Миодраг Зарковић

Иза нас су дани „банана“: што оних које састанче са Ивицом Дачићем, што оних које су, као жаргонски израз за рампу противниковом шуту, пљуштале по кошаркашким паркетима на недавно завршеном Европском првенству за кошаркаше. Овом приликом ћемо се задржати на потоњима.

Расположење којим је у српској јавности пропраћено Европско много тога говори о општем стању духа у Србији. А стање је, укратко речено, поразно да не може бити поразније: до недавно можда и најкошаркашкија нација на свету, Срби су данас чак и у тој области, у игри под обручима којој су много дали и од које су исто тако много умели да добију, потпуно изгубили самопоуздање.

Не мисли се овде на играче и стручни штаб, већ на јавност, тј. на навијаче и, још више, на стручна лица која су се оглашавала освртима на игре и успехе репрезентације. Најбољи пример поменутог недостатка самопоуздања био је разговор у студију РТС-а после кључног пораза Србије у полуфиналу.

Најпре неколико подсећања: у том полуфиналу нас је победила, али не и надиграла, можда и најпрљавија екипа против које смо играли последњих година – Литванија. Кошарка, наравно, није нимало нежан спорт, како неки можда мисле, али ипак има врло строга правила, која, између осталог, првенствено штите играча са лоптом од малтене било каквог телесног насртаја противника. Та правила у полуфиналном обрачуну Србије и Литваније очигледно нису важила, што Србији нико није рекао, па су се наши играчи прописно напримали батина за које Литванци нису ни на који начин били кажњени. Сваки успорени снимак показивао је да су српски кошаркаши приликом продора на кош редовно били ударани, ћушкани и гурани, али је судијска тројка ретко када досуђивала прекршај у корист наше екипе. Остаће у сећању, рецимо, ударац који је Немања Недовић добио лактом посред лица, од којег се једва опоравио, а који су судије једноставно одћутале, као да се није ни догодио, иако је био видљив, што би се рекло, и из авиона.

Наравно да то није био једини узрок пораза Србије – али јесте био кључни. Уз све мањкавости у игри, које су биле приметне и на ранијим утакмицама, српска би репрезентација несумњиво добила Литванију те вечери и отишла у велико финале, само да Литванцима није било дозвољено да некажњено млате наше играче. Чак и онако растројена, па и са погрешном тактиком која је била постављена, Србија је напросто довољно јача од Литваније за сигурну победу. Буквално једини начин да Литванци победе био је тај који се и догодио на крају: да им судије дозволе да скоро без ограничења кваре игру Србије, на прописне и непрописне начине.

Чак и тако смо умало ишчупали победу у последњим секундама. Ето, толико смо јачи од Литваније. Њима су судије допуштале иначе недозвољене грубости, којима су у великој мери успели да сасвим разбију игру нашег тима и да утакмицу сведу на ритам који је њима одговарао скроз а нама никако, па смо их опет умало добили!

И, да ли је стручна јавност у скандалозном судијском критеријуму препознала кључни разлог пораза Србије?

Таман посла! У поменутом студијском разговору после полуфинала, од шест гостију (плус један водитељ), све самих кошаркашких радника и играча, нико није ни реч прозборио о судијској неправди. Причали су искључиво о пропустима у игри наше репрезентације, али судијску наклоност коју је имала Литванија нису ни поменули.

Наравно да се мора причати о пропустима наше екипе. О промашеним слободним бацањима, о „рупи“ у рекету, о силовању шута за три поена, као и очигледно лоше одрађеном скаутингу противника. Али, да поновимо, чак и са свим тим пропустима, Србија је заслужила победу, макар утолико што Литванија није. Чак и када подбаци, Србија је боља од садашње Литваније, која чак и у најбољем издању може да нас добије само на судијску наклоност.

Зато се, истине ради, морало причати и о судијској неправди којој је Србија поново, као и на Светском првенству 2010. године (такође у полуфиналу), била јасно изложена. А ипак, иако су се изабраници селектора Саше Ђорђевића увелико вратили у земљу, већ данима се скоро нико не усуђује да у осврту на далекосежан пораз Србије у полуфиналу истакне, или макар помене, нечасну улогу који су одиграле судије.

Та чињеница заиста шаље застрашујућу слику о општем стању свести у савременој Србији.

Кошарка је овде деведесетих израсла у не само спортски, него и културолошки феномен. Спајајући даровитост са пркосом и родољубљем, тада је била необорив доказ да Срби, ето, нису толико наопаки колико смо били представљани на Западу, већ да у нечему озбиљном – а кошарка, првенствено захваљујући Америци, јесте веома озбиљно окружење, не само у спортском смислу – могу да буду европска и светска велесила. На исти начин се наставило и почетком века, када се доказало да кошаркашки успеси Србије (тада још са Црном Гором у државној заједници) нису само пуки производ југословенског наслеђа, већ да је у ствари то југословенско наслеђе у највећој мери и почивало на српским плећима.

А онда је, из разних разлога (који сви имају везе са наглим упадом „проевропских“ политичара и касније Јадранске лиге у српску кошарку), Србија у игри под обручима почела да посустаје. Била јој је потребна непуна деценија да би се вратила у европски и светски врх, али је континуитет прекинут. Тако да се данашња српска кошарка у културолошком смислу више ослања на друштвену свест државе коју представља, него на пређашњу славу.

И зато је кошаркашка јавност, као одраз свеукупне српске јавности, овако отужно остала без самоуверености, па не сме ни да проговори о неправди која јој је нанесена.

На исти закључак наводи и злоглани испад шпанског репрезентативца Николе Миротића, рођеног Подгоричанина, који је после пораза од Италије у бесу поцепао српску заставу док је излазио са игралишта. Касније се правдао да није видео шта кида, а Кошаркашком савезу Србије то је било довољно да му опрости, издајући помирљиво саопштење које је говорило да Миротићево оправдање „делује уверљиво“.

Уместо да захтевају од Фибе најстрожу казну за Миротића, мудраци из КСС-а дали су се у величање „уверљивости“ његовог накнадног правдања! А овдашња гласила су се потом острвила на српске навијаче присутне на Европском првенству, често их оптужујући да „поново провоцирају“ Миротића махањем српских застава.

Заиста, срамота: навијачи који машу заставом државе за коју навијају! Нечувено! Јадан Миротић, шта је све морао да истрпи и остане смирен, уздржавајући се од нових кидисања на српску тробојку.

Иронију на страну, Србији је на овом Европском првенству ем поцепана застава, ем су јој у најважнијој утакмици претучени играчи, а да то никога у самој Србији изгледа не потреса превише. Стручна и општа јавност као да страхује да, ако и проговори о дотичним огрешењима, има неко да јој пребаци на „необјективности“. Па због тога „мудро“ ћути. И тиме, наравно, припрема терен за нове незаслужене поразе на будућим такмичењима. Што би па ико истеривао правду у наше име, кад ни нама самима није стало до ње?

И што бисмо се чудили над опустошеним стањем наше привреде, или дипломатије, или безбедности, када у кошарци, у којој смо до пре само десетак година били светска велесила, не показујемо ни трунку самопоуздања?!

Прочитај без интернета:
11 гласовa