Кинеска новчана јединица јуан је последњих година почела да на међународној арени конкурише главним резервним валутама – долару САД, евру, британској фунти стерлинга и јапанском јену.

          Према једном опредељењу статус званичне резервне валуте има она валута која спада у састав такозване „корпе СДР“ (енглеска абревијатура СДР значи „специјална права вучења“). То је неготовинска наднационална валута коју емитује ММФ. СДР се појавила пошто је Бретон-Вудски валутно-финансијски  систем пуцао по шавовима и била је разматрана као средство за превазилажење дефицита међународне ликвидности. Одлуку о издавању СДР ММФ је донео 1969.године, а прва партија нове валуте се појавила почетком 1970 године. То је била безготовинска валута која је подсећала на „банкор“ Џона Кејнса (енглеског економисте који је на конференцији у Бретон Вудсу 1944.године предлагао да се она уведе). Међутим, под притиском власника штампарије новца (ФЕД-а) присталице СДР нису успеле да нову новчану јединицу претворе у светску валуту.

          На данашњи дан чланице ММФ-а у СДР имају резерве које представљају еквивалент за 280 милијарди долара. То је врло мали део међународних резерви чланица ММФ-а. Курс СДР се одређује на бази корпе неколико валута која се назива корпа СДР. Данас у корпу валута СДР улазе следеће четири валуте: долар САД, евро, фунта стерлинга Велике Британије и јапански јен. Оне у ствари и јесу резервне валуте у уском смислу. Добијање статуса званичне резервне валуте повећава  ауторитет валуте и додаје јој више потражње на светским финансијским тржиштима.

          Пре пет година при разматрању састава корпе СДР у ММФ-у Кина је проговорила због укључивања јапанског јена у њу, али је молба Пекинга категорично одбијена. Последњих пет година Кина се упорно припремала за нови покушај  да се јуан нађе међу званичним резервним валутама.  Њени поступци су били двојаки. Са једне стране Кина је настављала своју трговинску и економску експанзију по свету тако што је преко  јуана повећавала свој економски потенцијал  и  обиме операција на светским тржиштима. Са друге стране, уносила је одређене корекције у националну валутно-финансијску политику. Суштина тих корекција је да се јуан направи конвертибилнијим у складу са захтевима ММФ-а, и да се минимизира утицај државе на формирање девизног курса јуана (и то је захтев ММФ-а).

          По првом захтеву успеси Кине су врло упечатљиви. Ако се бруто унутрашњи производ посматра по паритету куповне моћи, Кина је већ прескочила САД јер је по њему заузела прво место на свету. Кина је и највећи извозник на свету. У извозно-увозним операцијама Кине све је веће учешће јуана, а долар, евро и остале резервне валуте се повлаче у други план. Један од основних начина обрачуна у светској трговини је акредитив. У јануару 2012.године  у јуанима је у свету било отворено 1,89% свих акредитива, а три године после тога тај показатељ се попео на 9,43%. То је, уосталом, више од укупног броја акредитива у еврима. Расте учешће јуана  у свим међународним обрачунима (у међународној трговини,  осталим текућим операцијама, операцијама са капиталом). Ево података SWIFT-а, међубанкарског система за пренос информација. У 2012.години јуан је у укупној количини међународних обрачуна био на 12.месту. У августу 2015. године учешће јуана у међународним плаћањима (према вредности трансакција) је износило 2,79%  док је у јулу те исте године тај проценат био 2,34. По том показатељу јуан је први пут премашио јапански јен. Кинеска валута је постала четврта на списку најкоришћенијих  светских валута, одмах  после долара САД, евра и фунте стерлинга. Осим тога, јуан је у многим земљама постао фактички резервна валута, односно централне банке су укључиле кинеску валуту у састав својих међународних резерви. Тачан обим међународних резерви у јуанима је непознат.

          И у другом правцу постоји  померање, али  је баш у њему Вашингтон упорно Пекингу гурао мотке у точкове. Државна благајна САД и друге америчке најјаче државне инстанце су оптуживале Пекинг да  вештачки снижава курс јуана. Они су заправо сумњали да Пекинг води валутни рат.  На адресу Пекинга из Вашингтона су се зачуле оптужбе да мала девалвација јуана која је извршена летос не представља последицу процеса на тржишту, већ је резултат свесно усмерених поступака Народне банке Кине. Уосталом, и многобројна ограничења за страни капитал у кинеској економији Вашингтон је квалификовао као озбиљна ограничења за слободну конвертибилност јуана. До краја лета ове године разни функционери САД су више пута изјављивали да не подржавају идеју укључивања јуана у корпу СДР.

