Миодраг Зарковић

Уобичајеним држањем дежурног психијатра којем је, ето, запала та зла срећа да нас лечи али тако да ми и не приметимо да смо на терапији, бивши министар спољних послова Горан Свилановић гостовао је у „Кажипрсту“ на Б92 у понедељак, 3. августа. Том приликом одржао је још једно од његових пригодних предавања неуким Србима; знате оно, када се као бајаги сав претвори у свој умирујући глас и своје умирујуће поруке – али му зато, чега он вероватно није ни свестан, руке млатарају на све стране студија, одајући унутрашњу тескобу коју он прикрива тим својим вештачким, пренаглашеним, заправо језивим квази-спокојем.

Предавање се тицало ратова из деведесетих и оног вајног „помирења“, а Свилановић, дабоме, није пропустио да истакне како је негде разумљиво што Србија и Хрватска различито гледају на „Олују“, те да ће две земље и убудуће наставити да се разилазе у тумачењу августовских догађаја из 1995. године. По том становишту, међутим, Свилановић тешко да је посебан. Такво размишљање, да је и природно и неизбежно да Срби и Хрвати нису усаглашени у погледу „Олује“, ако протеклих дана нисмо чули или прочитали једно милион пута, онда нисмо ниједном!

Али, шта то заправо значи? Због чега би по питању „Олује“ требало да се „сложимо да се не слажемо“?

Да ли је „Олуја“ можда била фудбалска утакмица која се завршила нерешено, па сад ми мислимо да је наш тим играо боље и имао више прилика, а они исто то сматрају за своју екипу, и ти ставови ће занавек остати непомирени, али боже мој, људи смо, превазићи ћемо те суштински небитне несугласице, наставићемо да се клањамо Северини и Оливеру Фрљићу и Борису Дежуловићу и осталим пробисветима који се из Србије сваки пут врате са више пара него што су имали кад су овамо долазили?

Наравно да није. „Олуја“ није била утакмица, него злочин, јасан да јаснији не може бити. Побогу, хрватски авиони су бомбардовали избегличку колону! Чак су и они монструми из НАТО-а морали да се правдају кад су урадили то исто четири године касније, приликом агресије на Србију, али Хрвате за бомбардовање избегличке колоне нико и не позива на одговорност.

„Олуја“ се, у ствари, мора посматрати у контексту, као кључни догађај у завршном чину хрватског свеукупног злочина над тамошњим српским становништвом. Више од 70 година траје то злодело: од како су трупе нацистичке Немачке умарширале у раздрагани и осмехнути им Загреб, па све до данас, Срби рођени на простору авнојевске Хрватске нису имали и немају мира. За један просечан људски век, Хрватска држава је кроз разна своја агрегатна стања (фашистичко, титоистичко, демократско) у потпуности успела да почисти Србе, држећи се оне бестијалне усташке једначине да трећину ваља побити, трећину прекрстити а трећину протерати. Сагледана у том светлу, „Олуја“ делује чак и страшније од појединачних излива бездушне свирепости, као што је бомбардовање избегличке колоне.

Хрватска на „Олују“ гледа онако како је Џек Трбосек гледао на своје жртве: дошао, искасапио, извукао се некажњено… И, шта сад, да неће још и да их жали? Тако и Хрвати са „Олујом“. Што би рекао Здравко Чолић, ништа они ту не би дирали. А ми, како би Свилановићева терапија испала успешна, ми бисмо ваљда морали да се помиримо са тим да ће Хрвати наставити да „Олују“ славе, иако је ми оплакујемо. Иначе ништа од „помирења“.

Знате шта, докторе Свилановићу: нека, хвала! Лечите ви себе и своје живахне ручице; не лете оне по екрану зато што им је добро… А нас пустите на миру. Да није таквих „умиритеља“ и „помиритеља“ као што сте ви, много бисмо се лакше носили са „Олујом“. Између осталог и због тога што без вас и вама сличних, који су зајахали лаковерне Србе па не силазе, не би „Олује“ ни било.

10 гласовa