Пише: Миодраг Зарковић

Испоставило се да је Алистер Кембел, крволочни спин-мајстор још крволочнијег Тонија Блера, заиста недавно боравио у Београду. Кажу да је одржао предавање у Влади Србије.

482207_020602c5_f-620x330

Можда је, међутим, дошао у српску престоницу не само да би обучавао друге, него да би – и он нешто научио?

Чак и такав лажов и преварант, одговоран за бројне смртоносне кампање засноване на огавним измишљотинама (између осталог, медијски је припремао нападе на СР Југославију 1999. и Ирак 2003.), могао би свакаква знања да покупи из данашње Србије. Овдашња новинарска позорница је, напросто, незабележен пример здруженог обмањивања јавности, које превазилази чак и Кембелове немале „домете“.

Погледајте само како је у водећим српским гласилима испраћена вест о Кембеловом доласку: нико да упути ни реч осуде! Уредници и новинари блиски званичном Београду, замерке прећуткују да не би стали на жуљ свом вољеном Александру Вучићу, чији је кабинет и био домаћин злоћудном британском сплеткарошу. Онима другима, животно опредељеним за гесло „Je suis Запад!“, религија не дозвољава да објаве ишта против човека чије је опако деловање и омогућило оно НАТО иживљавање од пре 16 година.

Србија је тако још једном показала своју чудовишну јединственост. Вероватно нема још једне земље у којој најозлоглашенији лажов данашњице, доказано одговоран за стотине хиљада мртвих и стравична разарања широм света, може да држи тајанствене лекције у највишој установи извршне власти, а да нити једна телевизија или дневни лист не смеју да се неповољно осврну на то. Има држава на које Кембел није хушкао „томахавке“, али би чак и тамо његово гостовање узбуркало духове јавности и изазвало жестоке расправе. Толико је зао тај глас који га оправдано прати још од како се сазнало да је управо он био покретач и руководилац бестидне кампање о наводном „оружју за масовно уништење“ Садама Хусеина.

Али, у Србији, једној од његових првих и највећих жртава, Кембела је новинарски свет испратио прећутним одобравањем. Од српских новинара Кембел је добио оно једино што му, овако омраженом и раскринканом, данас одговара: тишину.

Толику наклоњеност према себи самом, Алистер Кембел није уживао ни у доба своје највеће моћи, док је водио медијску службу тадашњег британског премијера Тонија Блера. Ако је имао времена и стрпљења, Кембел је у Србији, као у неком настраном „Пигмалиону“, збиља могао штошта да научи о извештавачком једноумљу и новинарској послушности.

7 гласовa