Миодраг Зарковић

„Само кроз дијалог и партнерство могу се наћи алтернативе како решавати проблеме. И морамо, једноставно, једном заувек одвојити политику од економије, јер само економски развијени можемо постићи политичку стабилности, социјални мир и убрзати интеграционе процесе у Европску унију.“

„Највећи проблем је што се на Балкану никад не може причати о чисто економским проблемима, да не добију политичку конотацију.“

„Ако хоћемо да градимо будућност, морамо економски да сарађујемо. Јер ако ми између себе не елиминишемо те баријере, ако ми међу себе не вратимо поверење, и ако регију не промовишемо као регију мира и стабилности, како ћемо у Европску унију? Што пре то схватимо, биће нам лакше да једноставно градимо будућност. Мислим да сви правимо грешку када у прошлости тражимо путоказ како ћемо у будућност. Време је да се једноставно окренемо економској сарадњи. Ако анализирате државе Европске уније, немојте мислити да ту има пуно љубави. Има далеко више интереса и тај интерес је управо то што приближава људе и нације и гради мостове. Морамо тај модел искористити, јер то је једини пут и нема алтернативе.“

Наведене изјаве као да су изашле из уста премијера Србије. Или, из уста бившег председника Србије. Или неког од њихових многобројних клонова.

А ипак – нису. Изрекао их је, иако не на чисто српском језику (мада смо га свеједно савршено разумели!), извесни Сафет Грџалију, потписан као председник Привредне коморе Косова. Грџалију је овај хвалоспев „економској сарадњи“ и „помирењу кроз економију“ испоручио, а где би другде, на Б92, у емисији „Кажипрст“, у петак 14. августа.

Јесте, чињеница да телевизија са националном фреквенцијом у Србији тако олако угошћује званичника отпадничке, терористичке, наводне државе „Косове“, свакако је забрињавајућа. Још је поразније нешто што је Грџалију и поменуо у гостовању, а то је да се он, током дводневног боравка у Београду, срео не само са представницима Привредне коморе Србије, већ и са Александром Вучићем лично. (Како ли је само Вучић, у свом, како обавезно наглашава, згуснутом радном распореду, успео да нађе времена за састанак са Грџалијуом?!) Али је најјезивије у ствари то што Грџалијево излагање сабласно подсећа на све оно што годинама уназад рецитује Вучић, а пре њега Борис Тадић, као и, да их поменемо наново, њихови силни клонови.

Где ћете већи доказ да ту нема ни трага искреној, истинитој политици! Цео овај регион, а Србију поготово, воде бестидници и недостојници који су у стању само да преписују: да ли једни од других, или од строгих Западњака, чак није ни важно; битно је само да они одбијају да мисле својом главом и опште својим речима, што је најпоузданији знак интелектуалне, духовне и уопште људске нискости.

П. С. У ствари, постоји нешто можда још црње. Грџалију је, рекосмо, говорио оним чудноватим језиком који је, упркос ситнијим разликама у дијалекту, готово исти као српски, али се ипак не зове српски него – хрватски. Гост из Приштине има изражен загребачки нагласак, што и није чудо, с обзиром на то да је студије завршавао махом у Дубровнику и Загребу (и мало у Бечу). Када се и на страни званичног Београда преброје кадрови са сличном биографијом, дакле, са личним или породичним везама с Хрватском, испада да сви ови вајни преговори Србије са Косовом*, проистекли из Бриселског споразума, могу да се сведу на хрватско-хрватски дијалог. Блажен био ко мисли да је то случајно.

Прочитај без интернета:
10 гласовa