„Можда ви не бисте волели, али ја бих волео да моја деца раде што више могуће. Само да раде“(1)

Александар Вучић, Ваљево 01.12.2016.

Госпођа Гојковић свакако има право да говори у своје име, партије којој припада или владајуће коалиције, али не у „име жртава нацизма“.(2)

Иван Ивањи, књижевник, преживели из Аушвица

Можда текст у НИН-у “Радни логор Србија” не би добио толику пажњу да његову насловну страну онако жестоко нису напали гласноговорници режима. Није поента у томе што су га, или како, напали већ ко га је напао. Да их побројимо: Маја Гојковић, Александар Мартиновић, Зорана Михајловић, Ивица Дачић …

Има свакако и других, на десетине, али ово су они на највишим позицијама, са највећом тежином. Они су огледало Вучићеве Србије. 

Шта им је заједничко, сем суперлатива за Вођу и живота у сласти и масти? Не само то да су сви они променили, и то драстично, своје идеологије, принципе и политичка опредељења, како би били део једног трулог режима, већ да су то наставили да чине свакодневно, прилагођавајући се хировима свог, често са самим собом посвађаног, Вође коме су једни исти људи и државе час пријатељи, час партнери, час непријатељи. На тај начин изгубили су морално право да говоре о било чему, сем о томе како се увек изнова проналазе на Вучићевим позицијима.

Али, они говоре. И то без скурпула. А Вучић никако да схвати да је боље да им каже да ћуте. Напротив, он их подстиче, терајући нас да се питамо како Мартиновић може нападати радикале истим језиком и аргументима којима је, буквално до јуче, нападао напредњаке, како Дачић може бити против Тадића са којим се ономад  грлио и историјски мирио, како Зорана може бити против Динкића и како Маја Гојковић може бити против чега или за било шта, кад је променила бар пет партија и педесет идеологија, на крају напустивши партију коју је сама основала како би остала у власти?!

Ухвативши се за моралисање поводом насловне странице НИН-а и отворивши полемику тим поводом, они су Вучићу нанели страховиту политичку штету, далеку већу него талас штрајкова у јулу, незабележен “у новијој историји” Србије. Ако се то моралисање згадило једном човеку који је преживео страхоте Аушвица, уваженом књижевнику Ивану Ивањију, како ли се тек смучило нама осталима?! Ево, његових речи тим поводом:

“Насловна страна НИН-а не приказује жртве концентрационих логора, него цинични натпис на капијама логора Аушвиц и Дахау. У Аушвицу сам био као дете мало старије од 15 година, мене су спровели испод капије са натписом „Арбеит мацхт фреи“. На капији Бухенвалда, у којем сам такође био, стоји циничан натпис „Свакоме своје“. О том натпису сам написао целу књигу, роман „Слова од кованог гвожђа“, неколико година сам се бавио темом капија концентрационих логора… 

… Интересантно је коме пада на памет да на основу те насловне стране сматра да НИН данашњу Србију упоређује са нацистичким концентрационим логорима. Да нисам чуо шта о томе кажу госпођа Гојковић и чланови њеног хора, мени то сигурно не би пало на памет. А за разлику од њих, ја јесам био у Аушвицу.”(3)

Нема потребе било шта додавати одмереним речима угледног књижевника, већ ћемо се посветити оправданом питању да ли Србија, заиста, почиње да наличи на радни логор? Не, на нацистички, концетрациони, већ на радни! Уосталом, сам израз “Рад ослобађа” (Arbeit Macht Frei), кога су се дохватили Маја и њен хор, настао је далеко пре нацизма, 1872. године, као наслов новеле немачког књижевника Лоренца Дифенбаха(4), а нацизам га је преузео и згадио човечанству као и много тога другог.

Али, да ли Србија, за део њених грађана, заиста почиње да личи на радни логор и да ли је то плод тренутних економски тешкоћа, или политички концепт владајућег режима, то је питање које се мора поставити пред грађане ове земље?!?

