Пише Миодраг Зарковић

Рече Томислав Николић – и остаде жив! – да је Србија „постала престижно место за размишљање“. Можда је о тој реченици чак и размислио пре него што ју је изговорио. Који год, међутим, да је значај председникових речи, он се не може односити на чланак „Натписи на латиници у Вуковом крају“, објављен у празничном „Блицу“ од недеље, 15. фебруара, на 30. и 31. страни.

Наднаслов чланка, у којем се најављује да ће локална власт у Лозници предложити мере заштите ћириличног писма, гласи: „Ћирилица запостављена у завичају његовог творца“. Одмах упада у очи да је промашен род. Ћирилица је именица женског рода, па можемо да говоримо само о њеном, а не његовом творцу. Вероватно је реч о омашци, можда и фројдовској (неко у „Блицу“ пише у прилог нечему што је део српског нацоналног идентитета – то се граничи са шизофренијом!), али добро, такве ствари се дешавају свима у новинарству. Већа невоља је то што ћирилицу није створио Вук Караџић, како се тврди у наднаслову ове приче. Иако је Вук изменио и прилагодио српску азбуку, те је његов значај за савремени правопис и данашњи изглед српског писма неспоран, напросто је нетачно да је он творац ћирилице. Уколико установљени облик поднаслова није дозвољавао ово додатно појашњење, оно је морало да се нађе у самом чланку, али га ни тамо нема, због чега испада да „Блиц“ заиста тврди да је Вук Караџић створио ћирилицу као такву.

Најтегобније је, међутим, то што бризи за ћирилицу вајну пажњу поклања „Блиц“, дневни лист који је ту исту ћирилицу сасвим протерао са својих страница. И то не само са својих: ни у осталим издањима те куће, дневним новинама и недељницима који су на овај или онај начин проистекли из „Блица“, ћирилицу не можете наћи ни у траговима. Овај чланак зато првенствено личи на крокодилске сузе, израз искован према древном веровању да крокодил плаче док гута своје жртве. Али, нимало не личи на писаније настало у, како рече председник – „престижном месту за размишљање“.

У истом, празничном броју, на 19. страни је „Блиц“ покушао и да свечарски обради тему српске уставности. Ваљда је уредништво повезало да највећи државни празник, изабран делом и због сећања на први српски устав у савременом значењу те речи, заслужује осврт на историјски развој који је пратио највише правне акте наше земље. Ето доказа да је Томислав Николић негде можда и у праву: Србија је стварно „постала престижно место за размишљање“; а уз њу и „Блиц“.

Авај, не и довољно престижно. „Блиц“ је дотични задатак поверио извесној Драгани Ћорић, доценту Правног факултета Универзитета у Новом Саду, која је, као стручњак за право, побројала и у краћим цртама описала све српске уставе, у чланку под насловом који као да је „престижни“ Томислав Николић бирао: „Сви српски устави“! Из неког разлога, међутим, нашли су се ту и југословенски устави. Али опет, не сви. Рецимо, нема ниједног устава из Краљевине СХС односно Југославије пре Другог светског рата. „Блицу“ и Драгани Ћорић су као „српски устави“ били занимљиви само они које је доносила Брозова диктаторска власт.

А чак су и они накриво представљени. Ево шта Драгана Ћорић пише о Уставу из 1974. године:

„Легитимисао је тежње република и покрајина ка већој самосталности. Све су добиле једнака овлашћења, право на самоопредељење и отцепљење, чиме је свакако утрт пут ка распаду СФРЈ.“

Републике имале једнака овлашћења?! Покрајине добиле право на самоопредељење и отцепљење?! И то тврди особа која предаје на Правном факултету Универзитета у Новом Саду?! Па, то ни Алистер Кембел не би рекао, некмоли „престижни“ Томислав Николић, а ниједан од њих двојице није ни близу стручњака за право.

Оно „престижно место за размишљање“ о којем говори Томилав Николић, у дело спроводи спољнополитички коментатор „Политике“, чувени Бошко Јакшић. Баш на петак тринаести, два дана пре Сретења, Јакшић је објавио редовну колумну, насловљену „Столица за Трепчу“, у којој је – николићевски престижно – пробао да изведе некакву накарадну математику по којој се нама у ствари силно исплати да помажемо својим непријатељима кад они раде противу нас. У закључку, Јакшић овако сабира:

„Зашто не понудити Косову столицу у УН? Какве ми имамо штете што је Косово у Међународном олимпијском комитету? Добили би моћне савезнике, све оне којима је стало да се односи на југоистоку Европе `нормализују`, да не буде замрзнутих конфликата. Била би то прилика да они у Бриселу у пракси покажу колико им је стало да се Србија, Косово и друге земље региона интегришу у Европску унију. Сагласношћу да Косово уђе у УН Србија би могла много више да тражи. И добије. Од својих права на имовину, преко концесија на Трепчу до убрзања ЕУ интеграције. Време је да се манемо васељенских оптужби да `нема продаје најсветије српске речи`. Уосталом, можете да продајете само оно што имате. А тога је захваљујући заслепљеним клеронационалистима остало јако мало. Што не значи да и то Србија не може да проћерда неким новим `патриотским платформама`.“

Свака реч овог наказног сочињенија заслуживала би дубљи осврт, али задржимо се овом приликом само на појачаној реченици: „Сагласношћу да Косово уђе у УН Србија би могла много више да тражи“. Удубимо ли се у то што нам Јакшић – николићевски промућурно – саветује, видећемо да он сматра да, без сагласности да Косово* уђе у УН, Србија у ствари и не може много да тражи. Не само добије, већ ни тражи! Док се некако, рецимо реченом саглашношћу, не докаже, Србија, према Јакшићу, није овлашћена ни да образује захтеве! Тек када се сагласи, тек би онда Србија „могла много више да тражи“.

Човек заиста не мора да борави на Николићевом „престижном месту за размишљање“, да би схватио колико је Јакшићев предлог у свом корену шовинистички. Посебност је данашње Србије то што је тај шовинизам уперен против – српског народа.

12 гласa