Миодраг Зарковић

Има у чувеном „Балканском шпијуну“ Душана Ковачевића она сцена када Илија Чворовић, већ начисто погубљених живаца, буквално зароби подстанара и крене да га испитује, али, за несрећу, брат му Ђура није тренутно присутан, па Илија, мученик, мора сам да глуми и доброг и лошег полицајца пред својом испребијаном жртвом. То га, наравно, потпуно збуни (кога па не би!), те у једном тренутку везаном подстанару „пријатељски“ нуди да овај све лепо призна полицији, а да би му вајна добронамерност изгледала уверљивија, Илија обећава да ће се после вратити „код Данице на ручак“:

„Позовемо и Ђуру, он ће ти опростити што те је тукао.“

Ово је свакако једна од најчувенијих реченица у историји домаћег филма, која, као и цео „Балкански шпијун“, првенствено служи за исмевање погубних последица социјалистичког једноумља на људски разум. Е сад, то што више нема ондашњег социјализма, не значи да је разум сада поштеђен. Таман посла, и даље су ту Ђуре које ће нам опростити што су нас тукле. А међу њима, сигурно „најтежу руку“ има – Запад.

Заиста, однос Запада према Србији најчешће подсећа на Чворовићево мучење подстанара: само ако признамо да смо у ствари ми криви за све, они ће нам опростити што су нас убијали. Исто као и грешни Илија, тако и Запад живи у уверењу да је са њим све у реду, а да су остали на кривом путу са којих баш он, Запад, мора да их одвраћа.

У тој уобразиљи, често се испаљују речи које по својој трагикомичности нису ништа мање упечатљиве него Илијина понуда подстанару:

„С друге стране, наши дипломатски извори пак кажу да Запад не верује у потпуно неутралну позицију Србије када је реч о понашању Русије око резолуције и очекују да ће о овом питању имати шта да каже и немачка канцеларка Ангела Меркел, која у Београд долази 8. јула.“

Ово је део чланка који је објавио дневни лист „Данас“ под сликовитим насловом „Запад не верује у неутралну позицију Србије“. Реч је, наравно, о злослутном британском предлогу резолуције о Сребреници, који у Савету безбедности УН може да буде усвојен само ако Русија (или Кина) не стави вето, што ће се извесно догодити ако Београд од Москве то и затражи. Пошто су Британци и њихови савезници свесни да не могу да промене руски став, смислили су да предупреде руски вето тако што ће Србију да спрече да затражи помоћ од Русије. Како се Власи не би досетили, у јавним обраћањима нису директни у својим захтевима српској држави, него су све увили у потребу да Србија остане „неутрална“.

Дабоме, највиши представници власти у Србији спремно су прихватили ову игранку, заклињући се, као и сваки пут, у некакву неутралност која то у ствари и није. Основна логика налаже да не можете бити неутрални ако од једне стране непрестано добијате некаква суманута наређења која сваки пут и послушате. То је пуко подилажење Ђури не би ли нам он опростио што нас је тукао, а не неутралност.

У сваком случају, имамо ли у виду чињеницу да је „Данас“ врло близак западним центрима моћи и да је пословично добро обавештен о наређењима која они износе пред српске власти, можемо сматрати да је и овог пута информација проверена. То значи, дакле, да неутралност Србије процењују они који – никада нису неутрални! У историји није било мање неутралне Империје од ове данашње, која је одавно себи придала беспоговорно право да суди свакоме, и то увек на основу наводног начела неутралности и „објективности“. Ево, чак и по питању Сребренице, односно резолуције коју тај Запад намерава да наметне и њоме нас оцрни за вјеки вјеков, од нас се очекује да будемо таман онакви какви смо Западу потребни да би он могао несметано да обави свој наум: „неутрални“ и „објективни“.

Може ли, међутим, ико нормалан бити неутралан према сопственој судбини, сопственом угледу и властитом образу?

Прочитај без интернета:
17 гласовa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