим споровима практично воља глобалистичких установа MIGA, IBRD, IFC и ICSID претворена у радне налоге које је Р. Србија дужна да испуњава. Од 2002. године ове установе, а не Србија, одређују шта је у Србији „заштита улагача“ и њихова „правна сигурност“. Према томе, Р. Србија само спроводи њихову политику у форми правних аката властитог националног поретка, а у циљу заштите глобалистичког привредног система на својој територији.

Уз то, билатералним уговорима о инвестицијама, глобалистички привредни систем у Србији додатно је заштитио своје привилеговане привредне субјекте од посебних врста ризика уговарањем бројних The Umbrella Clause. Још горе, мноштво ових клаузула су ступиле на снагу из туђих споразума уласком Србије у наднационалне трговинске организације проширивањем правног дејства споразума. Туђи споразуми, чије дејство у Србији је постајало аутоматско без икакве изричите воље Србије само по основу пријема у односне трговинске организације, су прозвани дијагоналним споразумимима, на срамоту основног начела уговорног права да споразум представља сагласност воља две стране. То је значило установљење посебног, регионалног привредног подсистема у јединственом глобалистичком привредном систему. На тај начин нарочито је много дијагоналних споразума на Србију примењено њеним ступањем у Central European Free Trade Agreement (CEFTA) 2006. године, којег је Србија ратификовала 2007. Последица CEFTA споразума је била наступајућа поплава српског тржишта страном робом из средњоевропских држава што српска привреда (нарочито пољопривреда) није могла да поднесе. Домаћи реални сектор привреде је под притиском јефтине стране робе на тржишту брзо пропадао, а малобројна Западна индустријска предузећа на развалинама српске индустрије од тада „успешно“ послују, све више захваљујући пореским ослобођењима и задуживању којим Р. Србија њима омогућује привилеговано пословање. Током протеклих годину-две нека од њих су покушавала да протуре на руско тржиште стране производе као „српске“. „Успех“ њихових подвала сасвим је изостао, али је у Србији „увознички лоби“ стекао економску надмоћ. Упркос добро познатим невољама српске привреде која је тешко подносила конкуренцију у коју је уваљена CEFTA споразумом, коначни ударац српској привреди задат је једностраном применом Споразума о стабилизацији и придруживању (ССП) 1. јануара 2009. године[5]. Ради се о уговору који је предвиђен у процесу стабилизације и придруживања Европској унији (Stabilisation and Association Process).

Евроатлантске владе су и поред досад наведених инструмената заштите Западних улагања за 16 година развиле бројне међунационалне билатералне споразуме са Западним државама инвеститорима. И сами инвеститори су развили посебне уговоре са страним улагачима којима се Р. Србија додатно оптеретила. Такви уговори су често тајни или садрже клаузуле који су за домаћу јавност државна тајна.  Парадигма оваквог уговарања је Уговор о заједничком инвестиционом улагању између Р. Србије и Fiat Group Automobiles S.p.A, 29. септембра 2008. г. који је „обогаћен“ тајним клаузулама. Трошкови радне снаге, социјалног обезбеђења, јавних доприноса, ослобођења од пореза и других јавних дажбина, субвенција, одговорност за дугове и смањења цена које представљају буџетски терет Р. Србије представљају се као њен „удео у заједничкој инвестицији“, а профит од ње убира искључиво Западни инвеститор[6].

Улагање руског капитала у Србију

У присуству глобалистичког привредног система у Србији, улагање руског капитала у Нафтну индустрију Србије 2008. године билo је: „Нека буде што бити не може“. „Све препоне на пут бјеху, к циљу доспје великоме“. Обновљена је сва инфраструктура НИС-а, рафинерије, нафтоводи и гасоводи, а завршено чак и складиште гаса у Банатском двору, што је Србија две деценије безуспешно покушавала. Монопол НИС-а на увоз нафте и бензина везан је за техничку обнову инфраструктуре коју је својим капиталом обезбедио Гаспром, а трајао је само до краја 2010. године.[7] Известиција Гаспрома у НИС је највећа појединачна страна инвестиција у Србију, а НИС је постао највећи појединачни порески обвезник Р. Србије. Најзад, руски партнер је цену улагања уплатио Србији преко Западне Рајфајзен банке[8]. Значај тог успешног руског улагања у привреду Србије ће схватити тек будуће генерације. Сада се ваља сетити да је велики руски привредни реформатор Пјотр Столипин био велики противник руске конфронтације са Централним силама поводом Србије управо услед тадашње привредне неспремности Русије. Стварност показује да су привредне  прилике након више од једног века постале сасвим другачије.

