Пише Миодраг Зарковић

Лепо су то замислила господа филмски радници: све остало у држави Србији мора да се прилагоди строгим условима тржишног пословања тако што ће да буде под хитно приватизовано; чак су и они сами, филмски радници, махом глумци, кроз подршку разним политичким странкама са неолибералним опредељењем припремали јавност да без неког већег отпора прихвати то нагло, преко колена донето „решење“ за све овоземаљске тегобе; али када се ради о њиховој делатности, е, онда је приватизација нешто штетно, против чега се мора подићи глас!

У уторак, седмог априла, заседао је Одбор за културу и информисање Скупштине Србије, по питању „српске кинематографије у приватизацији“, а првенствено најављене продаје „Авала филма“, који могућим купцима нуди филмска студија, као и продуцентска права на све филмове произведене у овом предузећу. Срђан Драгојевић, режисер и члан Социјалистичке партије Србије, тугаљиво је навео да је реч о 220 играних и преко 600 документарних филмова „који су неоспорно културна баштина“. Углас са њим, над будућом судбином „Авала филма“ јадиковао је и Радослав Зеленовић из „Југословенске кинотеке“:

„Да ли ће сад неко да то што је Саша Петровић, Жика Павловић, Макавејев и други што су радили, да постане Перино, Микино и Лазино? И ја питам да ли је поштено да нешто што је друштвено добро, што су радили аутори, ствараоци који су ишколовали генерације људи да воле и да имају однос према филму, да то постане сада добро које ће користити тајкуни.

Ништа мање жустра није била ни Нада Поповић Перишић, бивша министарка културе а данас деканица Факултета за медије и комуникације Универзитета Сингидунум, иначе приватне високошколске установе, која је истакла:

„Постоји дар, таленат, труд, много тога што није процењиво само у новцу а вредно да се заштити. Не можемо само све да претварамо у новац.“

Дакле, против приватизације „Авала филма“ и, шире гледано, целокупне филмске производње у Србији, устали су: истакнути припадник владајуће странке која годинама уназад свесрдно намеће неолиберални концепт економије (Драгојевић), представник установе које је толико у раскораку са временом и догађајима да се и даље назива југословенском (Зеленовић), те деканица приватног факултета за који није познато да је икоме икада опростио један једини динар, али сада налази за сходно да подсећа јавност како постоје ствари који „нису процењиве само у новцу“ (Поповић Перишић).

Наравно да би сво троје били у праву, само када би имали морално право да се изјашњавају о приватизацији. То право су, међутим, одавно изгубили, зато што су посредно и непосредно, ћутањем или гласним одобравањем, заједно са многим својим колегама из области културе годинама подржавали самоубиствени модел приватизације свега и свачега што се није тицало њих лично.

Ако је ико морао да се супротстави наврат-нанос изведеним приватизацијама и силовању васколике српске привреде суманутом „транзицијом“, онда су то били баш културни радници, који су у доба СФРЈ стварали и живели сасвим на леђима грађана. Међу тржишно усмереним друштвеним делатностима, ниједна област у југословенско време није била толико независна од тог истог тржишта, као што је то била култура, а нарочито филмска. Сва та позоришта, све те мале и велике сцене, сви ти филмски студији, све је то изграђено и деценијама одржавано јавним, буџетским средствима. Ако ни због чега другог, а онда су барем због тога глумци, редитељи, сценаристи и ини, били дужни да као јавне личности стану у заштити својих добротвора, радничког становништва ове земље, које је после Петог октобра гурнуто у канџе најокрутнијег могућег облика капитализма. Зеленовић и остали морали су од тајкуна најпре да штите фабрике и продајне ланце!

Ако већ намеравају да се одупру приватизацији „Авала филма“ и оставе га на грбачи иначе осиромашених пореских обвезника, онда би врло борци за заштиту „нематеријалних вредности“ под хитно морали да исто ураде и са другим друштвеним добрима, а пре свега са „Телекомом“, којем власт увелико припрема приватизационо уже. Све то што важи за „Авала филм“, сто пута више је примењиво на „Телеком“, од којег цела Србија зависи неупоредиво више него од овог или оног филмског предузећа.

Узгред, могли би Драгојевић, Зеленовић, Поповић Перишић и остали, да се заложе и за одбрану Косова и Метохије. Чисто ако су заборавили, то је једна покрајина на југу Србије, која, осим огромног људског, географског, привредног и рудног значаја, има и несагледиву – културну важност за државу и нацију.

7 гласовa