Пише Миодраг Зарковић

Некада давно, пре интернета и мобилних телефона, постојало је време у којем су се Срби међу собом споразумевали – српским језиком.

У то прастаро доба није се, на пример, говорило о „инвестицијама“, него о улагањима. Није се говорило о „патриотизму“, него о родољубљу. Када су хтели да причају о „институцијама“, Срби су распредали о установама. „Фанови“ су тада још увек били поклоници, заљубљеници, следбеници, чак и обожаваоци. И тако даље.

Како би се у то време звао „деливери јунит“? То чудо с којим је Тони Блер упознао до неба захвалну му Владу Србије, како би се могло превести на српски? Да ли можда као – јединица за извршавање? Или, како је пре неки дан предложио стручни саговорник у једном дневном листу – јединица за испуњавање циљева?

Не чини ли вам се да, преведена на српски, та Блерова измишљотина одједном звучи далеко мање виспрено? Јер, заиста, ако постоје „јединице за испуњавање циљева“, то онда по логици ствари значи да негде постоје и јединице које, ето, не служе за испуњавање циљева. Чему онда те друге јединице служе, ђаво (или Блер!) ће га знати, али њих се никакви циљеви изгледа не тичу, иначе „деливери јунити“ не би уопште ни били потребни.

Ако ли, пак, одредимо да „деливери јунит“ у ствари подразумева јединицу која служи само и једино за испуњавање циљева, што је приметно усмереније и ограниченије значење него претходно, онда се намеће друго питање: шта је па толико посебно, или домишљато, у таквој јединици?! Па, примера ради, откад је света и века војске имају такве „деливери јуните“ који служе за испуњавање задатака. Ако је то та математика која опчињава чланове Владе, није им био неопходан Блер: исто предавање, а вероватно и садржајније, могао је да им одржи било који генерал. (Још боље ако је то неки генерал који се својевремено борио против оне силе и неправде коју је Блер 1999. сручио на Србију – под условом да нисмо све те генерале већ изручили Хагу.)

У сваком случају, кад се преведе на свима разумљив језик „деливери јунит“ више не делује као каква генијалност која изискује протестантског, веберовског предавача, већ као још једно млаћење празне сламе за попуњавање времена до следеће реконструкције владе. Вероватно се зато изрази попут „деливери јунита“ и не преводе на српски, како не би остали огољени у својој испразности.

Има и грђих примера: израза који се не преводе како би остала прикривена њихова злоћудна природа. Управо то је случај са вазда помињаним „непопуларним мерама“. Ево, наиме, шта „Вујаклија“ вели да значи реч популаран: народни; народски; писан за народ, приступачан и разумљив ширим слојевима; омиљен у народу, који налази одзива у народу. И у самом корену је садржана латинска реч за народ – populus. Из тога онда проистиче да „непопуларна мера“ у ствари означава – ненародну меру.

Али, зар то не би морало да буде забрањено у демократији? Ако демократија подразумева вољу већине, као што смо се одавно договорили, одакле онда право било којој власти, свеједно Ђинђићевој или Вучићевој, да спроводи мере са којима већина није сагласна? Зар није сама суштина демократије у томе да се воља већине мора поштовати, а не газити некаквим „непопуларним мерама“? Ако је нека мера за наше, свеопште добро, онда она не може да буде „непопуларна“. Може само да буде несхваћена, у ком случају би власт морала да нам је растумачи на прави начин, али никако не сме да буде непопуларна – иначе не сме да буде донета.

(Ваља притом разликовати непопуларне и непријатне мере. Опет примера ради, никоме не може прија када га казне због пребрзе вожње, па је та казнена мера свакако непријатна, као и све казнене мере уосталом, али она није непопуларна, пошто свако разуман схвата да је такав пропис неопходан да би саобраћај уопште био могућ.)

Збиља, изузев технолошких новотарија, попут на почетку поменутих мобилних телефона или интернета, све је одавно измишљено, па и ти „деливери јунити“, „непопуларне мере“ и многи други извикани појмови којима нам је јавност загушена преко сваког осећаја доброг укуса. Није зато ни чудо што је, чим смо почели да се одвикавамо од свима разумљивог говора, сама Србија постала нешто што се тешко да превести на српски.

4 гласa