Пише: Миодраг Зарковић

„Ја, ево, овде из Љубљане данас, из Словеније, изражавам саучешће породици преминулог и с друге стране најављујем најжешће могуће, најозбиљније и настроже могуће реакције државе Србије на то што се догодило. Дакле, Србија је отворено друштво, демократско друштво, у Србији екстремне групације не могу проћи, у српској демократији то је нешто што је апсолутно неприхватљиво. Сви који су учествовали у том трагичном насилништву су ухапшени и они ће бити процесуирани.“

Ове речи је, 29. септембра 2009. године, изговорио Борис Тадић, тада председник Србије. Изрекао их је, као што и сам рече, у словеначкој престоници, где се налазио у службеној посети, и то у званичном обраћању новинарима. Био је потпуно свестан да ће ова његова изјава бити забележена и објављена, те самим тим лако доступна свима који су укључени у истрагу кривичног дела које Тадић овом приликом описује, као и свима који ће бити укључени у каснију судску завршницу целог случаја.

Дотично кривично дело је основни предмет чувеног случаја Брис Татон. Да подсетимо, 17. септембра 2009, дакле 12 дана пре него што је Тадић дао наведену изјаву, француски држављанин Татон примљен је у Клинички центар у Београду, услед повреда задобијених у навијачкој тучи. Убрзо је пао у кому, из које се није пробудио, а званично је преминуо управо 29. септембра, због чега је у Љубљани Тадић и био упитан да прокоментарише тај случај.

Од тада је прошло пет и по година, а у међувремену се о целом догађају сазнало далеко више него што је било познато у тренутку када је Тадић, као председник и кључна политичка фигура Србије у датом тренутку, најављивао „најжешће могуће“ и „најозбиљније и најстроже могуће реакције државе“. Сазнало се, на пример, да нико од ухапшених навијача није ни пипнуо Татона, а да један од ухапшених није чак ни био на Обилићевом венцу, где се туча и одиграла. Свеједно, суд се оглушио о сва та сазнања, па је оптужене у муњевитом поступку осудио на драконске казне, које, чак и преполовљене у каснијем апелационом поступку, јесу далеко строжије од европских примера за сличне случајеве.

Да ли је Борис Тадић наведном љубљанском изјавом утицао на суд? Да ли је тај утицај био пресудан за то да се, уместо истином и правдом, случај Брис Татон оконча неистинама и неправдама, које и даље нису исправљене?

Данашњи Борис Тадић изгледа сматра да јесте. Садашња Тадићева странка, Социјалдемократска странка (СДС), у среду 18. фебруара поднела је званичан захтев да садашњи председник Србије Томислав Николић буде разрешен дужности, што је шеф посланичке групе СДС-а Јанко Веселиновић овако образложио:

„Овај захтев смо поднели зато што је председник у изјави за `Политику` утицао на поступак који је покренуо тужилац за ратне злочине Владимир Вукчевић у вези с поступком који се тиче генерала Диковића и на тај начин повредио више чланова Устава“, рекао је Веселиновић, такође за „Политику“, издање за четвртак 19. фебруар.

Веселиновић, наравно, говори о интервјуу који је Николић дао за празнични, сретењски број (15. фебруар) најстаријег дневног листа на Балкану. У том интервјуу је одлучно узео у заштиту начелника Генералштаба Војске Србије, генерала Љубишу Диковића, кога Фонд за хуманитарно право оптужује да је учествовао у злочинима над цивилним становништвом Косова и Метохије за време НАТО бомбардовања 1999. године.

„Сада ће мени један човек из Србије, који је врховни тужилац за ту материју у земљи, 16 година после бомбардовања, да каже да ће нешто да испитују“, изјавио је Николић о Владимиру Вукчевићу, тужиоцу за ратне злочине. „И истекао му је мандат. Нека мало он размисли шта он то копа по Србији.“

Странка Бориса Тадића данас сматра овакву изјаву прекршајем који би Николића морао да кошта председничког звања. Уколико Николић не буде уклоњен са положаја, то ће, према Веселиновићу, да значи само једно:

„Ако се председник Николић заклони иза 126 посланика који могу да му обезбеде да и даље обавља своју функцију и ако обезбеде да Уставни суд не каже да ли је он прекршио Устав, сматрамо да Устав и закон остају само мртво слово на папиру.“

И тиме је циркуска фарса заокружена.

Најпре, као подносиоца захтева имамо политичку скупину окупљену око човека који би последњи смео да се уопште упушта у овакве захтеве. СДС би да нас убеди да се питање утицаја председника на судство може свести на разматрање његових изјава датим дневним новинама или другим гласилима. Испада да председник државе Србије не сме уопште да износи сопствено мишљење, јер то одмах ствара противзаконит притисак на суд и утиче на исход поступка. То наравно није тачно, јер и у законском и у моралном и у логичком смислу ствари ипак стоје нешто замршеније. Али, чак и да је то тако као што СДС каже, онда би управо вођа те странке морао први да одговара, због тога што је 2009. преко гласила вршио очигледан утицај, и то оштријим речима од Николићевих, на истражне и правосудне органе.

Посебна посластица је, међутим, наводна брига СДС-а за Устав и законе, а нарочито за Уставни суд. Јер, ако је СДС-у заиста стало до тога да Устав, законе и Уставни суд заштити од Николића и других представника извршне власти, фамозни Бриселски споразум представља савршену прилику за то. У вези са тим наопаким споразумом, огрешења о највиши правни акт и законе Србије просто боду очи, првенствено због тога што се властодршци, на челу са председником Николићем, нису ни трудили да огрешења уопште крију. Томислав Николић је јавно и отворено, у својевременом интервјуу РТС-у, рекао да је он лично „замолио“ Уставни суд да не оцењује уставност тог Бриселског споразума, све док се не стекну услови да се Устав и закони прилагоде њему, споразуму, а не обрнуто.

Од те Николићеве изјаве нема очитијег мешања у рад правосуђа, поготово ако имамо у виду недавно обнародовану одлуку Уставног суда да заиста, а супротно здравој памети и видљивој стварности, одбије да оцени сагласност Бриселског споразума са Уставом Србије.

Да парафразирамо Тадића из 2009. године: ако је СДС-у стало до тога да сви који су учествују у трагичном насилништву над Уставом и законима државе Србије буду ухапшени и процесуирани, цело замешатељство око Бриселског споразума нуди далеко многобројније и чвршће доказе него Николићеве збиља живописне изјаве о Диковићу.

8 гласовa