Пише Миодраг Зарковић

Чак и олимпијско пливање има свој Хашки трибунал, само се тамо зове „Омега“ мада служи истој сврси: накнадном убеђивању целог света да је Србин изгубио а Американац победио.

Скоро седам година је, наиме, прошло од чувеног финала на 100 метара делфином на Олимпијским играма у Пекингу, у којем је победио – и освојио седму златну медаљу у исто толико дана – амерички пливач Мајкл Фелпс. И тада је, међутим, било прилично јасно да Фелпс заправо није први стигао на циљ, већ да је бржи од њега био српски пливач Милорад Чавић. На то је указивао и успорени снимак завршнице трке, као и фотографије двојице такмичара у одлучујућем тренутку. Званичници су, после жалбе српске делегације, потврдили Фелпсову победу од само једне стотинке разлике, али је сумња у такав исход остала, делом због тога што су најверодостојније фотографије, оне испод воде, достављене новинарима са приметним закашњењем, али још и више због чињеница да је „Омега“, званични мерач времена, истовремено била и спонзор Фелпса те да јој је итекако било стало да победа припадне њему.

Годину дана касније, представници „Омеге“ признали су да је Чавић био први додирнуо зид, али су додали сумануто објашњење да је Фелпс јаче ударио у прекидач и да је победа зато његова. Такво правдање само је појачало утисак да у Пекингу није све било чисто.

Протеклог викенда, на ту трку поново је скренуо пажњу Марк Шпиц, пливачко чудо из седамдесетих година, када је он био надмоћан у светским базенима и на Олимпијским играма у Минхену 1974. освојио седам златних медаља. Сада угледни ветеран, Шпиц је боравио у Шангају, на додели награда за најбољег спортиску света, и тамо је изјавио да је неко из „Омеге“ њему лично и признао – мејлом – да Фелпс није победио у спорној трци. „Због чега то није било познато одмах после трке?“, запитао се Шпиц.

Да је упознат са агресијом из 1999, Хашким трибуналом, Петим октобром, „жутом кућом“, чувеном резолуцијом коју је преправио Борис Тадић, преговорима које у Бриселу води Александар Вучић, и свиме осталим што одликује политичке односе САД и Србије, Марк Шпиц се не би нимало чудио. Знао би да се ово са Чавићем и Фелпсом савршено уклопа у матрицу свеукупних српских искустава са Америком: увек они мере време и проглашавају победника.

Једино заиста чудно у целој овој причи јесте то што, после свега, Србија, као и остатак света, увек некако пристане на ту „Омегу“.

Прочитај без интернета:
6 гласовa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