Међутим, пошто услед упорне пропаганде у евроатлантским медијима Србије влада Војислава Коштунице није успела да се одржи након 2008. године, наступајући режим Бориса Тадића је одустао од додатног развоја привредних односе Р. Србије и РФ. Изградња гасног складишта Банатски двор II и реализација уговореног руског кредита за обнову железнице[9] у Србији током трајања Тадићевог режима није била могућа.  Проширење складишта Банатски двор омогућено је тек недавно[10].

Капитал Газпрома није једини инвеститор у домаћој индустрији нафте и гаса. Руски капитал је улагач и у Лукоил, Центрогас  и Југоросгас. Иако би путем Јужног тока из РФ у Србију могла приспети улагања која би подигла српску привреду из пепела, Бугарска је, на сопствену штету а под притиском глобалистичког капитала, одустала од тог пројекта[11]. Данас имамо разлога да верујемо да је изнуђени бугарски одустанак привремен[12]. Прерано је размишљати да ли су данашња заједничка српско-руска државна предузећа наставак оне сарадње која је прекинута још 1948. године политичким преумљењем Брозове власти ради политичке преоријентације ка Западу. Битније је имати на уму да је привреда Русије, иако још увек мање развијена, данас много здравија од Западних привреда (нарочито од привреде ЕУ), али и да она није једини њихов значајни конкурент. Уз то, Русија је први пут у историји постала и остала улагач у српску привреду и то у реалном сектору.

На финансијском тржишту Србије присутна је Сбербанк Србија АД и ВТБ банка (основана 2008 у Србији под именом „Московска банка АД Београд). Недавно се на тржишту осигурања у Србији појавило Согаз осигурање. У Србији, и поред кризе и неповољног амбијента за капитал који није у јединственом картелу глобалиста, присутан је и приватни руски капитал који послује успешно: North Kariton DOO, Зарубежстројтехнологија, Путник АД („ИФК „Метропол“), Руитер ДОО, Вапекс,  Силовије машини, Фабрика бакарних цеви АД (Мајданпек), ВО Техноекспорт (Чачак), Сербагроком ДОО, Вулкан ДОО, Арте Русија ДОО и Азот Агро Дунав ДОО. Ипак, с изузетком НИС-а, сва досадашња руска улагања у Србију нису могла да буду значајна конкуренција глобалистичком капиталу.

Руски инвеститори као озбиљан конкурент глобалистичком привредном систему у Србији 

Глобалистички капитал у Србији је до сада уживао подршку ЕЦБ, фондова ЕУ и ММФ-а у успостављању монополског положаја у Србији. Њихову срећу је кварило успешно пословање НИС-а. Веома је значајно да је правно-привилеговани положај НИС-а (за разлику од Западних инвестиција) био ограничен и роком и државним суверенитетом Р. Србије! Уз то, руско улагање у НИС је извршено у доброј вери са руске стране и није оптеретило Србију бројним Umbrella Clause које се крију у густој шуми мега-корпорацијских уговора с елементима међународности. Када је републичка Влада 2014. године запретила истрагом о приватизацији НИС-а[13] и потом отежала његово пословање пореским отерећењима[14] уредник Гаспромовог журнала био је веома разочаран држањем српске стране[15]. Испоставило се: Тресла се гора, родио се миш. Влада Р. Србије се ипак сетила да је она одуговлачила плаћање дугова за гас, а олакшање српских обавеза по основу дуга је постигнуто личним ангажовањем председника РФ[16]. Уз то, онемогућење реализације Јужног тока 2015. године[17] демотивисало је глобалистичке факторе да српску Владу гоне ка даљем оптерећењу пословања НИС-а. НИС је успешно наставио да позитивно послује, а негативном кампањом узалудно су се трудили да ту чињеницу помраче пропагандисти Рокфелеровог капитала[18] из ЛСВ и НДНВ-овог ВОИЦЕ[19]. Од изузетног је значаја  чињеница да Русија ради заштите пословања свог улагачког капитала у НИС-у 2014. године није користила ни један инструмент глобалистичког привредног система. У том циљу није употребила чак ни Закон о заштити страних улагања, иако овај инструмент има форму националног прописа Р. Србије!

