Поводом доношења новог Закона о споразумном финансијском реструктурирању привредних друштава

„Тројка“ омамљује власт Србије похвалама, не би ли докрајчила државна и друштвена предузећа пре него се  паралише банкарски систем. Као лисица која је хвалила гаврана како лепо пева не би ли отворио кљун и испустио парче сира. За то време озбиљни аналитичари увиђају да је Балкан пред банкротом а Србија у опасности. Ко ће платити цех?  

 

„Зашто спасавати  приватне банке од лоповлука сопственог менаџмента?“ — Не брините. То питање из наднаслова је постављено у Црној Гори од стране посланика Небојше Медојевића приликом расправе о сличном закону. Што се тиче Србије оно је само хипотетичко. Али пробајмо дати одговор.

Страних приватних банака има много и доминантне су јер њихов капитал чини 90 % банкарског капитала Србије. Осим привреде и грађана, и сама држава Србија је презадужена изнад законског максимума. Мораће и даље да се задужује. Сви смо дакле подложни уценама банкстера. Банке су споља дебело заштићене од стране Светске банке, ММФ-а и ЕБРД (такозвана Тројка). Банкарски систем је сложан картел и у случају да држава проба да иоле заштити своје интересе спреман је и да припрети.  Као што се то тренутно дешава у Хрватској а у вези са кредитима „у швајцарцима“ .

Време се убрзава. Под надзором Тројке, Влада Србије доноси Стратегију за решавање проблематичних кредита. Од Стратегије два путића воде на две стране… Један води  до новог Закона о споразумном финансијском реструктурирању привредних друштава (СФР). Други, до стварања тржишта дугова.

Поправни за банкаре

Неспорно је да поступак споразумног финансијског реструктуирања има низ предности у односу на  друге облике финансијске консолидације и оздрављења друштава. Најјефтинији је, најбржи и најефикаснији али под условом да је правовремен. Србија је још 2011. године донела Закон о СФР (2). Тиме је пружила шансу да се поново уреде дужничко-поверилачки односи између привредних друштава у финансијским тешкоћама као дужника, и поверилаца, пре свега банака.

 Уочени проблема у примени Закона  су: недовољна информисаност учесника у поступку; недостатак поверења међу учесницима и неспремност банака на суштинско реструктуирање дугова. Та неспремност се огледа у томе што банке неће да одобре нове кредите без којих нема оживљавања делатности предузећа у финансијском реструктурирању. Своје учешће ограничавају на репрограм обавеза и евентуално мировање исплате обавеза (грејс период). Уз то користе прилику да траже додатна средства обезбеђења повраћаја већ датих кредита.  

Протекло време је ипак искоришћено. Домаћи и страни стручњаци, под будним оком ЕБРД, открили су узроке неуспеха претходног закона и сачинили Предлог новог Закона о споразумном финансијском реструктурирању са Образложењем и Изјавом о усклађености. Жели се промовисати брже решавање проблематичних кредита. За привлачност промоције предвиђени су и порески подстицаји за учеснике у поступку. У Изјави о усклађености пише много тога али се нигде не помиње Закон о облигационим односима као кровни закон за све односе између привредних субјеката у Србији. Нема осврта ни на Директиву 2011/7ЕУ  (посебно тачку 32) која се бави присилном наплатом доспелих потраживања.

Да би се избегла недовољна информисаност, написан је и Водич кроз споразумно финансијско реструктурирање привредних друштава септембра 2014. године од стране Привредне коморе Србије, ЕБРД и других партнера. Занимљиво је да је Водич направљен годину дана пре Предлога закона о СФР. Урађен је темељно, са бројним објашњењима тока поступка, прилозима правилника, упутствима, описом подстицаја. Агенција за лиценцирање стечајних управника се постарала да одржи семинар на тему „Споразумно финансијско реструктуирање“ и јавности учини доступним  презентације са семинара. После солидне информационе припреме, Влада је засела 10. септембра ове године и усвојила Предлог закона о СФР. Затим га је послала Скупштини  на усвајање.

Нужда закон мења

Занимљиве су реакције штампе на овај догађај. Дневна штампа углавном  истиче очекивања да ће нови закон битно помоћи привреди Србије тако што ће се дугови некако разблажити и растегнути и тако омогућити да проради кредитни крвоток банака на општу корист свију.  Избегава се узнемиравање јавности. Не говори се много о паралелним мерама Владе за много бржу и лакшу  присилну наплату дуга.

Потреба доношења новог Закона се аргументује свежијим подацима о неликвидности привреде. На крају јуна ове године у блокади су били рачуни 30.323 правна лица и 25.787 предузетника. Мада је априла 2013, законом прописани рок за плаћање испоручене робе и услуга за приватнике 60, а за државу 45 дана — привредници тврде да је просечан рок наплате дужи од 120 дана. Две године након примене Закона о роковима измирења новчаних обавеза у комерцијалним трансакцијама број блокираних рачуна је увећан за 75% док је укупна сума блокаде више него удвостручена. На крају јуна 2015. износила је 292,4 милијарде динара, што је око 8,33 милијарде евра.

