Злочини геноцида над српским народом у НДХ и на Козари и Поткозарју

СТЕПИНАЦ БЛАГОСЛОВИО САТИРАЊЕ СРБА

Дечји логори, логори смрти за српску децу у Независној Држави Хрватској јесу најмонструознија места за уништавање младости и будућности једног народа. И сви концентрациони логори у НДХ. Они ни по чему не заостају по ужасима које је јеврејски народ претрпео у нацистичкој Немачкој широм Европе у току Другог светског рата. Холокауст је страшна реч од којег сваког Србина подиђе језа! Ми, Срби смо то увек и одувек разумели, јер знамо кроз векове шта је геноцид и онда, када се цео свет уроти против вас. То се српском народу десило и 1999, у новијој, глобалистичкој историји.

Усташе спроводе жене и децу са Козаре у логоре

Људи у усташким и домобранским униформама хрватске државе и црним ризама, и жене Хрватице у монашким, часне сестре Римокатоличке цркве побили су Срба за цео један огроман град, или покрајину. Зашто је злочине над православцима, или како нас вековима називају „шизматицима” одобравао Ватикан? Зашто је то благословила Римокатоличка црква, поручивши усташама и њиховим бискупима и фратрима да им је сваки такав злочин унапред опроштен? Да ли ће се икада сазнати прави број пострадале српске деце у усташким логорима?

КАРТА усташког ГЕНОЦИДА НАД СРБИМА у НДХ

Концентрациони логори оснивају се невероватном брзином након проглашења НДХ, 10. априла 1941. Одредбу о подизању логора потписао је тадашњи министар унутрашњих послова Андрија Артуковић, касније назван „балканским Химлером”. На подручју НДХ основана су 22 концентрациона и сабирна логора:„Даница”, крај Копривнице, Вировитица, Винковци, Ђаково, Горња Ријека, Костајница, Тење крај Осијека, Јадовно код Госпића, Јасеновац, Керестинец, Карловац, Хрватска Дубица, Доњи Михољац, Јастребарско, Крушчица у близини Травника, Лепоглава, Логор-град, Земун, Стара Градишка, Славонска Пожега, Слано на Пагу, Сисак (циглана).
Данас, после 70 година, констатујемо да су зверства хрватских злочинаца над којима су се згражавали и сами фашисти, осмишљени у главама болесних умова поглавника Анте Павелића, његове солдатеске и припадника римокатоличког клера у Хрватској на челу са Алојзијем Степинцем.

Убијени малишани у логору Јастребарско

Да ли ће се икада знати прави број крвника у римокатоличкој ризи!? Тај злочин је још монструознији када се зна да су убијајући преко 120 хиљада српских малишана, потом и јеврејских и ромских, у јасеновачким логорима… се позивали на Исуса Христа. Зар усташка војска у Хрватској на тај начин није поново разапела Исуса?

ОПЕРАЦИЈА ЧИШЋЕЊА ЗАПАДНЕ БОСНЕ

Непријатељска офанзива на Козари сатрла је скоро све српско што се по земљи креће. Започела је 10. јуна 1942. и по војној стратегији подсећа, на „Олују” и „Бљесак” (током недавних ратова на простору Хрватске, 1995, када је Туђманова солдатеска протерала преко 250 хиљада Срба и убила више од 7 хиљада наших сународника; још увек се „води” преко шест хиљада Срба у овим погромима, под ставком – „нестали”)!

Фото: jadovno.com

Крваву офанзиву на Козари водиле су немачко-хрватско-усташко-домобранске, до зуба, наоружане јединице. У историји је остала упамћена као операција „чишћење у Западној Босни”. А Западну Босну, зна се, очистили су од Срба.

На саветовању у Солуну 20. маја 1942. заступник команданта немачких оружаних снага на Југоистоку генерал Валтер Кунце, на основу извештаја начелника Штаба борбене групе „Бадер” генералштабног потпуковника Вернера Фаферота, оценио је да на Козари има преко 3.000 наоружаних партизана. Према Хитлеровим привременим смерницама од 12. и Бечке конференције од 24. априла 1941, Козара с Поткозарјем нашла се у немачкој окупационој зони. Штаб немачке 718. дивизије био је смештен у Бања Луци, а њени делови размештени су били у Сарајеву, Зворнику, Сремској Митровици, Славонском Броду, Загребу. Немачка артиљерија је била смештена у Сарајеву и Загребу. Рудник Љубовију посебно је чувало око 900 Немаца из 923. Ландершицен батаљона. Партизанска одлука о оружаној акцији, што је званични почетак устанка, донета је 27. јула 1941. у Орловцима, код Приједора. Вулкан се провалио читавом Крајином. У августу Козара се орила од пушака и јаука. Штаб домобрана војсковође Славка Кватерника НДХ за Козару, Босанску крајину и Лику ангажује читав домобрански здруг под командом генерала Михајла Лукића. Наређено му је да „уведе ред” у местима око Грачаца и Бихаћа. Домобрански кнински здруг био је ангажован између Крке и горњег тока Врбаса, а сански здруг из Приједора са Драгутином Румлером за сређивање ситуације између Уне и Саве. Румлер само у извештају од 17. августа 1941. напомиње чак 10 хиљада побијених људи у срезовима: Босански Нови, Приједор, Сански Мост, Босански Петровац, Бања Лука, Вакуф, Јајце… Мртвих је било много више, јер је Румлер писао да су његови кољачи масовно насрнули на народ Козаре и Поткозарје. То кажемо, да би се још једном подсетили, да козарачка Голгота почиње још од 1941. Уједно то је било и прво „чишћење” терена од Срба и масакрирање српског становништва.

деца у логорима

На самом Козарачком подручју са градовима Босанска Дубица, Б. Костајница, Б. Нови и Приједор, претежно су живели Срби. У попису становништва из 1931. избројано је 33. 687 домаћинстава са 199. 289 становника, од тога Срба је било 137.710, муслимана 32.613, Хрвата 25. 651, Немаца 1.643, Украјинаца 1. 337 и неколико стотина Италијана. Срба је 1941. на ширем подручју Козаре било преко 180 хиљада. На Козари су живели сељаци Лијевче Поља, Кнежпоља, Дубичке равни…

До краја 1941. у НДХ били су потписани законске одредбе и наредбе о преласку с једне вере на другу, преким судовима, промени јеврејских презимена и обележавању, како пишу усташе, жидова и жидовских тврдки, и „Законска одредба о упућивању непоћудних и погибељних особа на присилни боравак у сабирне и радне логоре.”

Средином априла 1941. у згради глинске болнице усташки министар правосуђа др Марко Пук одржао је тајни састанак са водећим усташким главешинама. Ту је донета одлука да се одмах почне са планском ликвидацијом Срба, Јевреја и других „непоћудних елемената”. Усташки министар и опуномоћник Анте Павелића за унутрашње послове у Новој Градишки др Милован Жарко 1. јуна 1941. претећим речима је говорио о политици усташке НДХ: „Ово има бити земља Хрвата и никога другог. И нема те методе, коју ми нећемо као усташе употријебити да начинимо ову земљу хрватском и да је очистимо од Срба. Ми то не тајимо”.

JASENOVAC 3.2

Павелићев стожерник, адвокат, Бањалучанин, др Виктор Гутић у Санском Мосту у исто време изјављује: „Друмови ће пожељети Србаља, али Србаља више бити неће!” Треба да се зна да је, „усташки бог”, како је за себе говорио Гутић, једноставно у НДХ укинуо српску нацију. Све Србе је прекрстио у гркоисточњаке. На обали Саве тога лета било је на стотине натписа упозорења: „Жидовима, Циганима, Србима и псима забрањено купање!”

После извршених припрема, немачке снаге су 10. јуна прешле од Бања Луке у напад и брзо освојиле Приједор. Командант Приједорског партизанског одреда био је др Младен Стојановић, Љешњанско-добрљинског Јосип Мажар-Шоша, Босанско-дубичког Бошко Шиљеговић, Каранског Жарко Згоњанин, Босанско-костајничког и Баљског одреда Петар Драпшин.

