Пише Миодраг Зарковић

Бити жена у Америци је паклено тешко, судећи по виђеном на овогодишњој додели филмских награда Оскар. Патриша Аркет, добитница награде за споредну женску улогу, у победничком говору заложила се за једнакост полова и подсетила на то да су жене у САД у просеку мање плаћене од мушкараца. Гледалиште у дворани одушевљено је дочекало ове Патришине речи, а њене колегинице Мерил Стрип и Џенифер Лопез су од усхићења умало скочиле са својих седишта. Све је изгледало као да је Патриша Аркет изрекла суморну америчку истину коју годинама и годинама нико није имао храбрости јавно да помене. Тај утисак може да буде само још снажнији ако се има у виду да Патриша Аркет, Мерил Стрип, Џенифер Лопез и остале присутне даме немају ни најмање муке са новцем (све су милионерке), што значи да нису овако бурно реаговале из личних разлога.

По силаску са позорнице Патриша Аркет је, одговарајући на новинарска питања, била још оштрија:

„Нема никаквог оправдања за то што широм света заговарамо једнака права жена у другим земљама, а у Америци жене немају једнака права. Истина је да, иако ми као осећамо да су у Америци права изједначена, остају отворена многа веома озбиљна питања која заиста погађају жене“, рекла је свежа „оскаровка“.

Ништа боље од жена у Америци не пролазе ни тамошње мањине, такође закључујући на основу виђеног на додели оскара. С обзиром на то да је филм „Селма“, о чувеном борцу за права америчких црнаца Мартину Лутеру Кингу, био међу такмацима за главну награду, често је био помињан током свечаности. Свако од тих помињања изазивало је приметну потрешеност, како на бини, тако и у гледалишту. Врхунац је било извођење главне песме из тог остварења, када је пола сале – и црнци и белци – пустило сузу. Укратко, све је изгледало као подсећање на, не баш забрањену, али свакако болну и још незалечену тему, на мрачну прошлост чије се последице итекао осећају и даље. Односно, као да је Америци преко потребно оно што се иначе често препоручује Србији: суочавање са најтамнијим страницама америчке историје.

Да ли је свечаност доделе оскара оставила могућност да је, осим филмаџијама, у Америци још некоме ипак добро? Јесте. Тачније, не као могућност, него је као чињеница показано да у САД један слој ужива неслућена права и повластице у односу на остатак: тај слој су државне безбедносне и обавештајне службе. Оскар за најбољи документарни филм је, наиме, припао „Четвртом грађанину“, документарцу о Едварду Сноудену. Филм приказује драму кроз коју је Сноуден прошао пошто је обелоданио дуго сакривану истину да Национална агенција за безбедност (НСА) ведри и облачи у Америци, кршећи све законе који би иначе требало да  ограничавају њену самовољу и злоупотребу датих јој надлежности. Редитељка филма Лаура Појтрас је у победничком говору поздравила храброст и решеност Сноудена, за шта је награђена пљеском гледалишта.

Да подвучемо: са свечаности коју гледају милијарде људи широм света, одаслата је порука да су у Америци жене запостављене, да се Америка још није изборила са црним духовима злокобне прошлости, а да је по унутрашњем уређењу Америка чиста тиранија!

За Холивуд, слање овакве поруке уопште није чудно. Штавише, они ту поруку непрестано и шаљу. Али, никада до сада се то није односила на Америку. Холивуд је у небројеним филмовима представљао свирепе диктатуре огрезле у тлачењу мањина и обесправљивању жена, али то су увек биле неке друге државе, по правилу оне које су са званичним Вашингтоном и биле у некаквом сукобу: то да се таквом дочарава Америка, то се раније ни у сну није могло догодити. А ипак, овог пута, на овогодишњој додели оскара, улога строго контролисане земље која свирепо гази права читавих друштвених слојева припала је – самој Америци!

Шта би могао да буде разлог тако запрепашћујуће неочекиваној поруци? Теоретски, то је могла да буде варка, смишљена да људе наведе да се диве нивоу достигнуте јавне слободе у Америци, који допушта чак и овакве критике на рачун САД. Не би се, међутим, рекло да је то у питању. Најпре, у том случају би барем гласила касније преносила жељену поруку да је у Америци, ето, дозвољено све, па и јавно критиковати Америку; али, колико се могло приметити, нити један од стотина извештаја са свечаности доделе оскара и осврта на њу није садржао ишта слично.

Под два, овде је реч о свечности доделе оскара! То је једно од најважнијих знамења америчке глобалне моћи. То је, све до ове године, била редовна прилика да се на најбаналнији начин исхвали Америка, а успут и наруже они који би Вашингтону у том тренутку сметали. Американци се са таквим нечим не би поигравали.

Овогодишње опањкавање Америке напросто искаче из деценијама устаљеног обрасца толико, да је можда било и – искрено. Тојест, можда је Холивуд протеклог викенда одиста желео да пред очима целог света прикаже Америку у изузетно неповољном светлу.

Ту могућност не би ваљало унапред искључити. Холивудом дрма јеврејски лоби, што је општепозната чињеница с којом се спрдају чак и сами амерички Јевреји (попут чувеног новинара Џоела Стајна и његовог чувеног чланка у „ЛА Тајмсу“ пре шест година, када је поименце побројао двадесетак најмоћнијих људи из највећих холивудских студија: сви Јевреји). А односи Америке и Израела су, писано је, у последњих годину дана спали на историјски најниже гране, толико да је Вашингтон чак и критиковао Тел Авив због гранатирања цивилних палестинских насеља прошлог лета.

Да ли је Холивуд можда сада узвратио ударац?

5 гласовa