Маја 2015. године је најављена посета пет руских инвестиционих фондова у оквиру пројекта Startup Сабаунаи: Kama Flow, Runa Capital, LETA Capital, Ростелеком и Navigator Fund. Међутим, о њиховом присуству и понудама домаћа јавност није сазнала ништа чак ни од медија који су пратили Belgrade Venture Forum[20]. Руска Краун група се упустила у још једну инвестицију у Србији[21]. Након дуготрајног застоја (заслугом Тадићевог режима), 2015. године је најзад омогућено улагање руског финансијског капитала у Железницу Србије и постигнути су први успеси[22].

Важно је знати да улазак на српско тржиште стрпљиво чека више од 170 руских привредних субјеката[23]. Сви они нису формирали јединствене инвестицоне картеле под вођством олигарха, попут Западних. Мада се ради о фирмама које нуде своје производе и услуге, чињеница је да Србија након 10 година рата, бомбардовања, 15 година приватизације и разарајуће инвестиционе политике NATO – привреда данас нема услова да сама подмири већину сопствених потреба за робама и услугама, што је могла до 2000. године упркос санкцијама и ратовима. По интерес глобалистичког капитала, у Србији је изузетно неугодна чињеница присуство Руске привреде с потенцијалом да понудом одговори на потребе српске потрошње коју сада скупо наплаћује Западни капитал путем глобалистичког привредног система у Србији. Међутим, међу српским домаћим привредним субјектима постоји огромна потреба за пословањем у тржишним условима ван глобалистичког привредног система, па се чак и српски тајкуни окрећу пословању ка тржишту Русије, иако им веома смета колебање цене рубље[24]. Ова незгода неће бити трајна, јер, подсетимо се, задуженост Русије у односу на њен БДП је свега 17%, а у ЕУ износи целих 91%, а мало је вероватно да ће стопа пада цена енергената током протекле две године остати трајна[25].

Иако је глобалистички поредак интересе своје привреде у Србији заштитио монополским положајем, може се испоставити да се преиграо. Наиме, глобалистичка идеологија неолиберализма формално исповеда слободно тржиште као фундаменталну вредност, иако су главни привредни субјекти овог поретка одавно напустили ту вредност. Правила игре која су наметнули Србији пре деценију и по заснована су на проглашеној тржишној слободи, у доба када су сматрали да се њиховом глобалном империјалном картелу не може бити конкурентан. Међутим, на српском тржишту се као инвеститор од 2008. године појавила Русија, а од априла 2016. године изненада и Кина[26]. Србија и поред своје слабости за сада одолева притисцима NATO – дипломатија да уведе санкције Русији[27].

За глобалистички привредни систем је у Србији присуство руских улагача и доступност руског тржишта неугодан, реметећи фактор. То изазива њихову нервозу на коју су за сада реаговали политички, пропагандом против „јачања руског утицаја у Србији“. Неугодност се претворила у опасност када је велико улагање у српску привреду најавила једна Западна фирма с намером да мимо глобалистичког привредног система самостално ступи на руско тржиште производним улагањем у Србији. Остварење таквог улагања би отворило брешу у до сада јединственом глобалистичком привредном систему у Србији. Истим путем би ради сопствене добити ка руском тржишту преко Србије сигурно похрлиле и друге независне Западне фирме.

„Мангуп“ у њиховим редовима је данас моћна немачка пољопривредна фирма која има намеру да покрене производњу у српском сточарство које већ читаву деценију уништава увознички лоби. Ради се о немачком сточарском гиганту Tönnies, чије улагање може економски да уздрма неоколонијални положај Србије и створи неочекивану унутрашњу конкуренцију привилегованим инвестиционим фондовима у привредном систему глобализма. Са таквим историјским обртом у привредним односима Немачке и Русије преко Србије сигурно нису рачунали.

