На глобалним фронтовима „енергетских ратова“ дошло је до, по западне опоненте Русије, изузетно негативног догађаја. Највеће компаније намеравају да из својих биланса отпишу око половине количина већ доказаних резерви нафте која се добија из шкриљаца. Разлог  за то је ниска светска цена нафте, настала као последица свесне „игре  снижења“ коју је почео да води  један од најбитнијих савезника САД на Блиском Истоку – Саудијска Арабија. У пракси то значи да ће, према подацима агенције за пословне новости Bloomberg, бити замрзнуто око 5,4 милијарди барела нафте, а радови на њеној експлоатацији моћи ће да почну тек кроз једну и по до две деценије. То доводи до фактичке стагнације у америчкој шкриљчаној индустрији, до губитака и разарања компанија у њој, најпре ситних и средњих, као и неопходности да Вашингтон и његови савезници   преиспитају своје приоритете и у енергетској сфери, али и не само у њој.

Да подсетимо да су од 2008.године, када је у САД у сфери експлоатације нафте и гаса почела широко рекламирана „шкриљчана револуција“,  америчке  компаније откриле одговарајуће резерве нафте  и кондензатне течности   у укупној количини од 9,7 милијарди барела.  Та количина представља  истражена, али неосвојена налазишта, и она је унета у билансне књиге „шкриљчаних“ компанија, што је омогућавало да се добијају државни зајмови  и кредити, као  и да се на унутрашњим и спољним светским тржиштима спроводе успешне финансијске операције. Према подацима експерата  Bloomberga, чињеница да се у књигама компанија водило скоро 10 милијарди барела нафте је омогућавала да шкриљчана грана почев од 2008.године повуче преко 230 милијарди долара – у облику облигација, зајмова и инвестиција. То је довело до невероватног раста експлоатације нафте у САД, која је постала највећа у последњих пола века.[i]

Ту је улогу одиграла и лукавост коју су искористиле највеће америчке енергетске компаније које раде са шкриљчаним енергентима – конкретно: Devon Energy  Chesapeake  и Energy. Почетком  „шкриљчане револуције“ оне су се обратиле свемогућој Комисији САД  за хартије од вредности и берзама (SEC)   са молбом да ове ублаже критеријуме термина „доказане резерве“ енергената. До 2008. као такве су сматране резерве из бушотина које су „близу почетка експлоатације“. Међутим, апетити шкриљчаних компанија и њихова активна политика лобирања су довели до тога да се SEC  сложила да се као „доказане резерве“ могу сматрати оне количине које теоријски могу да се добију „без губитака по компанију“.  Између осталог, и то је разлог што је учешће таквих резерви у пословним књигама америчких компанија нагло порасло, те је код 44 највеће компаније  достигло 43% свих резерви (2008.године тај показатељ је износио 26%).

Али ту постоји још једна битна финансијско-правна нијанса. Према нормама SEC-а истражене, али неосвојене резерве енергената могу да се налазе у књигама енергетских компанија и да се користе као база  за добијање  зајмова, кредита и инвестиција само под условом да ће њихова експлоатација почети најдаље кроз пет година. Али у  овом тренутку, у условима смањења светских цена нафте, испоставило се да   америчке компаније нису у стању да испоштују тај критеријум.

Као резултат, у следећих неколико година свет може да постане сведок заласка „шкриљчане револуције“ и врло наглог стезања „шкриљчаног балона“.  А та чињеница ће да удари, између осталих, и по оним европским земљама, политичарима и компанијама, који су   геополитичку предност својих земаља поклониле америчким, уместо руским енергентима.