За извођење козарачке офанзиве, према наређењу немачког команданта на Југоистоку, формирана је Борбена група „Западна Босна”, под будним оком команданта немачке 14. дивизије, коме је било потчињено преко 15. 000 немачких и 21. 000 усташко-домобранских војника. Борбена група „Западна Босна”, под руководством команданта немачке 714. дивизије генерала Фридриха Штала, била је састављена од 9 немачких пешадијских батаљона, три самостална батаљона 924. Ландесшицен, фолксдојчерски „Виндхорст” и „Принц Еуген”, затим, 6 батерија артиљерије, 202. тенковски и 699. пионирски батаљон, две чете 521. пука за везу, један оклопни воз, пет мађарских речних монитора, око 25 усташко-домобранских батаљона, осам батерија артиљерије, неутврђени број авиона и укупно 40 хиљада војника. Другог дана операције, са свих страна био је затворен обруч око Другог крајишког НОП одреда. Заједно са Крајишким одредом голоруки и уплашени од зверстава усташа, почели су да се повлаче Срби са Козаре. Напуштајући своја згаришта, спас је тражило преко 80 хиљада Срба.

muzej-zrtava-genocida00501

Из Загреба на козарачко бојиште стигао је да охрабри своје усташке „јунаке” поглавник Павелић. Лист „Нова Хрватска” у четвртак, 2. јула 1942. објављује илустровану репортажу „Поглавник међу својим јунацима”. Цитирамо: „Неочекивано објављена је данас вијест у свим хрватским новинама, да је поглавник обишао војне јединице у подручју Козаре, где воде дјелатност против партизанских одреда. Вијест је прострујала по читавој држави. Опаљени од сунца млади хрватски војници данима, ноћима проводе у рововима и доприносе у овој борби највећу жртву у одбрани своје домовине у сређивању њезиних унутрашњих прилика.”

Реченице које следе су Хитлерове и у извесном смислу ће нам послужити, како бисмо схватили где су све завршавала српска деца са Козаре. Најмање 40 хиљада дечака и девојчица са Козаре умирало је по усташко-хрватским логорима смрти, а на хиљaде малишана је оставши без родитеља пребацивано у Немачку као свежа словенска крв породицама без деце по Немачкој.

„Најмање што можемо учинити то је да спречимо даљи прилив словенске крви… Зато је наша дужност да истребимо те народе. Мора се развити посебна техника истребљивања. Ако имам снаге да без икакве гриже савести пошаљем у смрт цвет немачке омладине, зар онда немам право да уништим милионе ове инфериорне словенске расе, која се множи попут гамади. Ја их нећу све поубијати, него спречити да се множе. Зато ћу мужеве раставити од жена. Има више начина да се један народ уништи, систематски, без крви. То ће бити планско уништавање народа. Један од најважнијих задатака немачке политике биће да се свим средствима спречи даљи пораст словенских народа – говорио је о свом монструозном плану Адолф Хитлер.

STRADANJE SRBA

За војску НДХ такав полигон постала је Козара. Незапамћена битка на Козари трајала је 50 дана. У њој су се истопиле партизанске снаге. Офанзива је донела несагледиву трагедију и нестанак српског народа са тих простора. Сав бес Немци и војска НДХ искаљивали су на беспомоћном српском народу. Наредба је гласила: „Све становништво похватати и спровести у сабирне центре. При покушају бјекства без милости употријебити ватрено оружје. Младе жене и девојке, према заповјести Фирера, транспортирати на рад у Немачку. Старије жене и дјецу отпремити у Јасеновац који може примити неограничени број затвореника.”

djeca_kozare_mapa_jastrebarsko1942
Највећа хајка на српско становништво на Козари, каква никада није записана и запамћена, почела је пред крај немачко-усташке офанзиве. У дневној заповести генерала Штала од 18. јула 1942. дословце је било записано: „Данашњим даном завршен је подухват Борбене групе `Западна Босна` на простору Козаре и Просаре. Целокупно становништво опкољеног подручја је исељено, извршено је темељно чишћење простора”.

Поменутог фашистичког генерала у знак признања за „ванредне успјехе и побједоносне подухвате”, Анте Павелић одликовао је одмах после офанзиве.
– Највишим одличјем за војничке заслуге поглавник Анте Павелић је 22. српња 1942. одликовао њемачког генерал-мајора Фридриха Штала „Жељезним тролистом Првог ступња”. Том чину су присуствовали доглавник Славко витез Кватреник, министар вањских послова др Младен Лорковић, доглавник постројник др Људевит Шолц, главар главног стожера Хрватског домобранства генерал Владимир витез Лакса и главар Главног стожера војнице пуковник Томислав Сертић. Одликовање је уручено у свечаној Јелачићевој дворани, а текст је читан на два језика, хрватском и њемачком – писало је у листу „Нова Хрватска”.

СЕЋАЊА КОЗАРАЧКИХ ДЕЧАКА И ДЕВОЈЧИЦА

Срби на Козари су ужасно страдали. О томе говоре историјски архиви, докумената, изјаве људи… „Талас авиона сипа бомбе. Чује се лелек, вриска жена и деце. Једина мисао била је што дубље у Козару. Према Витловској све више смо наилазили на језиве призоре. Свугје около мртви, лешеви људи, жена, деце, побијена и стока. Врућина је, све се распада. Сва околина заудара на трулеж. Из једне шумице чујемо промукло дозивање. У сусрет нам иде један човјек. Ране су му пуне црва. Витловска је сва спаљена. Непријатељ је поубијао и рањене људе. Иде једна жена. Застајкује и прегледа мртве, као косовка дјевојка тражи преживјеле… – записала је у свом дневнику Мира Шиник Станков.

На Козари ништа живо није било поштеђено. Немци и усташе су пажљиво дизали нагњиле букве, митраљирали крошње, претраживали јарке. Данима су ишли у стрељачком строју кроз читаву Козару.

„Једног дана“, казује Козарчанин Ђуро Иветић, „фашисти су нас покупили по селима. Повели су нас према Босанској Градишци. Усташе су нас малтретирале. Отимали су нам краве које смо од кућа повели због млека. Код старог моста који је био порушен фиотографисали су нас са разних страна. Чим смо прешли на другу страну Саве преузеле су нас логорске усташе. Потом су одвајали децу од мајки. Из моје породице прво су одвели две старије сестре, Петру и Драгињу. Одвојили су нас од родитеља и отели мене, брата Васу и млађе сестре Живку и Мару. Поново су одвајали дечаке од девојчица. Био сам без игде иког свог у групи од преко 600 дечака. Гледали смо свакога дана како усташе кољу. Сећам се да је логорник Анте Врбан немилосрдно убијао. Никада нећу заборавити сцену када је извео једног човека са Козаре и уперио му пиштољ у главу. Човек га је молио да га поштеди јер има шесторо деце. Убио га је као звер“.

Српска дјеца са Козаре

Само у општини Босанска Дубица, после Другог светског рата, регистровано је 6. 955 дечака и девојчица без родитеља. Будући да су Срби са Козаре обично имали од петоро до деветоро деце, још поуздано није утврђено колико је малишана побијено. Ако се у концентрационе логоре НДХ, после офанзиве, слило 80 хиљада Козарчана, ипак, не треба посебна математика да би се израчунало колико је српске деце прогутало усташко гротло.

Влатко Димић, тада дечак са Козаре прича о црним данима.
–У наше село у сумрак су стигли њемачки тенкови. Велика колона народа тјерана је према Босанској Дубици. Дотјерани смо у сабирни логор Церовљани. На хиљаде нас, Срба. Наша породица је имала осам чланова. Мајка Косара, отац Маријан, ми дјеца и наша бака. Никада нећу заборавити мајчину смрт. Прво су нам усташе одвеле оца. Сви похапшени одрасли мушарци морали су да се скину до појаса и да клекну. Видео сам мог оца како клечи у колони. Прво је бака покушала да му дотури мало хране. Усташе су почеле да вичу на њу и да је туку. Онда је према оцу кренула мајка. Није се освртала на усташке пријетње. Када се одмакла неких 20-так метара један разбјешњени усташа испалио је из аутомата читав рафал на мајку. Пала је као покошена. Лева страна мајчиног тијела била је сва изрешетана. Посмартали смо, згрожени и неми од бола, мајку сву у крви. На образу су јој биле сузе.”

Немачке и усташке јединице нису напустили Козару док је потпуно нису очистили од српског народа и од остатака партизанских одреда и њихових рањеника.

МАСОВНА ДЕПОРТОВАЊА И УБИЈАЊА

Подаци о броју депортоване деце су непоуздани, према писању титоистичке штампе и историјских читанки од 23. 858, до 40 хиљада, или више, колико данас процењују стручњаци. Брозу није ишло на руку да сатанизује свој хрватски народ, нити усташе, тако да је било уочљиво да у време његовог режима није чак смело да се помене српско име као страдалног народа. У документима је писало да су страдали недужни хрватски грађани – антифашисти. Чак у извештају Земаљске комисије из 1946. Злочини у логору Јасеновац, једва да се помиње српски народ, као страдални, а убијено је, подсећамо преко 730. 000 Срба, 23. 000 Јевреја, 80. 000 Рома. Убијено је 12.000 српских малишана. Чак међу члановима Земаљске комисије нема ни једног Србина. У исказима које су Комисији давале преживеле жртве, логораши, скоро да нема Срба. Обично су изјаве узимане од Хрвата, Словенаца и ЈеврејаКао да Срби нису масовно убијани у НДХ. Јосип Броз Тито је заташкавајући хрватска злодела, подржавао геноцид над српским народом. Усташке злочине над Србима вешто је упакивао у „несрпско” страдање, јер је Броз убијену децу, жене, људе, старце подводио под „грађане Хрватске” или антифашисте. Стога не треба да чуди што се у свету није знало за српски Аушвиц.