Полако се Божја кола возе

Циљ глобалистичког привредног система у Србији је успостављање монополског положаја привилегованих привредних субјеката из NATO – земаља. Њихови власници се крију иза кулисе компликованог корпорацијског ланца фирми у клијентско-вазалном односу, offshore зона и „инвестиционих фондова“ путем којих свој капитал чине неухватљивим.

Руски капитал сличне „трикове“ глобалистичког привредног система до сада није користио, па ипак скоро деценију успешно послује у Србији. За разлику од глобалистичког капитала није му била потребна „социјализација“ тржишних неуспеха на рачун државе Србије или српског пореског обвезника, већ је Србији уредно плаћао порезе, доприносе и остале обавезе. Преживели домаћи субјекти реалног сектора српске привреде добит траже у извозу, на руском тржишту, где одавно не царује свемоћ глобалистичких монопола.

Све ово, наравно, неће дозволити глобалистички поредак, докле год има моћи. Ипак, од 2008. године његова моћ стабилно опада, и то данас не види само онај ко нема очи да види. Сила Бога не моли, Бог силу не воли.

[1] Hobson, John, A – Imperialism: A Study, Mercantile Library, NY, 1902, The Online Library of Liberty, Liberty Fund, 2006.

[2] Ковачев, Душан – Битка за земљу или „фенси паори“ против ратара Војводине, НСПМ, 13. 2. 2016. г.

[3] Ради се о следећим банкама: Инвестбанка, Југобанка, Беобанка и Београдска банка. Видети: Ковачевић, Млађен – Неолиберализам у Србији, успон и пад,Балкан Магазин, 1- 5, 1-4. 5. 2012 . г.

[4] Sweezy Woolston, Maxine Yaple, The Structure of the Nazi Economy, 1941.; Bel, Germa – Retrospectives: The Coining of “Privatization” and Germany’s National Socialist Party, Journal of Economic Perspective, Volume 20, Number , Summer 2006, Pages 187–194, University of Illinois at Chicago.

[5] Ђорђевић, Младен – ССП: Једнострана примена и једнострано одступање, НСПМ, 22. 11. 2008. г.

[6] Војислав Шешељ: Ево зашто власт крије уговор о Фијату, СРС, Youtube, 8. 10. 2015. г.

[7] Крај Монопола НИС-а, Б 92, 1. 1. 2011. г.

[8] Марковић, Р. Ж – Новац продаје НИС-а 360 милиона евра, Прес, 30. 1. 2009; Новац од продаје НИС-а „леже“ у Рајфајзен, Мондо, 1. 2. 2009; Танјуг – Уплаћено 200 милиона евра од продаје НИС-а у буџет Војводине, РТВ, 13. 9. 2009; Красић, Д. С – на рачунима 40 милиона евра од НИС, Вечерње новости, 20. 3. 2011.

[9] Железнице искористиле свега десет одсто кредита, Политика, 1. 4. 2015. г.

[10] Банатски двор се шири, да ли је то довољно за Србију, Н1, 25. 3. 3016. г. Београдски таблоид „Курир“ је 2012. године изнео тврдњу да је Председник Р. Србије Борис Тадић приликом посете делегације Р.Србије Русији молио председника владе РФ Владимира Путина да уместо у Србији Русија гради гасно складиште у БиХ. Тадашњи министар Велимир Илић је тврдио да је председник владе РФ због овог Тадићевог иступа напустио састанак са делегацијом Србије. Видети: Тадић: Путине улажи у Босну а не у Србију,Курир, 28. 10. 2012. г.

[11] Танјуг – Бугарска одустала од нафтовода, Б 92, 8. 7. 2010. г; Лавров: „Јужни ток“ је обустављен због дискриминаторског односа Европске комисије, Глас Русије, 21. 1. 2015. г.

[12] Влаовић, Гојко – Душан Бајатовић: Јужни ток веома брзо опет у игри, Данас, 17. 4. 2016. г; „Јужни ток“ још није отписан, Восток, 5. 5. 2016. г.

