Пише Миодраг Зарковић

Историја памти Гаја Јулија Цезара као великог војсковођу првенствено због тога што је – он сам за себе то тврдио. О освајању Галије, којим је заповедао на челу чувене 13. легије тада непобедиве римске војске, Цезар је написао мемоаре, што је практично и једино сведочанство о том војном подухвату. Природно, у списима није штедео похвале на свој рачун, а пошто никог није било да му противречи, у вечност је ушао као ратни геније.

Ово што Ивица Дачић покушава да уради још је необичније од Цезаровог приступа. Чак и ако је, наиме, преувеличавао храброст и домишљатост исказану у судару са сасвим недораслим галским племенима, Цезар је ипак учествовао у тим сукобима, и то непосредно. За разлику од њега, Дачићу учешће у борбеним дејствима изгледа није неопходно у покушају да се дограби војничке славе.

„Ја сам ратовао против Тачија, не знам зашто се не бих руковао и разговарао са њим“, изјавио је Дачић још октобра 2012. године, тада на положају председника Владе Србије, после првог сусрета који је имао са Хашимом Тачијем, који је тада па био „премијер“ Косова*. Сећате се, то је било оно када се данима крило да ће се њих двојица срести у Бриселу, само што тада нико од ових што се сада наводно буне против цензуре ни гласа није подигао… Касније су ти њихови сусрети учестали, а Дачић је још неколико пута нашао за сходно да „подсети“ јавност да је, ето, он деведесетих „ратовао против Тачија“.

Протеклог викенда је Дачић, сада министар спољних послова, дао опширан интервју дневном листу „Курир“, у којем је списак својих ранијих ратних непријатеља проширио и на НАТО:

„Са њима смо ратовали и нисмо пристали на ултиматум.“

Да не буде забуне, под „ми“ није мислио на Србе или Србију у целини, већ на себе у множини, тачније, на Социјалистичку партију Србије којом руководи. Причао је, наиме, о томе да се „они“ нису плашили ни „већих играча“ него што је Војислав Шешељ, а када га је новинар упитао који су то већи играчи, одговорио је овом опаском о НАТО-у с којима су „ратовали“.

Слушајући Дачића, човек би могао да сметне с ума да у Србији заиста постоје људи који су се, за разлику од њега, истински борили против Тачија и НАТО-а. Ратници који су се, за разлику од Дачића вечито смештеног у каквом удобном политичком положају, са шиптарским терористима и евроатлантским силеџијама гледали преко нишана. И, мада су се борили на страни која је у то доба, крајем деведесетих, била трагично усамљена и остављена на милост и немилост најсмртоносније војне силе свих времена, нису се осрамотили. Напротив, само ретке међу њима није одликовало јунаштво.

Неки су данас у Хагу, неки по домаћим затворима, неке увелико покрива црна земља, а они који су „најбоље“ прошли таворе по безначајним службама све безначајније војске или по забаченим ћошковима милитаризоване полиције. За разлику од Дачића, нису напредовали у режиму који већ 15 година ведри и облачи Србијом тако што испуњава сваку жељу страних завојевача на штету српских циљева и добробити земље.

Хвалишући се њиховим јунаштом, које без икаквог права приписује себи, Ивица Дачић вређа ове људе, и мртве и живе. Стога је садашњи шеф дипломатије у најмањем заслужио да следећи пут – а ово је ипак Балкан и, када је реч о оружаним сукобима, следећи пут никада није предалеко – подели искуство са правим ратницима. Да, што се каже, омирише барут. Ако је веровати његовим сопственим речима, то му чак и неће бити први пут, па ће ваљда моћи да се снађе.

10 гласовa