Непрегледне колоне српског народа лета 1942, иза којих се дизао облак прашине, кретале су се према сабирним логорима у Јасеновцу, Млаки, Јабланцу, Церовљанима крај Дубице, Старој Градишци, Новској, Пакленици, Приједору… Рачуна се да је у то време само кроз логор у Старој Градишци прошло најмање 20 хиљада српске деце, узраста до 7 година.

kozara
Једно од сведочења из Старе Градишке препричала је Иванка Пинтер-Гајер, окружни јавни тужилац на суђењу ратном злочинцу Андрији Артуковићу, 14. априла 1986. у Загребу. Догађај у поменутом логору описала је Јордана Фритландер и све што је рекла ушло је у оптужницу против Артуковића.
Фридлантерова наводи да су лета 1942. некада дневно у логор стизали транспорти са чак 5.000 козарачких жена и деце и да је главни у преузимању био Анте Врбан, ратни злочинац. Деца су била заточена с мајкама у „кули смрти”. Грчевито су се држала за мајке. Насилно су одвојена од мајки и стављена на ливаду преко ноћи. По наређењу злогласног Врбана, сутрадан су најмлађи пренети у просторије за убијање. Била су то дечица између шест месеци и две године – бебе. Неке логорашице су се пријавиле да помажу око деце, попут Хрватице Фридлантерове. Била је сведок да су деца после две недеље изгладњивања и злостављања немилосрдно убијана: „Једног дана појавио се Врбан и наредио да малу децу треба пренети у просторију која је била димензија четири пута четири метра. Из ове просторије плач и вриску своје деце могле су чути сироте мајке. Десетак логорашица Хрватица добило је наређење да децу пренесу у ћебадима, тако да смо морале одједном да преносимо, стрпавши од 10 до 15 беба. Бацана су деца на децу. Накупило се у једном моменту деце у висине од преко метра, а хрватске логорашице су морале по тој деци газити. Пре него што су те жене ушле са новим групама беба, малени су се већ размилели”.

„Једном детету се кроз отвор помолила рука, или нога, па сам рекла Врбану. „Не могу ући унутра, јер је дијете помолило руку и ногу кроз отвор.”
На то је Врбан узвикнуо:„ Није их твоја мајка родила!”

„Врбан је гурнуо врата и бебина нога се размрскала. Након тога узео је дјетешце за другу здраву ногу и лупао њоме о другу страну собе у зид, врло брзо је било мртво. Остале логорашице су заједно са мном од подне до дубоко у ноћ доносиле дјецу у собу, и буквално газиле по њима, често пута и по мртвој деци, из којих су већ излазила цријева. Касније су сва та српска дјеца циклонизирана”.

Логорашица Мубера Карабеговић – Осмић добро памти усташка зверства над козарачкоим мајкама и децом.

–Настао је врисак и кукњава да се није могло ни слушати ни издржати. Разбјешњене усташе тукући мајке, чупале су малену дјецу из њихова наручја и као цепанице бебе су бацали у страну. Било је мајки које низашта на свијету нису хтјеле да се одвоје од своје дјеце. Чврсто су држале своје дјетенце у наручју и грчевитио се бориле. Чули су се само пуцњи. Падале су мртве мајке којима су дјеца испадала из руку. То је потрајало неколико дана.

Здраву и одраслу мушку децу усташе су одвајале и од њих по кушавали да направе мале усташе, терајући их да обуку униформу оних који су масакрирали њихове мајке, очеве, беке, деде, браћу и сестре. Родитеље су водили у Млаку где су их хрватски војници поклали. Усташе су се враћале са места злочина пијани и голи до паса, с крвавим рукама и испрсканом одећом од крви. Од крви опране и очишћене одеће убијених, стваране су велике бале, које су отпремане у Загреб. По личном наређењу Анте Павелића, та одећа дељена је као помоћ сиромашним Хрватима у НДХ.

Децу су двојили од мајки и обукли у усташке униформе

Најозлоглашеније усташе у логору Стара Градишка били су: сем Врбана, Макс Лубарић, Љубо Милош, Драго Пудић, али и усташкиња Маја Буджон.

У сабирном центру Млака, забележено је да је у септембру 1942. било 3. 645 жена, 392 мушкарца, и 5. 531 дете. У друге логоре Јастребарско и Сисак одведено је само за два дана, од 3. до 5. августа преко 2. 000 дечака и девојчица. У Уштицу јуна 1942. доведено је 8. 000 жена са децом.

Из Уштице су премештени у сабирни логор код Липика. Радни логори, како су их усташе звале су била места присилног, крвавог рада. У Јасеновцу се зна да су грађени насипи у које су уграђивани лешеви. У неким документима се може прочитати, како су се чак немачки нацистички војници згражавали над злочинима који су усташе чиниле српском становништву.

И поред фашистичког згражавања, постоји податак који говори да је немачки посланик у Загребу Зигрид Каше био непосредно упућен у козарачко крвопролиће и лично је посетио јула 1942. Павелића да се договоре шта ће са толиким српским заробљеним народом са Козаре.

Милева Перовић – Дакић се сећа: „На јасеновачкој жељезничкој станици у затвореним ваговима држали су нас три дана. Уопште се није могло излазити вани. Било је неиздрживо. Најтеже нам је било без воде. Гушили смо се. Било нас се по стотину у једном сточном вагону. Једна Српкиња са четворо дјеце доживјела је нервни слом.”

јасеновац

Јасеновачки логор је био најстрашнији концентрациони логор на овим просторима, и по злочинима и врстама мучења људи, међу најстрашнијима у читавој тадашњој окупираној Европи.

ЗЛОЧИНИ И СТЕПИНЧЕВИ ФРАТРИ

Симо Котур присећа се како је 1. септембра 1942. пред логор ИИИ ц,(најгори део јасеновачког пакла) доведено преко 800 људи са Козаре.
„Било је и пуно дјечака између 12 и 15 година. Видео сам тада мога оца, стрица, комшију Мићу Мисирачу, Спасоја Радаковића са синовима, Јову Гаврана. Познао сам много људи међу придошлима. Истога дана, усташе су у сумрак све депортоване Србе, заједно са неким логорашима из циганског одјељења отјерали према Сави. Сутрадан смо у циганском логору видјели њихову одјећу. Сећам се хрватског католичког свештеника Мирослава Ивана Мајсторовића, односно Вјекослава Мајсторовића, највећег усташког монструма. Логораше је увијек обилазио у пратњи огромног вучјака. Довољно је било да прстом покаже на неког логораша и вујчак би одмах скочио. Људи су били немоћни, слаби, прегладнијели и брзо би их савладала крволочна животиња. Многи су унакажени, умирали у великим мукама. То је за усташе била забава. Неки логораши су од таквог призора губили разум, одједном би вриснули, почели би да трче по логору, све док не би натрчали на бодљикаву жицу.”

Михаило Драгаш је имао 14 година, када је са Козаре депортован у Јасеновац са родитељима, браћом и сестрама из села Срефлије. Завршио је био тек први разред гимназије.
„Били смо у ужасном логору IIIc. Јасеновац је био састављен од више логора. Логор је био ограђен бодљикавом жицом, са великим низом високих кула стражарница у којима су била митраљеска гнијезда. Све около било је блато и глиб, до кољена. Живјели смо и спавали данима и са мртвима и страховито смо гладовали. Једном сам на сметлишту пронашао повећу кост, не знам од чега и дуго сам је глодао. Остали логораши су ме жалосно посматрали. Други пут сам крај жице ухватио корњачу и са братом Рајком у сласт појео. 21. септембра 1942. улогорило се поред нас стотинак усташа. Раздвајала нас је само висока ограда. Тада су нам Цигани донијели казане с врућом чорбом и почели нам је сипати у плехане тањире. Неколицина Срба је одмах почела јести, а затим се превијали од болова и умирали у мукама. Отац нам је дошапнуо да не једемо јер нам дају отровану храну. Ми смо је кришом просули. Када нам је наређено да устанемо, највећи број је био мртав. Нас преживјеле су везивали жицом и повели су нас на стријељање. Отац ми је тада довикнуо да бијежим. Јурнули смо према вратима, отац је тражио брата Милана и снажно ме гурнуо према другим вратима, кроз која сам пролетјео и нашао се на обали Саве. Наставио сам бјежати уз ријеку према врбаку. Иза мене су се чули пуцњи, јауци, ударци. Трчао сам даље, преко њива. Добио сам огромну снагу, сусрео сам Симу Котура, и веровао сам да су се и моји спасили. Сви моји Драгаши су убијени. Стигао сам у мјесто Брљуг, повише манастира Моштаница, и тако сам преживео”.
„Неки тренуци су се најдубље уразали у моју душу и остаће као неизлечиви ожиљци докле живим. ”

Приповеда о страдaњу козарачке деце Душанка Драгељ-Батић, рођена у селу Сиволинца.
„Једног дана усташе су наредиле „наступ”, постројавање. Морали смо држати стиснуте песнице са рукама иза врата. Најавили су „крштење” козарачке дјеце. Извели су двије Српкиње са по двоје дјеце. Међу усташама који су припремали овај крвави пир био је и католички свештеник Брекало, одевен у црквено одијело и усташа Мујица, који је био један од најкрволочнијих. Дјецу су отели од избезумљених мајки. Једно је узео хрватски свештеник, а друго усташа Мујица и натакли су дјецу на бајонете. Мајке су ужаснуте, вриштале и падале на земљу. Нама су наредили у исто време да трчимо у круг са рукама на врату. Док смо у шоку због крвничког убиства дјеце трчали у кругу, усташе су нас животињски тукле дугачким, дебелим штаповима. Бол нисмо ни осјећали мислећи на јадне мајке и искасапљену дјецу. Касније су мајке спаљене са својом дјецом.”

