Интервју са Андрејем Жариковом и Антоном Смирновом ауторима документарног филма «Извиђачка чета Горловке. Регрут Шпанац»

Филм «Извиђачка чета Горловке. Регрут Шпанац» снимљен је у пролеће 2015. године. Аутори филма су московљани Андреј Жариков, Антон Смирнов, Степан Кривошејев и Дмитриј Кубарјов. Презентација филма била је одржана 17. новембра у Москви уз подршку Удружења добровољаца Донбаса. На премијери филма било је истакнуто да је то прва епизода из будућег циклуса документарних филмова о добровољцима – «За своје другове».

— Реците нам нешто о вашој екипи – ко сте ви и чиме се бавите?

Андреј Жариков: Не постоји стална екипа. Скупимо се с времена на време и расправљамо о дешавањима, након тога изаберемо оно што нам је најинтересантније, оно, чиме, у том тренутку, желимо да се бавимо. У основи, реч је о различитим медијским пројектима. Антон Смирнов: Ми смо једноставно другови. Када сам за време поплаве био у Кримску, Андреј слао информације: одатле сам телефонирао, преузимао фотографије, он их је сортирао и веома интелигентно презентовао. Поседујем дар да у незамисливим ситацијама пронађем и сакупим материјал, који он потом успешно упакује и презентује. После тога Андреј је, мимо мог очекивања, предложио да заједно одемо у Донбас.

Андреј Жариков: Мој први одлазак у Донбас, чега сам тек накнадно постао свестан, био је као удах чистог ваздуха. Нешто потпуно ново.

— Зашто сте одлучили да тамо одете?

Антон Смирнов: У априлу 2015. године указала нам се прилика да посетимо Донбас. Свако је имао свој разлог. Сам сам донео одлуку и рекао: дошло је

време да то осетим. Током и после референдума био сам на Криму и осетио као да је наша генерација једва «дочекала» да све почне. И то баш сад. Или ћемо опстати или ће нас сломити. Можда сам баш овај моменат, са једва «навршених» 30 година, требао да видим. До сад нисам имао прилике да, поред искрене жеље, учестувјем у свим овим догађајима.

Питао сам се како да одем у рат? Помислио сам сад ће да почне: појавиће се добровољци, поставиће шаторе, уписаћемо се и све ће бити кратко и јасно, а испоставило се да сам килав и да, генерално, од мене ништа не може да буде. Међутим, желео сам да видим и сазнам шта је то рат, наставник сам историје, а деца ми често постављају слична питања. Раније је било овако: отишли бисмо у Смољенск, прошетали бисмо заједно са ученицима по ливадама и рекли да ће им под ногама пуцкетати кости што ће им помоћи да схвате шта је то рат. Али, то ипак није то. И сам сам одрастао само на ликовима из књига и филмова. Желео сам да сазнам ко су људи који су тамо изгинули. Добро сам разумео да су тамо отишли само прави људи, а да су лукави побегли. Желео сам да то проверим и због могућности да се таква ситуација може поновити и овде у Русији. И то су сваком тренутку. Преживео сам `90-те – видео како се руше зграде по Моксви и како грме експлозије у московском метроу. Због тога сам пожелео да сазнам ко ће тамо, раме уз раме, бити заједно са мном. Мој друг, који глуми у нашем филму, испричао нам је невероватну причу. Замислите, Горловку, на чијим прилазима стоје «укропи» (погрдан назив за Украјинце – прим.прев.). Он се налази у рову, уз сам центар града, и не зна шта да ради. Имају само по два аутомата на десет људи, готово нико од њих нема униформу, ратују у ономе што имају. Из рова гледа на своју кућу. То је јунак! На почетку филма он говори шта је добио у рату и каже: «Добио сам другове!». У почетку је покушао да да философско објашњење, а потом је рекао: «Све је то којештарија. Нашао сам другове».

Због тога ме је интересовало ко ће остати до краја у случају да нешто слично почне и код нас. И видео сам ко су ти људи. Виђам их и овде код нас у Москви. То је посебан сој људи, са својим ставовима и принципима. Они се не хвалисају, то су људи од акције, који своје ставове држе за себе: кад дође тешко време, они узимаму оно што имају и иду до краја и не чекају да им наредбе, пушке, униформе или намирнице одозго стигну. Не, они се једноставно појаве и иду до краја. То је права слика и прилика оног што се зове Рус. Тамо је таквих било много.