          Међутим, ујесен се  тон изјава из Вашингтона променио. До тога је дошло после септембарске посете Си Ђипинга САД-у. У Белој кући су схватили да са Кином могу да претерају. Пекинг је био врло незадовољан зато што је Вашингтон почео да се противи реформама ММФ-а. 2010.године Извршни савет Фонда (24 извршна директора) су донела одлуку да преиспитају квоте чланица (квоте броја гласова и капитала) због промењених економских и финансијских позиција земаља.  Ако су  економски потенцијали САД и Кине који се мере показатељима БДП-а и међународне трговине  данас отприлике исти, њихово учешће у гласовима ММФ-а не може да се упореди.  САД има преко 17% гласова, а Кина 3,8%. Тако САД који са својим савезницима из Г7 блокира одлуке, у ММФ-у има  43% гласова. Вашингтон је тим распоредом задовољан јер је захваљујући њему током последњих 5 година блокирао ратификацију  корекције квота од стране конгреса Извршног савета Фонда.

          Политика САД-а у ММФ-у је последњих година била таква да је она Кину претварала из америчког партнера у њеног непријатеља. Намерно или ненамерно, Вашингтон је доприносио консолидацији земаља БРИКС-а. У 2015. години је завршено формирање банке БРИКС-а која може да постане алтернатива ММФ-у. Још једна алтернатива ММФ-у може да постане Азијска банка за инфраструктурне инвестиције (АБИИ) која је основана уз одлучујућу улогу Пекинга.

          Прекид у супротстављању за укључивање јуана у корпу валута СДР представља тактички уступак Вашингтона. Средином новембра су извршни директор ММФ-а Кристин Лагард и експерти Фонда препоручили да се јуан укључи у пул резервних валута. И 30.новембра 2015. Извршни савет ММФ-а је донео дуго очекивану (за Пекинг) одлуку о укључивању јуана у корпу СДР. Међутим, ступање на снагу те одлуке је одложено  на 10 месеци – до 1.октобра 2016. Вероватно је да је одлагање иницирао Вашингтон који би хтео да Пекинг задржи на кратком повоцу. Није искључена ни могућност да Вашингтону пође за руком  да у ММФ-у успе да издејствује замрзавање одлуке о ступању на снагу одлуке од 30.11.о.г.

          Појавиле су се прве процене тога, како ће на економију Кине утицати   добијање статуса званичне резервне валуте за јуан. Експерти очекују да ће допунски доток капитала у јуанове активе до 2020.године изнети 600 милијарди долара. Од тога ће 400 милијарди бити  од највећих инвестиционих фондова,  укључујући и суверене фондове, а још 200 милијарди од приватних компанија и појединачних инвеститора.

          Истина, има и негативних процена. Суштина је у томе да ће курс јуана почети да расте, а то ће ослабити кинески извоз, који је већ постао нестабилан. Неки експерти сматрају да се чак и на стварни развој кинеске привреде већ може ставити крст; Кина ће постепено да се претвара у финансијску привреду, а тај модел захтева војно обезбеђење своје валуте, слично ономе како је Велика Британија у 19.  и у првој половини 20.века војном снагом одржавала фунту стерлинга, и како су Сједињене Државе у 20. и почетком 21.века подржавале и подржавају свој долар.

          Било како да било, Пекинг се осећа као победник. Истовремено има држава које после одлуке Извршног света ММФ-а осећају у себи горчину. Јер остале резервне валуте у корпи СДР морају да се збију! Учешће јуана је одређено на 10,92%. При том је учешће долара снижено само симболично: са 41,90 на 41,73%. Пре свих ће морати д се збије евро чије ће учешће са 37,40 пасти на 30,93%. Смањиће се и учешће британске фунте стерлинга (са 11,30 на 8,09%) и јапанског јена (са 9,40 на 8,33). Односно, учешће две европске валуте (евра и фунте стерлинга) ће у корпи СДР да се смањи за скоро 10 процентних тачака. Значајно  је да је, пошто је најзад доспео у клуб одабраних, јуан одмах заузео треће место и тако иза себе оставио и јапански јен, и британску фунту.

          Може се очекивати да ће Пекинг, пошто је успео да освоји посебан статус за свој јуан, у најскорије време тежити да освоји и следећи врх – да издејствује реформисање ММФ-а. Прво, да се избори за ступање на снагу одлуке Извршног савета ММФ-а из 2010г о кориговању квота. Друго, да се одобри нова формула за обрачунавање квота (која би адекватније одражавала позицију чланице ММФ-а у светској економији).  Треће, припрема за нове корекције квота (према стању из 2015).

          Даља борба за место под сунцем у ММФ-у за  Пекинг је повезана са великим ризицима. Неки амерички политичари се о ММФ-у изражавају отприлике овако: ММФ је Вашингтону потребан док САД-у буде припадао контролни пакет у том „акционарском друштву“ и док Сједињене Државе  буду могле да ММФ користе као инструмент за спровођење своје међународне политике. Уколико Кина и друге државе лише Сједињене Државе тог контролног пакета, даље чланство Вашингтона и његових савезника у тој организацији ће изгубити свој смисао. Интересантно је да ли Пекинг, док се припрема  за освајање нових висина у Фонду, води рачуна и о тој околности?

Прочитај без интернета:
23 гласa