Јасеновачки логор је заузимао око 210 хектара земље. Представљао је систем логора у коме је према до сада утврђеним подацима убијено преко 730. 000 Срба. Јасеновачки логори су прогутали преко 120.000 живота српских дечака и девојчица. Само у Градини, највећем стратишту јасеновачких логора страдало је преко 400. 000 хиљада деце, жена, стараца, људи.

hakeri-hakerski-tesla-tim-vukovar-jasenovac-logor-mucenja-1360789648-267879

У време акције чишћења Козаре и Просаре, усташе су много деце побили заједно са родитељима, одмах по доласку у логор, најчешће у Градини и Уштицама. Здравије и млађе жене, издвајале су за рад и слали у Немачку. Слабије, болесне, труднице, мајке дојиље и деца без родитеља у НДХ слана су у три правца: у Стару Градишку, Јасеновац, а деца су посебно транспортована у Јастребарско, једини концентрациони логор за децу на свету! Логор III у Јасеновцу заузимао је површину од једног и по квадратног километра и имао је облик троугла. Главни улаз био је са западне стране, од пута који је поред Саве водио од Јасеновца у село Кошутарицу и даље према Старој Градишци.

Неколико хиљада козарачких дечака и девојчица је септембра 1942. изведено из логора Стара Градишка и побијено, на десној обали Саве. Џелати су децу убијали чекићима, штедећи муницију. Такво усмрћивање кроз смех су звали „чекићање”. Мања деца су на месту остајала мртва, а одраслију су убијали пред заједничком раком мањим чекићима, тако да су била само ошамућена. Деца су умирала у највећим мукама, затрпана. Све је то у НДХ чињено намерно, јер од почетка је у сваком логору, па и у Јасеновцу, неговано усташко правило да жртва што дуже умире. Хрватски злочинци Љубо Милош и Вјекослав Мајсторивић су на саслушању изјавили да су таква дечја гробља, због неубијених а затрпаних дечака и девојчица и по неколико дана, након егзекуција, „дисала”. Умирала су жива затрпана српска деца.

Jasenovac-komemoracija-002

Кољаче НДХ, али само неке, после рата стигла је рука правде. Многи су, захваљујући ватиканској конкретној помоћи или Титовој подршци успели да побегну у САД, Аргентину… Неки су се хвалили да им је Броз лично помогао, попут Славка Дасовића, који је из Америке дошао после неколико деценија у Хрватску – да умре.

Макс Лубурић био је немачки агент, усташки злочинац. Годио му је надимак „бич божји”. Његов живот је прекраћен 20. априла 1969. у градићу Каркађенту, у близини шпанске луке Валенције. Лично је био одговоран за смрт 220.000 српске нејачи. Вјекослав Мајсторовић, иначе римокатолички католички фратар, управник Јасеновца, или како се негде представљао Филиповић, приведен је правди 1945. У име Земаљске комисије, Мајсторовића, односно Фра Сатану испитивао Хрват – Војдраг Берчић. Адвокати, лекари, секретарица, сви си били Хрвати, осим једног Јеврејина.

luburicfilipovicsakic_zpsac85d09c

Срби су страдали највише и неупоредиво, а у процесу против Мајсторовића – скоро да није било Срба. Ни то, наравно, није случајно! Филиповић, односно Мајсторовић, признао је своје злочине. Судији је рекао:„Па господине мој, нисам то радио само ја. Убијао је свако, ко је стигао, и свако лаже ко каже да није убијао”. На суду се бранио изјавом да је српску децу клао да од њих не би постали злочинци кад порасту. Осуђен је у Загребу на смрт, стрељањем јуна 1945. Ватикан, римокатоличка црква, кардинал (у време НДХ) Алојзије Степинац се никада нису оградили од Мајсторовића и његових злочина.

Мајсторовић је добио има Вјекослав, а кум му је био крвник Макс Лубарић. А ево и како! Једном приликом, о томе се причало, Лубурић му је честитао на једном одлично одрађеном послу масовног клања Срба. Лубурић му је тада рекао:„ Ти си „мајстор вијека” (у клању) па ћеш се звати Вјекослав Мајсторовић. Мајсторовић је мењао име, био је прво католички фратар Томислав Филиповић који је пре Другог светског рата долазио на службу у самостан Петрићевац у близини Бања Луке. Био је најмонструознији свештеник, можда, свих времена.

Чак 1.171 (амерички извори тврде 1.400) католички свештеник је активно учествовао у клању и убијању Срба, који су, дакле, сарађивали са усташама и давали им велику помоћ. Међу њима 27 фратара су били професори и чак 108 доктора наука. Анте Павелић је одликовао све те његове „хероје” за „високе” заслуге у НДХ у геноцидном уништавању српског народа. Покоље Срба организовало је преко 130 римокатоличких свештеника, а њих 27 се лично „доказало” у масовном клању. Своју, у клању Срба, послушну паству благосиљао је Алојзије Степинац, јавно и ревносно током 1941-1945.

У књизи „Јасеновачки логор” др Николе Николића, хрватског лекара који је преживео Јасеновац пише да је фратар др Срећко Перић испред олтара у католичкој цркви у Хрватској наредио верницима: „Хрвати, идите и побијте све Србе, али прво убијте моју сестру која се удала за Србина. Када завршите са убијањем, вратите се натраг у цркву и сва ће вам дјела бити опроштена!”
Тог 20. августа 1941. у хрватском месту више од пет хиљада Срба било је поклано. Фрањевац др Алојзије Ћосић добио је хрватски орден за злочине које је починио против Срба, Јевреја и Рома. Часник Никола Билогривић био је један од организатора истребљења Срба, Јевреја и Рома у Бања Луци.

СРПЧАД ОД ЛЕБЕНСБОРНА ДО VoMi-ја

Осврнућемо се на још једну врсту геноцида које је у НДХ извршен према српским малишанима са Козаре. Наиме, деца између две и шест година, према фиреровим критеријумима, поверевана су породицама у Немачкој које нису имале порода. (Таква деца су постали Немци, две-три деценије касније, не знајући за своје право порекло и рађали су Немце, српске словенске крви). 
То пише у „строго поверљивим” документима, као наређење бр. 6.711 написаном у зиму 1941. Потписао га је Урлих Грајфелт СС – групенфирер и командант Главног штаба СС у Пољској.

–Мој представник обавестио је Лебенсборн о свој деци од две до шест година, погодној за интеграцију у немачка уточишта. Потом ће их смјестити у обитељ припадника СС-а, које не могу имати дјеце. Циљ свега тога ће бити, наравно у даљњој будућности, усвајање.
То прво уточиште у НДХ били су сабирини центри, у којима су постројаване мајке. Козарачке мајке су из хрватских логора депортоване у Немачку, радиле су по фабрикама оружја, злопаћене су у нацистичким казаматима.

Рајхсфирер Хајнрих Милер био је на читавом подручју Трећег Рајха расни вођа и учитељ и неким нацистима НДХ. Филип Лукас је доказивао, на пример, да се и гола православна лобања разликује од голе католичке?! Другачије формирана, другог је облика, са аријевским педигреом! Зато је и за усташу важило и све оно што и за СС-овца.

„Припадник СС“, рекао је Химлер у Познану 4. октобра 1943, „мора бити поштен, пристојан, веран и добар друг свим својим сународницима, али не и представницима других земаља. Њега уопште не треба да занимају судбине Руса, или Чеха… Словена. Од тих ћемо народа узети само оно што је добро, крв, краст ћемо им дјецу и одгајати их у нашој земљи“.

