Драган Милашиновић

Полако али сигурно, баш као што неко и жели, из сећања нам бледи лик Братислава Гашића – Бате, домишљатог керамичара који се први досетио да Вођи додели титулу почасног грађанина неког града у Србији и тиме себе из статуса градоначелника Крушевца уздигне у ранг министра војног. Јер, Вођа воли титуле и медијски сјај, баш као и људе сличне себи по мизерној снисходљивости према јачима и бескрајној осионости према слабијима. Зато су се Вођа и Бата добро слагали. Вођи није сметало то што Бата не зна ништа о послу кога се прихватио, јер је био спреман да НАТО-у потписује и жмурећи, а Бати је било свеједно то што је Вођа од Кобри практично направио фирму за породично обезбеђење, а од Војске карикатуру која није смешна.

Но, десило се шта се десило, Бата је прошао на црвено пред камерама и Вођа је урадио оно што му је било најбоље за пољуљани рејтинг. Лично је Бати одржао политичко опело, наглашавајући да више не може бити министар. Из принципијелних разлога. Али, било је нечег чудног у читавој тој причи, нечег што је ударало по здравој логици и воњало на уобичајене Вођине манипулације.

Прво, иако је Бата на својој конференцији за новинаре изразио искрено жаљење због свог простачког понашања и трабуњао о томе како ће остатак живота посветити борби за женску равноправност, он није показао ни најмање воље да поднесе оставку, нити је дозволио новинарима да му постављају питања. Занимљиво?!

Друго, Вучић се, са своје стране, јесте политички опростио од Бате, али није поднео Скупштини никакав формални предлог за његово разрешење, односно смену.  Занимљиво на квадрат?!

Јер, ова земља, какав год циркус Вођа од ње правио, још увек има своје законе и државне процедуре које утврђују на који се начин постаје, или престаје бити министар. А по њима министар се престаје бити оставком или разрешењем од стране Скупштине, на предлог мандатара. Како оставке није ни било, а предлога још увек нема …

… неки директори из Крушевца и околине (Трстеника) покренули су иницијативу за Батин останак у Влади, при томе дрско оптужујући новинарку Златију Лабовић, жртву Батиног простаклука, како је инструисана да својим клечањем испровоцира министра. Извесни Иван Манојловић, (погледајте сад ово звање) члан Савета за информисање СНС-а Крушевца, указао је да се пажљивим гледањем снимка може утврдити колико је простора новинарка заправо имала и запитати се зашто је клекла баш испред министра?! Али, то ни изблиза није све.

Следећи добро познате Вођине манире, досетљиви директори, сви чланови крушевачког СНС-а, увели су у причу и свеприсутни “тајкунско-мафијашки” лоби, у коме иначе нема напредњака и коме смета препоштени Бата, па је та невидљива али свеприсутна анти-напредњачка сила, издвојила неколико милиона евра како би га уклонила са места министра војног. Што би, дабоме, био удар на државу. (Је ли ово, можда, тиха претња некоме? И коме?)

Ношени оваквом логиком, а иначе спремни да учине све за државну добробит, СНС-директори, носиоци ове иницијативе, покренули су и петицију подршке вољеном Бати, коју потписују радници њихових предузећа. Ко не потпише зна се …

Да лије могуће – запитаће те се?!?

А зашто да не? Зар је Вођа мало пута до сада радио такве ствари? Зар није недавно изјавио да   (у земљи у којој има близу двеста пензионисаних генерала у најбољим годинама), још увек не може да нађе адекватну личност која би заменила Бату на месту министра?

А Бата ћути и министрује. Пси лају, каравани пролазе!

Прочитај без интернета:
16 гласовa