Зато није чудно што се Европљани окрећу активнијем учествовању баш у руским енергетским пројектима. Циљајући да се прикључе гасоводу „Турски ток“ Словачка, Бугарска, Мађарска и Румунија су већ продискутовале  питање изградње у свом региону гасовода Eastring, који у перспективи може да се користи у оквиру новог система за снабдевање Европе руским гасом.  Иницијатор тог пројекта је словачка компанија за допремање гаса Eastrеаm. „Нудимо решење које ће омогућити да се помоћу нових извора гаса у  релативно кратком року западна тржишта повежу са југоистоком Европе. Тако би балканске земље  могле да дођу до алтернативних маршрута за пријем гаса, а Централна и Западна Европа да добију могућност за коришћење ресурса Каспијске регије, акваторија Црног и Средоземног мора  и потенцијално – гасног хаба у Турској“ – изјавио је, у вези с тим, директор компаније Eustrеаm  за питања страних пројеката, бивши премијер Чешке Мирек Тополанек.[ii]

А даљи развој ситуације на фронтовима „енергетских ратова“ ће директно да зависи управо од позиције европских потрошача, као и од Турске, којој припада најбитније место у систему енергетских токова који се управо осмишљавају. То је оно што приморава Вашингтон да, како би обезбедио сопствене геополитичке и геоекономске интересе у наведеној енергетској инфраструктури тражи „слабе карике“, како би покушао да уништи пројекат „Турски ток“   туђим прстима, и како се  сам не би нашао у конфликту са Турском, са којом  га веже превише  блискоисточних конаца.

Осим помоћи у  дестабилизацији ситуације у Македонији – која се  сматра за једну од транзитних тачака   трансбалканског гасовода, САД  јачају  притисак и на Грчку. Руководилац Бироа за енергетске ресурсе у Стејт департменту САД  Амос Хохстајн  је приликом своје посете Атини директно захтевао од грчке владе да одбије учествовање у пројекту „Турски ток“. Као аргумент није нашао ништа боље од изјаве да наведени пројекат не задовољава финансијске потребе Грчке и не помаже да се обезбеди инвестициона привлачност земље, мада се управо пројекти у енергетици сматрају по традицији  најрентабилнијим по добити коју остварују,  отварању нових радних места и даљем обезбеђењу сталног притицања новца од транзитних плаћања  државној  благајни.  А то је управо оно што је данас Грчкој потребније од било чега.

Највећи турски медији су једнодушни:  притисак Вашингтона на Атину доказује да америчка администрација не бира начин за уништење испоручивања руског гаса Европи. У ту сврху се користе сви могући алтернативни путеви, па и Трансанатолијски гасовод (ТАНАП),  који се још у прелиминарном стадијуму рада на њему судара са великим дефицитом  ресурсне базе.[iii] При том, како сматрају турски медији,  САД се посебно нервирају због намере Русије да своје извозне енергетске токове преоријентише тако што ће избећи Украјину, јер  ће то Кијев аутоматски лишити корисне по њега (и Вашингтон)  улоге „регулатора“ односа Москве и Брисела. Одатле и тежња администрације Барака Обаме да „ослаби позиције“ Русије на другим фронтовима „енергетских ратова“.[iv]

„Турски ток“ има велике шансе да оживи“ – сигурна је већина експерата Турске.[v] Што се тиче ТАНАП-а, ипак је, ако ништа друго, а оно бар  преурањено да се он разматра као озбиљна алтернатива „Турском току“. Пошто почне да ради руско-турски гасовод „руски гас ће се наћи на самом прагу Европљана и, у суштини, уклониће огромне потребе  за друге алтернативне пројекте – констатује лист Dünya. Он сматра да пројекат „Турски ток“ у перспективи може да обједини у својој инфраструктури огромни блискоисточни регион. Такође констатује да  ће центар за деобу гаса који се пројектује за турско-грчку границу представљати „чвориште“ коме ће се, раније или касније,   придружити и ирански, ирачки, израелски и кипарски гас“…

(Крај у следећем броју)

[i] top.rbc.ru/business/22/05/2015/555f60ac9a7947f8a28140e6

[ii] www.vz.ru/news/2015/5/22/746844.html

[iii] Milliyet, 21.05.2015

[iv] Dünya, 21.05.2015

[v] inosmi.ru/overview/20150525/228210565.html

——————————————–

(Превод: Д.Пантић)

13 гласa