Пише: Миодраг Зарковић

Оно што је премудри Томислав Николић приметио за Србију – да је, како рече, постала „престижно место за размишљање“ – изгледа још више важи за Брисел. И престоница ЕУ, наиме, делује као плодно тле за домишљатост, судећи по изјави тамошњег комесара за суседску политику Јоханеса Хана:

„Већ сам више пута чуо да се говори о кршењу слободе медија у Србији, и увек питам за доказе, јер гласине нису довољне“, рече Хан у Бриселу, на једном сусрету баш са новинарима.

Господин комесар је заиста николићевски виспрен. Дотичном изјавом, он је расправу о новинарским слободама у Србији преместио у наизглед врло опипљиве оквире: доста са јадиковкама, дајте доказе! И, на први поглед, то стварно може да се учини разборито. Кршење новинарских слобода је злочин, а злочини по правилу остављају трагове, па ако већ тврдите да је злочина било, онда изнесите недвосмислени потврду о истом.

То се, у суштини, своди на оно начело присутно у небројеним трилерима: не можете подићи оптужницу за убиство ако нисте пронашли тело жртве.

Оно што Хан, међутим, намерно прећуткује, јесте да се цензура у новинарству веома лако доказује, пошто оставља иза себе изузетно убедљиве трагове. Ти трагови се, међутим, због посебности новинарског позива не огледају у ономе што се види, него – у ономе што фали.

У складу са малопређашњим примером, цензура није упоредива са злочинима попут убиства, који збиља морају да буду поткрепљени чврстим доказима, него са злочинима као што је крађа. Ако негде недостаје пара, односно има их мање него што би морало да их буде, онда је несумњиво дошло до противзаконитог присвајања средстава. Другим речима, неко је паре покрао. Можда неће бити лако открити и ухватити починиоца, али је злочин потврђен самом чињеницом да нека имовина није тамо где би морала да буде.

Исто је и са новинарством. Ако се, рецимо, председник најмоћније странке у држави разведе, па онда муњевито ожени други пут, а нити једно гласило, чак ни таблоиди који иначе живе од таквих вести, не сме то да објави – онда је неспорно на делу гушење новинарских слобода. Можда их није угушио младожења, можда иза свега стоји његова остављена супруга рецимо, али да је гласилима неко забранио да известе о дотичном расплету, то је непобитна чињеница. Јавност је напросто остала ускраћена за извесно сазнање. Може то сазнање да буде потпуно незанимљиво за део јавности, или чак и за већинску јавност, али чињеница је да се вести те врсте објављују о осталим учесницима у политичком и јавном животу, из чега проистиче недвосмислен закључак да је у овом случају дошло до спречавања извештавања. Неко је покрао јавност; не за паре, него за сазнање, али ипак покрао.

Од развода и женидби, друштвено су далеко важнија питања уставности, поштовања закона, државне целовитости, корупције… А тек је на тим пољима упадљиво одсуство тема које могу да угрозе властодршце у Србији и наруше скоро свеприсутну евро-атлантску уравниловку. Рецимо, начин на који је у српским гласилима пропраћена последња рунда бриселских преговора Београда, Приштине и ЕУ, сасвим је скандалозан и представља необорив доказ да су новинарске слободе свирепо угушене. Данима уназад су српска гласила доносила потресне извештаје о исељавању Шиптара са Косова и Метохије, али су сви ти извештаји намах нестали оног јутра, 10. фебруара, када је објављено да је премијер Александар Вучић тој истој Приштини, од које беже чак и Шиптари (што је, иначе, најбезопасније тумачење нареченог егзодуса), у руке гурнуо целокупно правосуђе окупиране покрајине. Нечија рука је одједном са видика српске публике уклонио сазнања која непосредно противрече иначе неуверљивим тврдњама београдских званичника да су у Бриселу постигли какав успех и сачували интересе Србије. То је доказ, баш од оних које призива господин комесар.

Исто тако, ових дана су водећа српска гласила (дневни листови и телевизије, као и агенције) једногласно прећутала нови напад Шиптара из јужне Косовске Митровице на Србе из северног дела града. Педесетак шиптарских младића, наоружаних молотовљевим коктелима и моткама, у понедељак 16. фебруара нагрнуло је преко такозваног малог моста и насрнуло на далеко малобројнију скупину српских вршњака, што је исходовало разменом каменица и сукобом. Нападнути Срби сведоче да се вајна „полиција“ појавила тек пошто се метеж смирио. То је, ето, још једна вест коју је неко украо од српске јавности, тј. уклонио је оданде где је вест морала да се налази, а то су средства јавног извештавања.

Може се овако набрајати до унедоглед, пошто је списак тема уклоњених из српске јавности (као и списак јавних личности које су сасвим скрајнуте само због тога што се не слажу са владајућим евро-атлантским правцем вођења државе) прилично дугачак. Укратко, ти докази које господин комесар налазе се буквално на сваком кораку.

Уосталом, доказ је и то што се на саму изјаву господина комесара осврнуо искључиво озарени премијер, али не и они који су дотле оптуживали Вучићев режим да гуши новинарске слободе. Сви који су указивали на цензуру, сместа су ућутали, чим је Јоханес Хан стао у заштиту премијера који је свега седам дана раније поклонио Косову* правосуђе.

И то је тема за коју је српска публика ускраћена. Што је, коначно, крунски доказ да је најснажнија цензура у Србији управо она око које су договор, свеједно да ли прећутан или изречен, постигли садашњи властодршци, њихови претходници и вајни политички противници, затим сами уредници и новинари водећих овдашњих гласила, и, најважније, Западни покровитељи свих претходно набројаних.

7 гласовa