Александар Б. Ђикић

Свеопштој медијској тами у Србији, ретку светлост шаљу медији на српском језику који се емитују на Косову (у Метохији их нема). Ово је вероватно због тога што београдски моћници на Косово у ту сферу не могу тако лако да уђу (мада је делимично контролишу, али ни изблиза толико колико у остатку Србије). Разлог лежи и у томе што су финансијери тих медија независни од жеља београдских олигараха, и вероватно моћнији. Стога је велика штета што неки од тих медија (а било би логично) нема националну фреквенцију у Србији.

Недавно је у вероватно најбољој политичкој емисији у Србији, аутора младог а врхунског новинара са Косова Будимира Ничића –„Слободно српски“[1], гошћа била по многима врхунска (по мени, не), али свакако популарна новинарка из Београда, Оља Бећковић, за коју је иначе медијски простор у Београду затворен. Емисија је била врло интересантна и састојала се из два дела.

Први део емисије односио се на Косово. У том делу госпођа Бећковић је показала запањујуће непознавање проблема. На свако питање које се тицало Косова, одговор је био: „Не знам“, „Па ја то не знам“, „Све ми је то чудно“…  Да човек просто занеми! Да не поверује да пред собом има новинарку која је четврт века жарила и палила медијским  политичким небом. Човек не може а да се не запита: Па како је то све било могуће? Како је било могуће да култна новинарка не зна ништа о теми око које се врте сви наши животи (директно или индиректно), и која је организовала небројене емисије на ту тему? Невероватно, зар не?

Други део је, погађате био посвећен Александру Вучићу, односно његовом одлуком да укине емисију „Утисак недеље“, и тиме успостави контролу над медијима. И већина нас се може сложити са гопођом Бећковић, да је контрола медија, а нарочито електронских – апсолутна. Можете до бесвести држати даљински пред телевизором и бирати између: Фарме, Вучића, Парова, Великог Брата, Вучића, Малдива, Шешеља, Вучића…

У том делу, као и на неким јавним трибинама гопођа Бећковић се чуди, како је могуће да је јавност у Србији до оволике мере анестезирана? Оптужује твитераше, форумаше и друге који своју енергију не акумулирају (како би је излили на улици, ваљда), него то раде електронски.  Можемо ми мислити о Вучићу и ово и оно, али да ли је баш само он успео до те мере да анестезира јавност, или то анестезирање има и мало дужу историју, која богами задире дубоко у зенит деловања и госпође Бећковић. Будимо објективни, и када смо новинари. Држимо се онога: Amicus Plato, sed magis amica veritas!

Сетимо се већ поменуте култне емисије „Утисак недеље“. Годинама смо се до зла бога нервирали због карикатуралног представљања националне катастрофе у овој емисији. Са подругивањем се говорило о многим темама које су на очиглед свих нас биле далеко од карикатуре. Срамно Тадићево улагивање Хрватима (да не помињемо имовину Срба како би Хрвати ушли у ЕУ, а онда ће они, шатро нама да помогну да брже уђемо) у Утиску недеље није никада критиковано. Тадићева предаја Косова и Метохије Еулексу и одузимање мандата УНМИКУ, такође.

Сетимо се да је госпођа Бећковић имала омиљену екипу гостију: Кандић-Бисерко-Дерета-Бакић-Вучо-Чеда-Лихт-Благојевић-Стојановић-Србљановић-Теофил Панчић; нешто као легендарни Енцо Беарцот: Зоф-Ђентиле-Кабрини-Марини-Коловати-Ширеа-Бруно Конти-Тардели-Паоло Роси-Антоњони-Грациани; с тим што би Оља повремено убацивала Ђорђа Вукадиновића као Беарцот Бетегу (чувеног по узвику Младена Делића: „Ма је ли то Бетега!? Је, је Бетега“!).

Сетимо се оних дражесних телефонских разговора са гледаоцима који неконтролисано добију везу: „Добро вече! Шта је најјачи утисак? Број 2, али хтео бих да кажем нешто о Косову…. Лаку ноћ, лаку ноћ…хе, хе хе…“!

Е а сад је народ анестезиран, јел те? Е па неће бити да је Вучић, или само Вучић анестезирао народ. Анестезија траје много дуже од три године, односно две, откако „Утиска недеље“ нема. И народ је изгубио наду да се у медијском простору ишта може променити. Зашто би неко више волео Теофила Панчића од Вучићевих „ваздуплоховаца“? Ја не знам, а очигледно не зна ни народ, чим је „анестезиран“.

И зато ово пишем. Нити сам на страни Бећковићке, нити Вучића, односно онога што они персонификују. Пишем једино из страха да поново не „побркамо лончиће, шерпе и поклопчиће“, па да једнога дана једно навијачко новинарство смени друго, а да се то прослави као победа демократије.

Оно што госпођа Бећковић сматра слободом медија се врло мало разликује од оног што Вучић мисли о истом проблему, само што Вучић има моћ, а други је немају. Исто као што једни мисле о Чеди и Басари да су перјанице и „врх брате“, тако други мисле о Ђуки и Вучку. Али то је упадљива мањина слободномислећих људи. Велика већина је сигурна да то нису ни једни ни други.

Та већина нема могућност избора, и то је проблем. Та већина нема могућност исказивања свог, дакле већинског слободног мишљења. Када сви који мисле као госпођа Бећковић то схвате, можда ће и задобити сипматије већине тих људи, и можда ће добити прилику да их пробуде из „анестезије“. Све друго су Курта и Мурта, а у њих двојицу већ одавно немамо нимало поверења.

[1] www.youtube.com/watch?v=d4sr-wWyakY

13 гласa