Пише Миодраг Зарковић

Првобитну бајку на којој је почивао Вучић-Дачићев режим, вајну борбу против корупције, од избијања украјинске кризе потпуно је заменила једна друга измишљотина: наводно неутралан став Србије између Запада и Русије. Та маштарија казује како, ето, званични Београд успева да одржи присне и пријатељске односе и са НАТО државама и са Москвом, упркос томе што се те две стране налазе у највећем сукобу још од Хладног рата.

Слуђеном и преплашеном гласачком телу то шаље лажно уљуљкујућу поруку да Србија данас нема непријатеља, односно, да јој у догледној будућности не прети никакав озбиљнији сукоб, а поготово не ратни. И, слуђено и преплашено гласачко тело за сада, изгледа, бира да верује у ту све штетнију успаванку.

Али, зашто су у дотичну шарену лажу убеђени и они боље обавештени, они са приступом подацима који су „обичним смртницима“ потпуно недоступни? На пример, новинари „Данаса“, дневних новина које са Западним амбасадама одувек одржавају неприкривану блискост. Зашто је „Данасу“ стало до тога да подупире бајку о Србији која у погледу украјинске кризе води одмерену политику?

Овај лист је, наиме, у недељу 15. марта објавио вест да ће у текућој години Србија са војскама других држава имати укупно 24 војне вежбе, од чега две са Русијом а остале 22 са земљама чланицама НАТО-а. Новинарка „Данаса“ Снежана Чонградин, њихова верзија Бранкице Станковић (специјалиста за наношење штете српским националним циљевима), позива се на изворе из Минстарства одбране и саме Војске Србије и пише:

„Саговорници Данаса истичу да је број војних вежби са Русијом неупоредиво мањи од оних које ће бити изведене са чланицама НАТО, али да је због украјинске кризе и фокуса на српској политици која се заснива на поштовању територијалног интегритета Украјине, с једне, и одбијања увођења санкција Русији, с друге стране – медијима много занимљивије оно што је везано за војну сарадњу са Руском Федерацијом. Додајмо овоме и чињеницу да је Србија вишеструко критикована од стране ЕУ јер се није прикључила режиму санкција, упркос проевропском курсу Владе Србије.“

Обратите пажњу на последњу реченицу цитата, у којем новинарка наводи да је „чињеница да је Србија вишеструко критикована од стране ЕУ јер се није прикључила режиму санкција“. На чему Снежана Чонградин заснива то уверење, толико снажно да га проглашава чак и за – чињеницу?! Када је то Србија била „вишеструко критикована од стране ЕУ“ због неувођења санкција Русији? Могло би се рећи да из ЕУ повремено стижи наговештаји таквог захтева; отприлике, Србија ће једног дана, ако заиста жели да приступи ЕУ, морати да усклади спољну политику са ЕУ, што ће рећи да уведе санкције Русији. Могло би се рећи и да су у последње време ти наговештаји свакако снажнији и непосреднији, па је Европски парламент у својој резолуцији отворено позвао Београд да се усагласи са спољном политиком ЕУ. Али, тврдити да је Србија „вишеструко критикована“ звучи као чисто претеривање, нарочито ако имамо у виду последње похвале, пристигле управо из Европе, на рачун премијера Александра Вучића и председавајућег ОЕБС-а Ивице Дачића: агенција „Бета“ је истог дана, дакле 15. марта, пренела став „високих европских дипломатских званичника“ да су изузетно задовољни Вучићевим и Дачићевим радом.

„Бета“, истина, говори и о „притиску неких чланица ЕУ на Србију да одмах прихвати санкције против Русије“, али истовремено преноси разумевање европских саговорника за то да „засад Србија веома пажљиво мора да води рачуна о својим економским везама с Русијом, као и о расположењу становништва“. Уосталом, „притисак неких чланица“ није исто што и „вишеструке критике од стране ЕУ“: најпре, неке чланице нису и цела Европска унија, а затим, притисак никако не мора да буде што и критика – притисак значи да вас на наговарају да их послушате, док критика подразумева да сте већ одбили да их послушате.

Зато је за очекивати да се оваквом извештају „Данаса“ највише радују управо режимски званичници. Вучић, Дачић и њихови послушници могу само да буду захвални Снежани Чонградин на томе што уверава читалаштво да су они због наклоности према Русији изложени некаквим критикама од стране Европске уније: нарочито ако се то ради у чланку који математички (две вежбе на једној страни, наспрам 22 на другој!) доказује колико је бесмислена тврдња да Београд води уравнотежену политику између Брисела и Моксве.

Ни „Данас“ ни Снежана Чонградин, међутим, не служе Вучићу и Дачићу. Ако су „Данас“ и Снежана Чонградин наклоњени икоме у Београду, онда су то Вучићеви и Дачићеви политички супарници из Демократске странке (и странака проистеклих из исте). Зашто онда беспоговорно прихватају бајку која садашњим властодршцима може само да прија?

Па, можда због тога што је описана бајка, осим Београду, потребна и Бриселу и Вашингтону. Уосталом, ако се из последњих 15 и по година ишта може закључити, то је да се Београду допушта да шири само оне измишљотине које истовремено користе и Западу. Било шта што Западу може да боде очи, била то лаж или пак сушта и очигледна истина, одавно је протерано из српске јавности. Када се све то узме у обзир, није неосновано слутити да Вучић-Дачићев режим у очима Запада има употребну вредност која се не своди само на Србију, већ и на глобално сукобљавање са Русијом. Јер, лажни и неискрени савезници Москве су управо оно што је Западу неопходно.

9 гласовa