То је разлог зашто сам тамо отишао. Узгред, и сам сам дуго тражио одговор на то питање. Док је наполу звиждало, а ми били у рову, упитао сам се: «Шта ћеш ту?». На крају сам ипак пронашао одоговор на то питање. … И Шпанцу смо поставили исто питање: «Стас, реци ми, молим те: шта ће се догодити ако ВСУ уђу у Горловку?». А он ми каже, отприлике овако: «Многи људи ће нестати, многе ће жене бити силоване, изгинуће много деце, све ће бити опљачкано… Ето шта ће бити». Због тога је Горловка опстала и опстаће као тврђава – свима је јасно шта би се десило да су украјински батаљони овде дошли, без обзира колико се Украјинци представљају као еуфорични европејци и ма шта говорили. Њима је Горловка кост у грлу, они желе да се освете овом граду, граду који се није предао…

— Шта нам још можете рећи о тим људима, борцима са којима сте имали прилику да разговарате током вашег боравка у Донбасу? Ваш филм говори о конкретној извиђачкој чети, вероватно сте се упознали и са осталим борцима у Донбасу?

Антон Смирнов: Ми смо знали само за конкретну извиђачку чету у Горловки. Ишли смо само са њима, и ни са ким више, они су били одговорни за нас.

— Шта вас је толико везало за њих?

Антон Смирнов: Кад сам први пут тамо стигао, почело је да трешти на све стране, а они ми кажу: «Не секирај се, спасићемо те». То је разлог. Ја сам им поверовао. И рекао: «Једино што ја могу да учиним за вас, то је да вам поклоним лепе фотографије». А они ми одговарају: «Ваше фотографије су нам нешто највредније у животу». Те фотографије и дан данас висе у њиховом штабу. Кад смо им, први пут, показали делове будућег филма, сала је била дупке пуна. Извиђачка чета је као породица. Њиховој команди је наш долазак био као свежи ваздух, ваздух из обичног свакодневног живота. Андреј Жариков: Поред вести које смо им донели, њима је било потребн и обични људски контакт. Антон Смирнов: Распитивали су се како су прошли Спартак и ЦСКА, разговарали смо о обичним свакодневним темама….

— Вероватно је у тој чети било много доборовољаца из Русије?

Антон Смирнов: Само петорица, остало су били мештани. Узгред, тамо ми се срушио мит број два, јер су сви тврдили да су тамо само грађани РФ. Већина тих момака су мештани који су одслужили војни рок, а било је и оних који нису. Они који су служили имали су већа овлашћења, а они који нису учили од оних који су ратовали у Авганистану, Чеченији и на другим местима.

— Колико је таквих било?

Антон Смирнов: Нерегуларни састав чете био је бројнији. Да је све кренуло наопако, да је су у град ушле ВСУ, они би били приви који би примили ударац. Увек су истицали да извиђачи не треба да пуцају. Кад отворите нека врата и тамо угледате неоштећену паучину, то је знак да је тамо била права извидница. Они су били озбиљна и борбено способна јединица која се налазила на првој линији фронта. Био сам сигуран да уколико се било шта деси да ће се они снаћи. Момци и навијачи из Москве, много су учинили да ова формација постане права и борбено способна јединица. Поред новца и хуманитарне помоћи, које смо заједно са нашим пријатељима прикупљали, доносили смо им и маскирне униформе, специјалне рукавице, термографске камере и специјалне врсте униформи – углавном оно што нису имали. Зато нису имали озбиљнијих губитака. До активних борбених дејстава они нису имали губитке. У августу је погинуо један борац, момак који је пошао у извидницу. Да је био опрезнији то му се не би догодило.

— Реците нам како је протекао рад на вашем првом филму?

Антон Смирнов: Тај филм је настао у тешким мукама. Андреј је потрошио много снаге и времена. Сматрам да су Андреј и Степан (Степан Кривошејев је коаутор идеје филма «Извиђачка чета Гороловке. Регрут Шпанац» – прим.прев.) заслужни што се овај филм уопште појавио. Ја нисам ни мало заслужан. У почетку сам мислио да то никоме не треба и да филм неће имати успеха. Све смо снимали смо за себе и нисмо се спремали да правимо било какву репортажу или филм. То је био аматерски видео, типа: дошли другови и упитали: «Како је било на летовању? – А то, седите, испричаћу вам, «било је лудо и незаборавно».

— Да ли је то путовање утицало на ваше схватање живота?

Антон Смирнов: Веома је компликовано да тамо одете са уобичајеним животним схватањима. Андреј Жариков: Не, можете да одете, али да изађете и вратите се… Антон Смирнов: Да. Однос према животу се мења. Дођете и помислите: Боже, овде све другачије мирише! Шта ти је то требало у животу?! Кад се вратите, треба вам недељу дана да дођете себи. Људи живе у некој праралелној васељени.

