Миодраг Зарковић

Говорећи на скупу „Приватизација медија“, одржаном у Београду у четвртак 18. јуна, министар културе и информисања у Влади Србије Иван Тасовац још једном је поновио увелико познате претеће захтеве локалним гласилима у јавном власништву да под хитно морају да се ставе на продају. У супротном, истакао је Тасовац, чека их гашење, пошто је држава чврсто решена да се повуче из свих гласила (има их 73) у којима има икакав власнички удео.

Не би ли још мало појачао наводне разлоге за такво „решење“, министар је, како преносе агенције, додао „да је очигледно да у Србији нема места за 1.400 медија, као и да је очигледно да медији под притисцима кризе иду у таблоидизацију и сензационализам“.

Задржимо се на овом последњем „аргументу“ Ивана Тасовца. Најпре, сам број од 1.400 нечега не мора да буде споран, тако да није баш најјасније због чега Влада Србије и Тасовац сматрају да у Србији баш гласила мора да буде мање од 1.400, али зато никоме не смета што, рецимо, фудбалских клубова има 2.482 регистрованих.

Наравно да толики фудбалски клубови не могу да буду исплативи и самоодрживи, па да им је зато више него потребна и добродошла помоћ државе, коју иначе и примају, у разним видовима. И наравно да никоме здраворазумском не би пало на памет да каже да је „очигледно да у Србији нема места за две и по хиљаде фудбалских клубова“, или да захтева од државе да се одмах и потпуно повуче из фудбала, или спорта уопште, и препусти га ћудљивом и често неправедном тржишту. Када је о фудбалу и спорту реч, веома је јасно да се ту ради о потребама друштва, а првенствено о користи за децу и омладину, па да би бацање целе те области у тржишну свирепост било погубно по много основа.

Када се, међутим, говори о гласилима и извештавању, онда се примењују нека друга мерила, а бројеви одједном постају оптужнице.

Али се чак ни бројеви не користе начелно. Јер, заиста, шта у ствари Тасовац поручује? Да у Србији нема места за 1.400 гласила, али да има за 1.300? Та приватизација, коју министар заговара, захвата поменута 73 гласила која се налазе у јавном власништву, махом локалних самоуправа. И, ево, да замислимо да, далеко било, сва буду погашена до краја лета (што је негде и намера власти). И? Шта ће се променити у области извештавања у земљи Србији? Ништа! Чак ће и укупан број остати скоро истоветан.

Да и не говоримо о томе што је цела прича о вајном повлачењу државе из медија у ствари шарена лажа. Држава ће се повући као власник, али ће остати покровитељ бројних гласила, од којих су нека управо позната по залагању за повлачење државе из власништва. Примера ради, медијска кућа Б92 је један од највећих корисника буџетских средстава града Београда, ако не и највећи, барем у области културе и извештавања. Тако да ће новац из јавних каса наставити да тече ка гласилима, али убудуће само према онима која су се одавно и отворено ставила у службу евроатлантских колонијалних управника, док ће мање заједнице и локалне самоуправе остати без гласа.

И на крају, ако министар Тасовац баш хоће да прича о бројевима, ево му податка који не може бити јаснији: очигледно је да у Србији нема места за преко сто политичких странака, колико их је тренутно пријављено. Многе од њих су, како би Тасовац то рекао, под притисцима кризе кренули не само у таблоидизацију и сензационализам, већ и у отворено деловање против народа и државе. Тамо би требало заводити ред пре него међу локалним медијима.

Уосталом, ево како је један од утемељивача Америке, Томас Џеферсон, гледао на то питање: „Када бих бирао да ли ћемо имати власт без новина, или новине без власти, ни часа не бих оклевао да изаберем ово друго“. Ако ћете да учите од Американаца, министре, барем учите од оних из прошлости, који су нешто још и задужили човечанство, а не од ових данашњих сатрапа и крволока.

5 гласовa