Хајнрих Химлер је понављао: „Без милости морамо остварити наш план колонизације, јер Источне провинције морају постати германске, њих морају настањивати искључиво светлокоси Немци.”
Тај исти Рајхсфирер, чврсто је обећао Хитлеру да ће у Немачкој до 1980. бити настањено 120 милиона Германа „нордијског” типа. На Нирнбершком процесу помињала се крађа око 50.000 украјинске деце за побољшање немачке расе и за „изградњу реда нордијске крви за 1.000 година”, а део да се претвори у будуће робље, које ће радити све што се од њих буде захтевало. Колико је плавооких и плавокосих српских дечака и девојчица одведено и насилно усвојено? Колико у Немачкој живи Срба са несрпским именима, који не знају своје право „плаво” порекло, нити данас њихови потомци?

У књизи „У име расе”, описан је случај једне нероткиње Немице, генералице Марге фон Ман. Она је у марту 1943. добила писмено обавештење из Минхена, где је било главно седиште организације Лебенсборн, у којем јој је јављено да дете какво тражи може добити у дечјем дому Кохрен-Салис у Саској. Шеф клинике Урлих је дочекао генералицу у климатизованој просторији, шест плавооких малишана је пружало руке, она је коначно застала код детета које се одазвало на име Јохан.
–То је чисти Аријевац, рекла јој је тада главна сестра Ерика Витман. Генараличина срећа није дуго трајала. Три године касније, на њена врата је закуцао југословенски официр за везу, члан Међународне организације за репатријацију. Малишан са именом Јохан Акман, украден је на подручју Козаре и транспортован у Немачку, где се нашао у организацији Лебенсборн-а. Много је беба, мале српске деце стигло 1942, 1943, у Аустрију, Немачку. Највише је било козарачких беба. На хиљаде козарачке деце тако је заувек остало у Немачкој с немачким присилним идентитетом – забележено је у књизи „ Деца у логорима смрти”.

Лични изасланик Хајнриха Химлера у тадашњој Југославији, Оберштајнер, после козарачке офанзиве 14. септембра 1942. Године, обавестио је VoMi (Volksdeutsche Mittelstelle Централна установа СС за рад са фолксдојчерима):
„Према наређењима РФСС (рајсфирера СС) од 25. јунаа 1942. лист бр. 323 / 42 (строго поверљиво) децу побуњеника (са Козаре), класифицирано шире, по критеријумима службе за расна питања и насељавање, треба преселити у немачке логоре Службе за репатријацију (VoMi). Децу сврстану у категорије 1. и 2. треба пребацити у управу Лебенсборна у Херцег Максштрасе у Минхену, која ће бити одговорна за његу расно вриједне дјеце и њихов смјештај у немачке породице”.
У аустријском Комитету за отпор пронађен је још један документ – одлука Више СС комисије, који до краја објашњава судбину деце и мајки са Козаре. Састанак на коме је донета одлука одржан је 21. септембра у Велдесу:
„Децу стрељаних „бандита” треба одузети од мајки како их оне не би одгајале у мржњи према Немцима. Децу коју је могуће организирати треба поверити Лебенсборну, а остале препустити VoMi-ју. Мајке ћемо послати у концентрационе логоре”, DIE MUTTER KOMMEN IN К. yorkaY. LAGER.
Главни шеф, управник целокупне организације Лебенсборн, смишљене у Баварској, Минхену, пуковник СС Макс Шолман стално је понављао потчињенима да треба да траже искључиво малу децу. Тако је размишљао главни лекар Лебенсборна, Баварац Грегор Ебнер, стручњак за „проблеме расне селекције”. Ебнер је био СС генерал и Химлеров интимни пријатељ.

На Нирнбершком процесу једна под службеница Лебенсборна рекла је да се између организације Лебенсборн и службе за репатријацију VoMi од почетка водило право такмичење ко ће се дочепати већег броја деце из новоосвојених словенских земаља. Победио је Лебенсборн.

За то је најзаслужнија Инге Вермец, која је имала сва овлашћења за улаз у логоре VoMi, где је правила селекцију деце за германизовање. Стрпљиво им је мерила обим главе, грудног коша, кукова, вагала их и потом, слала на фотографисање. Тражена је светла коса, плаве очи и све оно што је било најближе нордијској раси. Козарачког дечака Ивана Петрошића, рођеног 1. јануара 1941. усташе су 1943. покупиле. Пре тога оца су убили, а мајку одвели у концентрациони логор. Она је, срећом, преживела. Трагала је за Иваном. Потрајало је то седам година, а онда је пронашла Ивана 1952. у немачкој фамилији Кесел, која је, усвојила дете „бандита”. Баш тако је било записано у картотеци минхенског Лебенсборна. Мајка је тешко повратила Ивана. Вођен је судски поступак, парница је трајала, на крају је поништен уговор о усвајању.

Таква усвајања деце са Козаре у НДХ, Камило Бреслер, функционер удружбе у Загребу, пред Комисијом за утврђивање ратних злочина називао је „колонизацијом”. Организација Лебенсборн на суђењу ратним злочинцима у Нирнбергу оквалификована је као злочин против човечанства.

АРТУКОВИЋ И ОПТУЖНИЦА

НДХ се доследно укључила у „нацистички нови поредак”, а у таквом поретку један од главних циљева био је планирани геноцид према српском народу на територији Хрватске и Босне и Херцеговине. Поред кључног злочинца Павелића, Андрија Артуковић играо је једну од најзначајнијих улога. Доказано је да је био организатор и наредбодавац геноцида над српским народом. На суђењу Артуковићу, сину Маријана и Руже Рашић, адвокату и министру смрти у НДХ, априла и маја 1986. у Загребу сазнало се још много тога о усташком геноциду над Србима. О највећој српској националној трагедији.

У образложењу оптужбе јавни тужилац Иванка Пинтар – Гајер каже:
„Окривљени Артуковић, према чињеничним утврђењима оптужнице, већ је у свибњу 1941. наредио својим потчињенима да лише слободе и побију на тисуће грађана српске националности, од свештеника православне вјероисповести па до дјеце, жена и стараца, те да спале и поруше читава насеља. У свибњу 1942. приступио је систематском упућивању у концентрационе логоре. Од травња 1941. до листопада 1942. наредио је и узроковао да се у коцентрационе логоре Јасеновац, Стара Градишка, Ђаково, Лобор, Јастребарско, Уштићи и друге, присилно одведу и убију Срби, Жидови, Роми”.
Оптужница га даље терети да је у том кратком периоду одговоран за смрт преко 200. 000 хиљада недужних.
„Од тога убијено је преко две хиљаде дјеце отровних плином циклоном у Старој Градишци, а преко 15.600 дјеце убијено је у логорима изгладњивањем, давањем у храну каустичне соде и друге окрутне начине.”

Pobijena_djeca_u_Jasenovcu_1
Логорашица Марија Вејновић се сећа да је свакоднево умирало у С. Градишци по највећој врућни лета 1942. на хиљаде жена и деце, доведени са Козаре.
„Сјећам се када су их транспортовали. Била су то кола претрпана стварима, женама, дјецом, мушкарцима, старцима. Страшно за гледање. На колима су биле повешане бијеле крпе, исто као у априлу када су Срби испред кућа морали да обесе у знак предаје. Видјела сам довођење српског народа са Козаре, Кордуна, Баније, Славоније…

Прво су их доводили у злогласну кулу и многе ликвидирали. Младе жене су одмах одводили на рад у Њемачку. Дјеца су одвајана од мајки. Старију су облачили у усташке униформе. Врбан је говорио да су то његови јањичари. Дјецу су смјестили у бараке. Мене су поставили да дежурам у том дјелу па сам хтјела не хтјела све морала видети. Неколико часних сестара у калуђерским огртачима ушле су са лименим кантама и кистом у руци и дјеци су премазивале уста. Говориле су им да је то за гашење жеђи. Тровале су дјецу. После два сата дјеца су почела да вриште, да падају. Дјеца су добијала дизинтерију и падала су мртва. Након два дана тјела су почела да се распадају. Одвозили су их и бацали у јаме.

Данас, након толико година, најежим се од још једног призора.

Сјећам се била је једна просторија гдје су дјеца гушена плином. Била су то српска дјеца са Козаре, али и Баније, Кордуна, Славоније. Преко 500 дјеце набацано је једно на друго на гомилу. Била су различитог узраста. Дошао је усташа који је давао налог за пуштање плина. Једна беба је допузала до самог прага, усташа је једном чизмом стао на једну дететову ногицу, а руком ухватио бебину другу ногу и рашчеречио дијете. Потом га је бацио на гомилу и мртвој беби опсовао српску матер.