[13] Видети: Баковић, Б – Истрага о НИС-у је потпуно изненађење (интервју са амбасадородм РФ Александром Чепурином), Политика, 16. 8. 2014; Цветковић, Људмила – Истрага о приватизацији НИС-а: Разлози оправдани, Моменат политички, DW, 20. 9. 2014; Танјуг – Формиран истражни тим за испитивање приватизације НИС-а, Вечерње новости, 11. 8. 2014; Вучић: Истрага о НИС-у неће угрозити односе са Русијом, Телеграф, 13. 8. 2014; Танјуг – Истрага приватизације НИС-а: између политике и одговорности, РТВ, 14. 8. 2014.

[14] НИС објавио резултате полсловања у 2014. BizLife, 6. 3. 2015.

[15] Правосудов, Сергей – Разочарование в Сербии, livejournal.com, 7. 8. 2014.

[16] Србија плаћа дуг за руски гас у три рате, Блиц 6. 11. 2014.

[17] Танјуг – Медведев. Русија одустала од Јужног тока из политичких разлога, Вечерње новости, 20. 12. 2015.

[18] Бета – Богарошки: 840 милиона евра обештећења Војводини за НИС, РТВ, 8. 9. 2014.; У службу пропаганде рокфелеровских лобиста се ставила и ДС на челу с Покрајинском владом Бојана Пајтића: Блиц: ДС и Пајтић траже да Тадић подржи захтев ЛСВ да се Војводина “обештети” са 840 милиона евра због продаје НИС-а, доступно на НСПМ, 10. 9. 2014; Живановић, Маја – НИС уплаћује све мање на име рудне ренте, ВОИЦЕ, 18. 1. 2015Војвођанске општине и села се жале на НИС, ВОИЦЕ, 22. 3. 2015; НИС продаје и изнајмљује домаће геотермалне изворе, ВОИЦЕ, 17. 6. 2015; Да ли је Гаспром испунио све обавезе према Србији, ВОИЦЕ, 4. 10. 2015; Новосађани осигурање плаћају и Србијагасу и Гаспрому, 8. 10. 2015. ДС је чак прилагодила свој програм програму ЛСВ која је главни политички лобиста рокфелеровског капитала у Војводини: ДС представила програм за Војводину, Војводина, ДС, 23. 8. 2014; ДС представила принципе за Војводину, у ЛСВ задовољни, РТВ, 23. 8. 2014; Бета – Седларевић: ДС преписала програм ЛСВ, РТВ, 25. 8. 2014; Танјуг – ЛСВ: ДС преписала наше идеје и програм, 25. 8. 2014.

[19] Ковачев, Душан – Рокфелерове бригад против српских интереса у Војводини, 25. 12. 2015; Ковачев, Душан – ЛСВ као рокфелеровски политички лоби, ФСК , 1. 3. 2015.

[20] И. Н – Четврти Belgrade Venture Forum привлачи иновативне људе да представе своје пројекте, Блиц, 26. 10. 2015: Танјуг – Највећи инвестициони форум на балкану, РТВ, 19. 11. 2016: Танјуг – Завршен Belgrade Venture Forum, Б 92, 20. 11. 2015;

[21] Jelicic, Milica – La società russa “Crown Group” investe a Zrenjanin 8 milioni di euro, Serbian monitor.com, 29. 4. 2015.,

[22] Нови руски возови пуштени у саобраћај, РТС, 12. 2. 2016; Пруга Београд – Панчево биће завршена до 1. 11. 2016, Железнице Србије; Танјуг – Железнички коридор 10 обновио руски кредит, Грађевинарство.рс, 14. 9. 2015.

[23] Трговинско-индустријска комора РФ, страница на којој су наведене руске инвестиционе компаније, страница на којој су компаније са предлозима инвестиционе сарадње.

[24] Микавица, а – Руска предузећа се окрећу Србији, Политика, 13. 3. 2016. г.

[25] Видети графикон десетогодишње стопе цене сирове нафте, гаса и земног гаса на NASDAQ.

[26] Потписан уговор, Железара продата кинеској компанији Хестил, Блиц, 18. 4. 2016. г.

[27] Србија одбила позив Могерини да уведе санкције Русији, Руска реч, 20. 3. 2016. г.; Бета – Вучић: Док сам премијер нећемо увести санкције Русији, Вечерње новости, 15. 4. 2016. г.

40 гласовa