Одговор на ово питање нећу тражити ни у раднику Гоше, који се недавно, због немаштине, обесио на радном месту, ни у грађанима који раде по 15 сати дневно да би преживели, ни у онима који не могу да се лече јер им послодавац не уплаћује здравствено осигурање, ни у свакодневним животним причама попут оне коју је имала радница Јуре, када јој је речено: “Жао нам је што болујете од рака, али дођите по књижицу”(5). Занемарићемо све ове, и још небројено много, примера који недвосмислено указују да се на радника у Вучићевој Србији не гледа као на човека, већ као на радни ресурс, који се може експлоатисати на најефтинији и најбруталнији начин, јер га има вишка на тржишту, већ ћемо се позабавити политичким концептом који иза тога стоји. 

А он се јасно може сагледати из једне цртице из Вучићевих немонтираних сусрета са народом. Када је, 1.12.2016, Вучић у Ваљеву присуствовао обележавању десетогодишњице рада Горења, пред фабриком га је сачекало више десетина грађана. Међу њима била је и бивша радница те фабрике која је са Вучићем ушла у полемику о томе колико радници у Србији раде и колико су за то плаћени.

Она је од тадашњег премијера затражила да провери колико раднике у Горењу плаћају.

„Одмах ћу да питам, никакав проблем са тим немам. Ако имате неког другог који је обезбедио 300 или 2.500 радних места. Ако имате, покажите ми“, рекао је Вучић.

На то му је она рекла „имате жену која ради 24 сата у Ваљеву“.

„И то је нешто што мислим да је важно. Ја се дичим што радим понекад и 24 сата. Не знам да ли је тако у свету, али ја се хвалим. Не знам за профит, ја га не узимам, али се трудим да радим што више и тиме се поносим“, наставио је Вучић.

На то му је жена рекла да она не би волела да њена деца раде 24 сата.

„Можда ви не бисте волели, али ја бих волео да моја деца раде што више могуће. Само да раде“, закључио је тадашњи премијер и продужио даље. (6)

Дакле, ово је одговор премијера једне земље на упозорење да се драстично крше права радника у вези дужине непрекидног радног времена у једном дану, регулисана важећим Законом о раду и другим нормативним актима из те области!! Једне земље која говори да жели у Европу, која преферира демократију и људска права. Права за кога? За Мају Гојковић, за Мартиновића, за Зорану и Дачића? 

Није Ваљево било једино место где је Вучић промовисао филозофију “Рад ради рада”, и своје лажи о инвеститорима. Налажење “инвеститора” на бази промовисања најјефтиније радне снаге и њихове најсуровије експлоатације у Европи, није никаква вештина већ јавни позив на експлоатацију сопственог становништва, а најновија бајка о тзв. “дуалном образовању” жеља да се у то укључе и наша деца. 

Дакле, нема дилеме. Ради се о политичком концепту који промовише Вођа, али који је промашен будући да потпуно игнорише чињеницу неумитног деловања економских  и социјалних законитости које, за разлику од природних, делују „ex post“, односно уназад. Али, увек стижу, долазе на наплату. Што их дуже потискујете, или игноришете њихова цена је све већа, а последице погубније. О томе треба да брину чланови сложног Мајиног хора, а не о насловним странама српских часописа. И да се запитају, чега су то део и у чему све учествују као извршиоци?! „Радни логор Србија“(7) још и није оно најгоре …

______________________________

  1. rs.n1info.com/a211792/Vesti/Vesti/Polemika-bivse-radnice-Gorenja-i-Vucica.html
  2. www.nspm.rs/hronika/ivan-ivanji-licemerno-moralisanje-nad-naslovnom-stranom-nin-a-bilo-bi-smesno-da-nije-tuzno.html
  3. Исто
  4. hr.wikipedia.org/wiki/Arbeit_macht_frei
  5. rs.n1info.com/a211724/Video/Info/Ispovest-radnice-Jure-koja-boluje-od-raka.html
  6. rs.n1info.com/a211792/Vesti/Vesti/Polemika-bivse-radnice-Gorenja-i-Vucica.html
  7. насловна страна НИН-а
69 гласовa