О козарачкој трагедији сведочио је и јасеновачки логораш Јосип Корошец из Сиска.
„Прије напада на Козару усташе из логора су се озбиљно узврпољиле. Наоружавали су се. После извјесног времена вратили су се из борби прашњави у логор, а након два дана за њима је пристизала непрегледна колона козарачке сиротиње. Свако је по нешто носио, крух, пиле, пјетлића. Дјеца су ходала са стране. Група усташа – кољача већ је чекала јадан народ код Градине. Сви који су туда пролазили потучени су. Убијање је трајало 14 дана. Остављена је била група дјечака старости од 12 до 14 година. Прво су их учили у усташком духу, а онда и дјечаке су поубијали.”

Против Артуковића је сведочило 26 живих и написане изјаве 19 логораша.
Артуковић се бранио са „не сјећам се”, а његов саборац у злочинима, кољач Љубо Милошиспричао је на суђењу у Загребу 1947. све што је знао.
„Људи су долазили влаковима или пјешице. Био је ту и министар Турина, католички поп Крунослав Драгановић и Ивица Матковић, један од заповједника јасеновачког логора. То је био одбор који је прихватао заробљене са Козаре. Мали дио је отишао у Њемачку на рад, највећи дио распоређен је у логоре Јасеновац и Стара Градишка, гдје су ликвидирани. Из Дубице Срби су транспортовани превозом. Сви су били везани. Ја сам тада био са министром Турином и Драгановићем. Заробљени су скидани са камиона и морали су трчећим кораком да иду према логору. Пред улазом им је наређено да сједну док се не смрачи а потом их је фра Мајсторовић-Филиповић ликвидирао у Градини. Били су то старији људи, жене и дјеца. Било их је неколико дестина тисућа. Процедура код ликвидације била је таква, да када би транспорти стизали у Јасеновац, били су прабацивани на други колосјек који се налазио у самом логору. Ту су остајали све до ликвидације. Највећи број масовних убистава обављан је ноћу. Сећам се да су неколико пута, у току дана, убијане групе са преко 300 заточеника. Ликвидације које су обављане ноћу достизале су цифру и преко 1.500. Прилив заточеника је у касно пролеће 1942. постао много чешћи, више пута тједно, али и по неколико пута узастопце. Укупан број ликвидираних заточеника у логору Јасеновац „Циглана” са околицом, како за моје вријеме, тако и за цијело постојање логора Јасеновац не би могао рећи нити ја, нити итко други, јер транспорти који су упућивани на ликвидацију нису нигдје, ни у ком случају, завођени у књиге, с намјером да се не сазна колико је људи ликвидирано. У сваком случају, тај број је огроман, управо непојмљив – изјавио је Љубо Милош на суђењу.

ПИЦИЛИЈЕВ КРАМАТОРИЈУМ

Ко зна колико је Козарчана и козарачке деце побијено. Много их је и живих спаљено у Јасеновцу. За то се побринуо инжењер Хинко Доминик Пицили, један од заповедника логора. Био је шеф радне службе у систему јасеновачких логора. И веома суров човек. Логораше је млатио до смрти. Јаук жртве доводио га је до естазе, лудила. Пицилију је заповедништво логора Јасеновац поверило изградњу два крематоријума, једног у старој циглани, другог у Градини. За кратко време је Пицили од једне цигларске пећи, преграђивањем направио неколико малих. Заједнички је био једино оџак крематоријума. Пећи су направљене тако да је свака могла да спали одједном 50 одраслих и око 100 деце. У току једне ноћи усташки крематоријум је гутао преко 600 људи. Врата су се отварала напоље, према тунелу, широком предворју ужареног пакла. У пећ су прво били бачени зидари логораши, који су градили по Пицилијевим нацртима. За неколико минута били су претворени у пепео, а сам Пицили презадовољан је био својим монструозним пројектом. Температура у Пицилијевом крематоријуму била је преко 2.000 степени. Пицили и Макс Лубарић, заповедник логора тежили су да крематоријум буде тајна. Егзекутори су се плашили да крици људи које су живе спаљивали не чују остали логораши и да не направе побуну. Вентилација у крематоријуму није функционисала. Правио је Пицили нацрт за крематоријум са преткоморама које је називао модерни крематоријум, а требало је да жртве претходно буду угушене гасом, па спаљене, по узору на немачке фашистичке крематоријуме. Срећом, није Пицили стигао да изгради модерне крематоријуме. Неподношљив смрад се ширио широм околином, тако да се у том делу НДХ увелико причало о логору где усташе спаљују људе. Павелић је то покушао брзо да заташка, а Лубурић је одмах сазвао у месту Јасеновац велики збор на којем је покушао да демантује да усташе спаљују, како је рекао, „живе непријатеље”. Пицилијеви крематоријум је, према исказима бројних сведока: Војислава Ковачевића, Бранка Балије, Јосипа Хершака, Маријана Хебнера спаљено између 15.000 и 20.000 убијених и живих људи.

ГРОБНИЦЕ МАЛИХ КОЗАРЧАНА

Када говоримо о козарачкој деци, поменимо Дијану Будисављевић и бројне хуманисте који су јој се прикључили, лекаре и добре људе и њихову помоћ у Загребу. По ондашњој Хрватској, поготово Загребу су стизале алармантне вести о мучењима, убијањима деце у логорима и ширењу болести. Много породица је тражило да преузме децу. Дијана Будисављевић била је супруга загребачког лекара проф. др Јурија Будисављевића, кога упркос томе што је био Србин, усташе нису дирале, због његовог великог међународног угледа. Аустријанка Дијана тада је била ангажована у Црвеном Крсту и брзо је сагледала пакао кроз који пролазе козарачка деца. Посредством својих веза са Аустријом, Бечом, Будисављевићку је примио и саслушао генерал Вик, представник немачког Црвеног крста у НДХ. Будисављевићка је тада предочила поменутом генералу шта се дешава са козарачком децом, упозоривши Немца да таквим бестијалним, злочиначким понашањем усташе упропашћавају углед немачке културе на хрватским просторима. То лукавство је уродило плодом. Немац је одмах отишао до Павелића и казао му да зна све о деци са Козаре. Генерал је тражио да допусти једног групи Црвеног крста да посети логоре и да размотри могућност евакуисања деце по другим установама. Акција је морала одмах да уследи, па је Павелић издао наређење да се деца издвоје из компетенције Усташке надзорне службе и дао одобрење да ЦК посети логоре. Павелићев декрет упућен је лета 1942. и формирана је комисија које ће ићи у логор.

Јављали су се многи лекари који су тражили да се придруже и помогну, лече децу која су масовно умирала. Међу њима проф. др Драгишић, др Борчић, др Расухин, др Пернуш… Пријавиле су се и медицинске сестре. Све се припремало за прихват деце. Егзодус козарачких малишана ће свакако остати упамћен као једна од највећих трагедија српског народа.

diana_budisavljevic_i_deca

Формирана комисија у којој су били Дијана Будисављевић, Драгица Хабазин, 16 медицинских сестара и Владимир Броз, упутила су се према логору Стара Градишка. Комисију је чекало неугодно изненађење. Нису усташе хтеле да их пусте у логор, иако су имали папир с потписом Павелића. Успели су некако да наговоре стражаре да оду до Макса Лубурића, који је прво хтео све њих да затвори у логор, слагавши да у Старој Градишци уопште нема деце. Тек другог дана их је пустио у логор! Доктор Клајн им је показао у правцу старе зграде усташке перионице и рекао да су тамо најмлађа и најболеснија деца. Код првог стубишта била су мала невидљива врата. Иза врата језив призор! Деца и тифус! У исказу чланова комисије пише да др Клајна више нису нашли у Старој Градишци. Био је убијен.

Чланови комисије су забележили да у први мах нису видели децу. Осећао се страшан задах, сестре су отвориле прозор. Указао се страшан призор, на стотине дечјих тела лежало је на поду, преко њих ројеви мушица. Деца су умирала у великим мукама.

Скоро сви транспорти са козарачком децом пролазили су кроз Загреб, и као и онај први који је стигао средином јула, сва пажња хуманиста била је усредсређена на места где су деца довожена. У прво време то су били центри Црвеног крста, Центар за колонизацију деце, Хигијенски завод, Средиште медицинских сестра, Заразна и друге болнице. Описи који говоре о транспортима козарачке деце, њиховом тешком стању превазилазе најужасније представе и страхоте које човек може да замисли.

Потресан је призор 11. јула 1942. када је прва композиција козарачких малишана, са преко 700 деце, из Старе Градишке стигла у Загреб. У 30 вагона су сваког часа умирала деца. На улазном перону чекала је организована екипа лекара и чланови ЦК.

Јана Кох је записала:„Са проф. Камилом Бреслером сам обилазила вагоне, а у предзадњем који је био затворен и којег смо једва отворили, угледали смо нешто што нас је пренеразило. Једно до другога, једно на другом лежала су деца. Ти мали црвићи путовали су 24 сата лежећи на голом поду, без хране, исплакани, ни гласа нису више имали. Одмах смо телефонирали Дијани Будисављевић, па стручној школи Драгици Плеше. Проф. Бреслер је обавестио лијечнике Хигијенског завода и убрзо су стигли први таксији.”