— Да ли се спремате да поново одете у Донбас?

Андреј Жариков: Обавезно.

— На пројекцији филма «Извиђачка чета Горловке. Регрут Шпанац» речено је да желите да снимите серију филмова…

Андреј Жариков: И даље ћемо снимати, више се не поставља питање – да или не. Наравно, желимо да наставимо да говоримо о важним темама. Спремни смо да се обратимо онима који још увек размишљају и у стању су да приме информације. Друга страна ради на снажном агитпропу који је усмерен на популарисање служења у армији. Имамо много квалитетног садржаја који каже: «Устани и и иди».

— Да ли ће они – Украјинци – који су таквим филмовима били надахнути и даље одлазити у «зону антитерористичке операције – АТО» и тек тамо постати свесни да није све онако како им говоре на телевизији и да су се нашли на путу без повратка.

Андреј Жариков: Ми имамо посла са чистом пропагандом и информативним ратом. То о чему говорите, догађа се у реалном животу. Али, то је пут без повратка.

— Шта желите да снимите током следећег боравка у Донбасу?

Андреј Жариков: Желимо да снимимо како се обнавља живот, како раде хуманитарне мисије, како живе обични људи и добровољци. И конкретно – радове на обнови школе № 52 у Горловки. Антон Смирнов: Већ пола године посећујемо ту школу. Око те школе нема

ни једне јединице, минобацача, хаубице или тенка. Нема ничега. Међутим, школу периодично гранатирају. Поред школе има много вишеспратница које су такође изложене бомбардовањима.

Андреј Жариков: Проблем нам прави наша малобројност и чињеница да нисмо у стању да снимимо и забележимо сва гранатирања. Да нас је више, бележили бисмо сва бомбардовања, како школа тако и других објеката. Али, несрећа је и у томе што многе није брига шта се тамо дешава: имам много младих познаника који не знају и не желе да знају шта се тамо дешава, чак ни приближно. Антон Смирнов: Где је то фамозно цивилно новинарство? О њима се много говори, а где су они? Сви прате штрајк камионџија. На Донбасу нисмо срели ни једног опозиционог новинара. Присутан је «Life News», Стешин и Коц се мувају, присутни су Први и Други канал руске државне телевизије, а где је опозициони Дожд?..

— Значи, нови филм ће бити посвећен обнови школе?

Антон Смирнов: Да. То је предивна прича. Школа је занимљива јер се у њој од 1991. године стално одвијала настава на руском језику. Школу својим средствима обнавља један бизнисмен из Москве. Од нуле. Он је дошао, видео размере оштећења, поразговарао са директором и преузео обавезу да је обнови. Тамо је прилично тешко доставити грађевински материјал, он се углавном набавља у Русији. Зато што је Горловка, и ту траба бити искрен, на првој линији фроната: само пола километра од места на ком се налази украјинска војска. У таквој ситуацији ретко ко би се осмелио да тамо нешто довози. Није ми јасно зашто нико не верује да тај човек, из Москве, сам обнавља ту школу. Он каже: «У животу сам много тога урадио, али толико важно нисам. Желим то да урадим». Школа је практино завршена, без обзира што су рокови мало пробијени, желели смо да је отворимо до првог септембра. Међутим, то није било могуће – јер је тамо стакло ретко као дијамант, а wc шоље се нигде не могу наћи.

— Кад можемо очекивати премијеру новог филма?

Андреј Жариков: Ускоро. Он је тренутно у монтажи, припреме су у току, тренутно радимо на изменама. Крајем децембра поново смо били у Горловки:

однели смо 1,5 тону књига и проверили како теку радови на грејању, застакљивању и крову. И ти кадрови ће такође ући у финалну верзију филма.

— Да ли поред филма о школи планирате да снимите и неки други филм?

Андреј Жариков: Има много важних тема које је неопходно приказати. Претпостављам да ћемо следеће године успети да реализујемо ову замисао. Сами или уз нечију помоћ. Антон Смирнов: Много је тема које желимо да снимимо, а предлоге смо упутили и Савезу добровољаца Донбаса. Руководство ове организације разматра те предлоге. Сматрам да би било добро снимити филм о Иловајску, јер је прошло више од од годину дана кад су тенкиста, извиђач, артиљерац и обичан човек, са аутоматима у рукама кренули у борбу. Замисао је да заједно обиђемо та местима и испричамо како је било. То још нико није урадио.

Прочитај без интернета:
8 гласовa