У истом периоду број одобрених кредита предузетницима (микропредузећима која чине преко 90% привреде Србије) је смањен за 25 % јер су финансијски већ исцрпљени. Код становништва расту само кредити за отплату раније узетих кредита. Грађани су их узели 42% више него пре годину и по дана. На овај начин се још увек  вештачки  одржава релативно мали број проблематичних стамбених кредита. Свега 6.557 од 110.562 кредита за куповину некретнина. У вези са овим, активирана је 821 хипотека. Углавном се ради о кредитима „у швајцарцима“ (61,4%). Много је кандидата за лични банкрот и присилну наплату дуга коју најављује Стратегија. Грађани зазиру од продаје њиховог дуга небанкарским организацијама као и од извршитеља присилне наплате. Зато што бар половина није спремна да извршитеља распали гвозденом штанглом  као недавно један сремски сељак када су дошли да му покупе прасце из обора.

Сви ови показатељи су у суштини наличје пословне политике банака у Србији. Поменути Закон о роковима је био наредбодаван а произвео је супротне ефекте од жељених и очекиваних. Влада је показала да није способна да спроведе закон који одржава финансијску дисциплину и ред у држави.

Због тога је нови Закон о СФР „факултативан“, то јест,  закон који не обавезује и нема казнених одредби. Може ли такав закон разбити постојећу громаду неликвидности српске привреде? Према изјави Бошка Живковића, професора Економског факултета БУ датој у НИН –у од 17. септембра 2015.  и  даље постоје две озбиљне дилеме. „Могу ли се таквим приступом решити ризични пласмани за које се још увек не зна ни колико их је тачно, ни каква им је структура? И још важније, могу ли се решити ненаплативи кредити највећих (приватних) привредних система, најкрупнијих дужника?“ (Зачарани дугови)

Живковићев колега Ђорђе Ђукић сматра: „Најбоље је да се за све проблематичне кредите стара банка која их је одобрила. И да има новца, Влада не би требало да се меша.“ Власници приватног капитала, вођени профитом, „најбоље знају када треба ући на тржиште и изаћи са њега“ – оправдано сматра Ђукић. (исти НИН; Злочин и казна)

Спушки модел

Док чекамо реакције српских посланика на пристигли им Закон о СФР на усвајање није згорег да видимо како су крајем марта реаговали црногорски посланици у сличној ситуацији. Небојша Медојевић (Демократски фронт) је рекао  да је евидентан организовани криминал у врху менаџмента банака. Независни посланик Младен Бојанић, саопштио је да предложени закон не иде у правцу спречавања узрока кризе у банкарству, него се бави последицама. „Овај закон доживљавам као чај од нане. Нити има корист, нити штете. Закон је ту да би се креирао привид да само што нисмо решили неке проблеме“. (Жугић: Банке губе алиби за високе каматне стопе; MINA – business, 24. мaрт 2015.) Бојанић је отворено питао да ли је предложени закон свесно урађен за неколико дужника, којима ће помоћи, или да се створи привид да се нешто ради.

Медојевић је касније развио став о организованом криминалу. Највећи део ненаплативих кредита у Црној Гори у ствари је производ корупције и криминалних уговора између менаџмента банака и режимских тајкуна. „Ти кредити су и одобравани тајкунима да се не би вратили, јер су банке узимале слаба обезбеђења …“

По речима Медојевића, проблем ненаплативих кредита је кривичноправна материја, преноси Дан од 17. августа у чланку „Тајкуни ојадили банке и државу за милијарду евра“. /Свака сличност са стањем у Србији је ненамерна, прим. аут./

Пројектована презадуженост

Уверени смо да су стране банке плански и свесно обавиле поверен им задатак стварања презадужености привреде и грађана уз изостанак економско-друштвеног напретка.

Криза банака није предупређена, како би се створили услови да се странци што јефтиније домогну реалних ресурса.

Стратегија и Закон о  споразумном финансијском реструктурирању купиће време да се развију механизми и алати присилне наплате дуга. Сви грађани Србије ће сносити последице и то на два начина.

Ако Закон успе, буџет ће бити закинут за предвиђене пореске олакшице и мора бити попуњаван додатним опорезивањем.

Ако Закон не успе, неке банке ће пропасти и  Србија се мора задужити како би напунила касу Агенције за осигурање депозита. То ће бити дуг свих нас и будућих генерација. Таоци ће се начекати слободе док не утихне диктатура банкократије.

Повезани чланци:

Прочитај без интернета:
29 гласовa