Око композиције су пролазили случајно други људи који су били згрожени. Убрзо су стигле усташе и растерали су све који нису имали везе са транспортом деце. Стигле су жене из „Акције за помоћ српским породицама у концентрационим логорима”, и Дијана Будисављевић. Донеле су стерилне бочице, разређено млеко, руски чај, какао, пелене, гардеробу. Док је део сестара преносио децу, друге су их купале, једна преузимала робу, пунила бочице, хранила дјецу. Осим дечјег плача није се чуо никакав разговор.
Пристигла деца су доведена у просторије за шишање. Била су запуштена да је сваки час требало одвајати машинице и чистити их од вашију и сукрвице. Језива је слика малишана који су личили на скелете, са трбусима надутим од вишедневног гладовања. Лекари су констатовали да је већина заражена тифусом и пегавцем. Ту децу су одмах пребацили у Заразну болницу, а већ прве ноћи 37 је умрло. Умирала су и она деца која нису имала тифус од изгладнелости. Руке и ноге су им биле отечене, лица упала, мршава, бледа. Малишани су одвезени у Прихватилиште за дојенчад др Олги Бошњаковић, у Дом за децу на Јосиповцу, где је лекар била Сташа Димитријевић. Деца су добијала инфузију, али било је за многе српске малишане касно. Из првог транспорта њих 120 умрло је у том Дому.

Деца која су била у мало бољем стању смештена су била у Заводу за глухонијеме. Према прецизним подацима само у овом Заводу, од августа до новембра прошло је 5.612 српских малишана која су боловала од 38 различитих болести у 30.264 случаја. Много деце је имало више болести. У самом Заводу умрло је 157 деце, 215 упућено на лечење у друге болнице. Бројну преживелу децу преузеле су породице у Загребу. У Дом за мајке и дојенчад од јула до октобра пристигло је преко 650 деце, а умрло 500 малишана са Козаре.

Други велики транспорт козарачких малених мученика из логора Стара Градишка обављен је 14. јула. Чланови делегације, упорни, пронашли су преко 3.000 деце у таквом стању да су чланови делегације, лекари плакали. 14. јула је превезено преко 800 малишана. Убрзо су уследили нови таласи и транспорти, и смрт која је у стопу пратила козарачке сиротане.

Један од загребачких гробара Јосип Павичић радио је тада на Мирогорју.
„Нас гробара је било 40 и покопали смо све, па када нам је додјељено да покопамо дјецу ми смо то морали да чинимо. Заједничку гробницу на пољу 142. звали смо „Козара”, дјецу су довозили у дрвеним сандуцима у којима је било више мртвих. Јаму смо копали од 16 метара квадратних и ту полагали мале лешеве, све док није била пуна. Ту није било крстова, попа, није било опела. Од козарачких малишана нитко се није опраштао, једино смо над ракама били ми, гробари.”

ЈЕДИНИ КОНЦЕНТРАЦИОНИ ЛОГОР ЗА ДЕЦУ НА СВЕТУ

Битка на Козари је трајала лета 1942. скоро два месеца, а транспорти малишана су стизали један за другим. Многа деца нису могла бити задржана у Загребу. Донета је одлука да буду пребачена у Јестребарско, Сисак и Горњу Ријеку. У књизи „Деца у логорима смрти” Јана Кох, једна од особа из екипе Дијане Будисављевић, присећа се сусрета са измученом козарачком децом.
„Мању дјецу плашио је сваки наш поглед. И покрет! Ништа није било тако тешко него задобити повјерење преплашеног и напаћеног дјетета. У тим страхотама доживјела сам много примјера величанствене љубави и одрицања мале дјеце, за које би требало много снаге и одраслом човјеку. Видјела сам велику бригу и љубав за брата или сестру. Видјела сам призор како малена дјевојчица на својим слабашним рукама држи трогодишњу сестру, а са сваке стране би стајало по једно дијете које би помагало да дјевојчица на падне. Таква дјеца су одбијала да пију млијеко, док не би мања добила. А тој већој дијеци није било више од шест или седам година.”

Приче малених козарачких логораша из напуштеног дворца мађарског грофа Ердедија у близини Јастребарског, у којем су господариле часне сестре конгрегације Свети Винко Паулски бацају црну сенку и сабласну слику на Римокатоличку цркву. Али и на Ватикан, који је злочине према Србима прећутно подржавао. Узалуд је титоистички систем покушавао да прикрије зверства усташа и католичког клера, да их заташка или, ако је било могуће, да их што мање помиње. Подсећамо, Броз је неколико пута у току свог дугог комунистичког једноумља ишао са скупоценим поклонима на поклоњење папи у Ватикан, али није посетио највеће српско стратиште свих времена – Јасеновац, нити једини концентрациони логор за децу на свету – Јастребарско. Није обилазио српске јаме и стратишта, а и како би када је „највећи син” југославенских народа штитио оне који су чинили највеће злочине над српским народом. А није имао ни времена, јер се ревносно бринуо да се настави геноцид (на нови начин) над Србима.

Није више било Јасеновца, али зато је радио, опет у Хрватској, ужасни Голи Оток који је прогутао или унесрећио више хиљада живота српских интелектуалаца.

Цитираћено само једну реченицу која говори како су Броз и његова комунистичка свита игнорантски доживљавали зверства која су српској деци чиниле часне сестре конгрегације Св. Винко Паулски у Јастребарком. У једном од комунистичких извештаја пише:
„Приче из Јастребарског казују да понашање католичке цркве у Хрватској у Другом светском рату није било на страни народа, часне сестре су биле необично грубе и необазриве према деци”. Ког народа није написано, нити је речено чијој деци, нити какве „грубости”!

Татјана Маринић једна од ангажованих жена ЦК у збрињавању козарачке деце отишла је да се састане са часном сестром Пулхеријом, управитељицом Дома за ратну сирочад, како се тада звао логор за српску децу, Јастребарско. Повод за састанак био је сестринско скривање хране и лекова пристиглих од Црвеног Крста, намењених српској деци. На састанак је дошла и сестра Гауденција, која је била економ у логору. Обе су бескрупулозно рекле Маринићки да само оне управљају дворцем, да је храна за српску децу стигла из ЦК, али да само оне одлучују да ли ће уопште дати храну и лекове козарачкој деци. Измучена деца са Козаре су незадрживо умирала у логору Јастребарско. Никакве лекове нису добијала, а већина је страшно оболела. Имали су тешке облике дизентерије, али и опасне заразе глистама. Ужасно је сазнање да су деци глисте излазиле и на уста. Све су то хладнокрвно гледале оне које су ризу обукле у име Христа и налазиле се у манастиру светитеља, часне сестре Пулхерија, Гауденција … конгрегације Св. Винко Паулски.

jastrebarsko_jaska_dvorac_erdedi

Убрзо је дворац Ердеди био претесан за хиљаде деце са Козаре. Депортовано је у Јастребарско још 750, па 350, па 700… и никада се неће сазнати колико је малишана било, колико је побијено, заклано, девојчица силовано, отровано, изгладњивано. Према казивању преживелих, логор су усташе и часне сестре морали да прошире и на суседни фрањевачки самостан и на оближње две велике италијанске војне бараке. Зна се да је мучилиште и губилиште за српску сирочад, Јастребарско, неретко посећивао Алојзије Степинац, усташки верски поглавник, који је својим очима гледао како се убијају српска деца. За геноцид над малим Србима његов благослов се подразумевао, свугде и на сваком месту у НДХ!

Поменута места у Јастребарском, где су депортована српска деца одмах су ограђена високом бодљикавом жицом и добила стражаре. Уколико би неко дете покушало да побегне, било је убијено. Међу децом су били и дечаци које су „часне сестре” обукле у усташке униформе. Манастир су посећивали тадашњи црквени великодостојници, Алојзије Степинац и други кардинали. Силоване српске девојчице су, након њихове посете, обавезно биле убијане. Број депортованих српских малишана се у августу 1942, из дана у дан, повећавао тако да су децу одводили, у три километра удаљену, стару циглану у Реци. Стигао је још један транспорт са 700 малишана, па затим таласи нових депортација. Већина српске деце морала је данима да седи на трави, или су их смештали у бившу коњушницу.

