Пише Миодраг Зарковић

Обратите пажњу на то како Никола Селаковић, министар правде Србије, описује акт за који иначе тврди да није правни, већ чисто политички:

„Споразум који је прекјуче парафиран у Бриселу заиста јесте успех за нашу страну. И нама то не требају да кажу приштински медији, довољно је да сте провели довољно времена, онолико колико сам и сам претпошле године, делимично прошле године, колико су други представници не само министарства правде већ нашег предговарачког тима на челу са председником владе провели у овим разговорима, у рекао бих једној жестокој борби за свако судијско место, за свако тужилачко место, за сваког административног радника…“

Ово је Селаковић изговорио у „Дневнику“ РТС-а у среду, 11. фебруара. Преко пута њега седео је водитељ емисије Владимир Јелић. Нити једног тренутка Јелић се није сетио, или усудио, да тираду млађаног министра прекине сасвим логичним питањем: да ли је то исти онај акт за који је он лично, Селаковић, колико летос тврдио да је чисто политички и да зато не подлеже оцени уставности пред Уставним судом? Од када се то у чисто политичким, правно необавезујућим преговорима, воде „жестоке борбе“ око „сваког судијског места“, око „сваког тужилачког места“, око „сваког административног радника“ и тако даље?

То питање остаде неизговорено, иако је постојао чак и непосредан повод да се оно истражи, пошто је свега осам дана раније (трећег фебруара) Уставни суд најзад објавио своју одлуку којом даје за право Селаковићу да је тзв. Бриселски споразум политички, а не нормативни односно општи акт. Тек једна седмица је, дакле, била довољна да одлука Уставног суда, заједно са Селаковићевом тврдњом коју је подржала, падне у воду, и то најпре због тога што недорасли министар више не може да усклади оно што прича данас са оним што је причао нема ни годину дана.

Из свега произилази тужна чињеница да Уставни суд вероватно не би био надлежан ни за „Дневник“, пошто је ето и „Дневник“ једно необавезно, чисто политичко ћаскање, у којем нико не сноси никакву разумну одговорност ни за шта, а најмање за службу народу и држави. Уместо да министар буде суочен са сопственим, јавности добро познатим, али потпуно опречним тврдњама, он је у „Дневнику“ добио прилику да неометано распреда шта му воља, а да се ни не осврне на вриштеће противречности.

Издаја се, као што поново можемо да се уверимо ових дана, довршава у Бриселу, али зато започиње много ближе: у Таковској 10, у „Дневнику“. Под Ненадом Љ. Стефановићем, уредником Информативног програма РТС-а, та емисија је постала сигурна кућа за сваку лаж коју властодршци намећу грађанима Србије.

8 гласовa