Пише Миодраг Зарковић

Питајте просечног српског грађанина колико су државу или њега лично оптеретили уговори и споразуми са ММФ-ом тако што су увећали укупно задужење Србије. Вероватно неће знати одговор, јер о тим стварима у Србији ћуте и новине и телевизије.

Питајте просечног српског грађанина којих се све надлежности на Косову и Метохији одрекао званични Београд од како је почео да преговара са Приштином уз посредство Брисела. Ни то, сва је прилика, просечан грађанин неће знати, зато што гласила и у ту тему скоро једногласно избегавају да залазе.

Питајте просечног српског грађанина има ли представу у каквом је стању српска војска. Или, на шта личи лане усвојени Закон о раду. Или, када ће и колико и зашто поскупети струја. Или било које друго од сијасет животно важних питања. И опет ће просечан српски грађанин моћи само у чуду да вас гледа, зато што су сва та питања као руком уклоњена из његовог видокруга.

Али, упитајте зато не чак ни просечног грађанина него, ето, неко дете у Србији: колико је људи учествовало на протестном маршу у Москви поводом убиства Бориса Њемцова? Немојте се изненадити ако добијете прецизан одговор – полиција каже двадесетак хиљада, а организатори тврде да је било седамдесет хиљада људи.

Дотични марш је, наиме, био ударна вест у Србији протекле седмице. У информативним емисијама редовно је заузимао ударна места, а уз бројчане податке, који су немилице понављани, непрестано су понављани и снимци самог догађаја, и то скоро искључиво тотали, односно, кадрови снимљени из даљине који приказују целу гомилу. Свако ко је ових дана макар само бацио поглед на телевизију или новине, није могао да промаши исцрпне извештаје о десетинама хиљада Московљана који су се окупили у славу бијеног Њемцова.

Шта је у овоме чудно? Па, само то што је толико наглашена покривеност описаног догађаја упадљиво другачија од извештавања о једном другом, недавном дешавању, које је са Србијом имао далеко више везе него убиство Њемцова, а то је војна парада из октобра прошле године.

Са те параде је, наиме, до дан данас немогуће пронаћи макар и један видео запис, био то телевизијски снимак или фотографија, масе која се окупила да поздрави српску војску и председника Русије Владимира Путина. Више од четири месеца прошло је од војне смотре, а нити један тотал није у међувремену испливао. Објављени подаци о броју гледалаца на војној паради такође су били врло штури и, у крајњој линији, изразито сумњиви: гласила су најчешће преносила да је параду пратило двадесетак хиљада посматрача, што је, може се рећи, чиста бесмислица, ако се узме у обзир колика је гужва забележена на простору Ушћа, као и на Калемегдану који је такође био испуњен до пуцања.

Од ове исте српске јавности, коју већ данима затрпавају снимцима, сликама и бројкама са протестног скупа у Москви, и даље се грчевито крије колико је људи привукла војна парада усред Београда. Та чињеница најбоље одсликава поражавајуће стање у којем се налази данашње српско новинарство. Стање којем су, сваки са својим послушницима, заједнички допринели режим у Београду и његови Западни „партнери“ – да та два чиниоца нису постигла сагласност, бројност гледалаца на октобарској паради не би ни могла да остане скривена.

12 гласa