Колико зла су нанели: такозване часне сестре и католички клер српској деци, добро знају они који су то преживели, и данас сведоче, попут Зорке Скиба. (Зорка Скиба из Крухара преживела је клање у логору за децу у Јастребарском. Преживела је два пута бацање у јаме у којима су била мртва српска деца. Она је оба пута, Божјим чудом, проналазила пут и васкрсавала. Прича о трагедији Зоркине породице Делић и Голготе кроз коју су прошли њени браћа и сестре својеврстан је симбол страдања српске деце и породица по хрватским логорима у НДХ. Зорка је преживела клање и сурови живот у Јастребарском. Била је тада петогодишња девојчица која је надмудрила смрт и мржњу). Јастребарско је највеће стратиште српске деце, а колико их је убијено добро зна Ватикан. Све је у њиховим архивама као поуздано чувана тајна. Зорка Скиба је живи сведок о најтежим моментима у Јастребарском. Сматрам да је њено сведочанство вредније од тврдњи историчара, доказа антрополога, стручњака сличног профила и данашње савремене науке.
Хрватске новине су бескрупулозно и бестидно извешатавале о деци са Козаре. Писали су усташки медији да су то „жртве које су родитељи одвукли у шуме”, а децу приказивали као одметнике. Усташе су биле спасиоци „незахвалне дјеце”. У дневном листу „Хрватски народ”, од 23. јула 1942. објављена је репортажа „Међу дјецом, жртвама одметничког злостављања”, о Ердедијевом дворцу у којем су децу убијале и злостављале опатице. Репортажа из дечјег старатишта била је идила, где козарачки малишани уживају. Једна од опатица самостана цинично је прокоментарисала:„То су мала дјечица, а таквих је само у дјечјем дому у Јастребарском преко 1.500. Сви су тако мали и дражесни, права је милина бити са њима! Само штета, мало су болесни”.

ZORKA
Коментар је врхунац сарказма и крајње нечовечности представника римокатоличког клера.
Знамо за организацију Лебенсборн (Извор Живота), али не знамо да је у тадашњој нацистичкој Немачкој или могуће у некој окупираној земљи у Другом светском рату било концентрационих логора за децу. Први познати концентрациони логори за децу основани су у НДХ, и то управо у време офанзиве на Козари, у лето 1942. који су у усташкој јавности представљини као „Дјечји домови за избјегличку дјецу”.

Јастебарско није једини усташки логор за српску децу, навешћемо само неке: Горња Ријека код Крижеваца био је један од првих логора основан у новембру 1941. године, с тим што је управа логора Лобор и Горња Ријека била заједничка. Био је под заповедништвом усташке надзорне службе. Када су завршене војне опреције на Козари, усташе су основале логор у Сиску који се налазио под управом „женске лозе” усташког покрета и усташке надзорне службе. Управу логора је преузео Рок Фагета. У дечји логор у Сиску први транспорт козарачке деце стигао 28. јула 1942. и то преко 1. 200 деце, следећа депортација мелених Козарчана обављена је 3. августа, тада је у Сисак стигло још 1.300 малишана. У току августа допремљено је још неколико пута исто толико српске деце, која су претходно била одвојена од мајки. Омражени шеф усташког логора у Сиску др Антун Њажар био је вешт у убијању деце. Угушио је отровним гасом преко 1. 600 малишана или затрованим инјекцијама. После рата му је суђено и стрељан је.

Према изјави интригантног Анте Думбовића, повереника Министарства удружбе НДХ који је водио евиденцију, од 29. јула 1942. до 8. јануара 1943. у логор Сисак депортовано је преко 7.000 Српчади, а у истом периоду је умрло око две хиљаде малишана. Сва деца у логору Сисак су била српска са Козаре, Босанске Градишке, Босанског Новог, Приједора, Босанске Дубице, и славонских места, Пакраца, Дарувара, Грубишиног Поља, Билогоре…

Логор у Јастребарском састојао се од три дела, од Ердедијевог дворца, напуштених барака италијанске војске крај самостана и три километра удаљене Ријеке. Кроз логор Јастребарско прошло је много више деце него што је то желела да представи званична историја титоистичке Југославије, која помиње цифру од 3.336 – од једне до 14 година. Иловар чувар месног гробља, наводно је водио белешке, тако да је у току јула 1942. умрло 800 малишана. Међутим те цифре су сумњиве, будући да се зна какав је став Броз имао према људима који су „забадали нос” у ватиканске злочине и усташко-хрватско-католичке монструозности. Људи су изјављивали оно што се од њих тражило. У извештају Земаљске комисије за утврђивање злочина у НДХ о Јасеновцу само на неколико места симболично, поменут је СРПСКИ НАРОД, све јасеновачке жртве били су по тој комисији „грађани Хрватске”. За 11.000 козарачке деце до данас још није пронађен никакав траг.

Партизански вођа Тито одлично је знао за постојање логора у НДХ у којем су убијани Срби, Јевреји, Роми и наравно ништа није предузимао да те логоре ослободи. Изговори су били више него лицемерни. Покушај да се дође до дечјег логора Јастребарско је приписан партизанском покрету у целости, међутим иза те акције стоје искључиво Срби који су приступили партизанском покрету пошто су им спаљене куће на Кордуну, Козари… Рано ујутру 26. августа 1942. Четврта кордунашка бригада напала је Јастребарско. Чете су јуриле према баракама. Силно запрепашћење су доживели Срби са Кордуна у партизанским униформама, када су угледали мале живе костуре. Деца су излазила из барака, она која су могла да стоје на ногама, грлила су их и молила да их поведу. У тим баракама су спасили у првом налету 727 деце.

Следи цитат из књиге „Деца у логорима смрти”, изјава једног Кордунаша Бранка Кресојевића, приликом ослобађања деце из Јастребарског логора.

„Док смо се још налазили код барака повукао ме је за рукав дјечачић и показао ми је дјтетешце које је те ноћи убијено пијуком и бачено у јаму клозета. То је за нас био најтежи злочин који смо видјели, и у том часу више није било те силе која би нам могла отети дјецу.”

У операцији спасавања деце из Јастребарског више од 350 дечака и девојчица убрзо је организовано одведено на слободну територију Кордуна, а око је 180 малишана пребачено је преко реке Купе. Цела акција је трајала десет дана. Броз је овај успех приписао себи и партизанском покрету.

„Врховни командант Народноослободилачке војске Југославије, Тито о акцији Кордунаша шаље депешу која је упућена 11. септембра 1942. у Москву:
–Наши партизани су ослободили из концентрационог логора у Јастребарском код Загреба 900 козарачке дјеце. Ту дјецу су усташе мучиле и хтјеле да их васпитавају у духу фашизма. Дјеца се налазе на слободној територији – писано је у Брозовој депеши Стаљину. Земаљска комисија под текућим бројем 421/3 поднела је податке о злочинима у Јастребарском. У оригиналу се не помињу хрватске усташе, него „злочини окупатора и њихових помагача”. У злочинце су убројани Барта Пулхерија и часна сестра Гауденција. У рубрикама приближна старост, народност – стоји знак питања, а у рубрици занимање пише Управница дјечијег логора у Јастребарском, за Гауденцију – економ тог логора. У рубрици жртва злочина пише 3.000 партизанске и српске дјеце, врста злочина – убиства и злостављања. Вријеме злочина – током љета 1942. Мјесто извршења: Јастребарско.

–Почев од мјесеца јула 1942. и тада основаном дјечијем сабиралишту у Јастребарском под управом сестара милосрдница реда св. Винка Паулског и то нарочито управница Барта Пулхерија и економ Гауденција вршили злостављање 3.200 дјеце српске и партизанске, не дајићи им храну, потребну његу, услед чега су дјеца умирала у масама од глади и болести. Лишен је живота неустановљен број дјеце – наведено је у оптужници.

Страдање козарачке деце забележено је у бројним документима, која се чувају у загребачким архивама: Архив Хрватске, Архив града Загреба, Архив института за историју радничког покрета Хрватске, Архиву заразне болнице, Заводу за патологију медицинског факултета, документа на гробљу у Мирогорју. У Хисторијском архиву Загреба постоји преко 800 картица на којима стоје подаци и козарачкој деци и њиховој судбини. Многима се траг замео у Немачкој, Аустрији, Загребу, Хрватској, Словенији, у домовима за ратну сирочад широм титоистичке Југославије, или су безимена сахрањивана. Многи нису никада ни сазнали да су Срби, и да су усвојени. Данас после 74 године од козарачке агоније, и даље се пописују и проширују спискови. Иако је титоистичка власт тврдила да је убијено око 11. 000 коразачке деце, чињенице говоре да је мртве деце са Козаре било много више. Од погрома 1942. сва села на Козари остала без мушке главе, а после Другог светског рата, 18. година су Козарчани чекали на првог регрута за војску.

ПОВЕЗАНО:
*
*Биљана Живковић: „Седамдесет година од козарачке офанзиве и злочина геноцида НДХ на Козари и Поткозарју…“

———————-

23.7.2016. за СРБски ФБРепортер аутор Биљана Живковић, приредила Биљана Диковић

facebookreporter.org/2017/07/13/biljana-zivkovic-stepinac-blagoslovio-satiranje-srba-zlocini-genocida-nad-srpskim-narodom-u-ndh-i-na-kozari-i-potkozarju/

3 гласa