Хронични јавни наступи српског председника су носећи стуб у његовој архитектури моћи. ДW анализира глумачку технику Александра Вучића: како каналише своју пасивну агресију, мења тезе, изиграва жртву па прелази у напад…

Ако мене питате па замена теза, једна, друга, пета бројка, проценат, број километара аутопута и радних места, и пре него што стигнеш да питаш где су сва та фантомска радна места и моћни проценти раста, једно дозволите ми да кажем, ја сам Вас саслушао иако није саслушао, па још ред бројки, интерпретација, скромности па мегаломанских ода самом себи, а одакле њима паре, па жалопојка о томе како га сви нападају, али знају грађани, види народ ту марљивост зато су резултати такви какви јесу, и пре потпитања о првој теми већ се отишло на десету и воз је за питања прошао, али Србија иде брже, јаче, боље.

О техници владавине Александра Вучића већ су по новинским страницама исписани томови и ту је све јасно свима који се информишу из мање ружичастих медија од Пинка и Информера. Па ипак, партијско запошљавање, контрола медија, намештени тендери, мафијашке методе и набилдовани типови – нису довољни да објасне петогодишње држање Вучића и напредњака на педесетак одсто подршке (оних који гласају, а само су они битни). Део поена отпада на сам Вучићев наступ, не на то шта већ како прича и киднапује сваки шоу за себе, како додирује наочаре, уздише и застајкује, када виче, а када је тих.

Можда звучи сулудо, али то јесте један вид харизме – та реч подразумева привлачност наступа неке особе. Вучићев омиљени теоретичар Макс Вебер је харизматску власт описао као власт која почива на „изванредној светињи, хероизму и карактеру“ вође при чему је важно нагласити да све те особине могу бити и одглумљене. Како Вебер пише, харизматска власт је легитимна све док следбеници верују у врлине вође. Анализа Вучићевих наступа је уједно тужни налаз о томе какав говор, драматургију и глуму српски бирачи посебно цене.

Сирак тужни без нигдје никога

„Да би драма била занимљива, мора у себи да има сукоб. Да би неко био јунак те драме мора да има непријатеља и бори се против њега“, каже за ДW редитељка и сценаристкиња Сташа Копривица. Први проблем – то што политичке неистомишљенике (непријатеље) избегава у широком луку – Вучић лако разрешава: обрачунава се са одсутним, неретко замишљеним непријатељем: „Тиме што антагонизује свог присутног или замишљеног саговорника, Вучић наводи публику да почне да навија, да се емоционално укључи у причу и изабере страну – хтела то или не“, додаје Копривица.

Избор стране је у том случају снажно сугерисан. Публика лишена контекста – можда јер политичка збивања прати површно, можда јер је дрогирана таблоидима – лако одабира страну. Да сте прошле седмице у Србију пали са Марса и одмах погледали интервју Бранкице Станковић са Вучићем, зар не бисте помислили: „Зашто ова наметљива жена напада господина?“

То се има захвалити „софистичком арсеналу“, каже блогер и маркетиншки стручњак Михаило Тешић. „Час је благонаклони учитељ који моли за дозволу да објасни, час самопрегорни ученик који, ето, само може да се труди и бори. И понекад – кад год се укаже прилика – да помене да је бољи од претходника. Ако га малко прикљештите, Вучић се извињава, често саркастично, чиме имплицира да је саговорник непотребно прегруб и ставља се у улогу жртве и ундердога“, наводи Тешић за ДW. „Укратко, пасивна агресија одврнута на максимум.“

Слично поделу улога види и Сташа Копривица: он никада не напада први, него увек из контре. Класична шаховска отварања су реченице: Ако бих могло барем једном без прекидања…; Иако сте ме оптужили да сам… ; Знам да ми не верујете, али… „Када се тако постави, сви његови аргументи су одбрана против неправде, па га публика перципира као дефанзивног, а не агресивног.“

„Још један од начина да придобије гледаоца јесте и инсистирање на показивању крхке људскости. Он не бежи од јавног излива емоција, напротив, инсистира на томе. Брише зној када је нервозан, масира чело када је уморан, плаче када је потресен. Тако нам показује да није никакав натчовек, он није само функција коју врши, он је један од нас. А како би нама било да смо на његовом месту? Како би нама било да трпимо такве и толике притиске? То су питања уз помоћ којих се буди саосећање међу гледалиштем, нарочито међу онима који нису претерано проницљиви“, додаје редитељка.

Вучић пази да у говору показује људскост, додаје Тешић, „јер забога он греши, он није сигуран, он учи. Те ствари се моћно комбинују у вербалним оградама као што су мислим да сам, ако сам у праву, чини ми се, јер тако се истовремено говорник не обавезује на то да говори истину, јер, ето, није сигуран шта је истина.“

„А да ја Вас питам“

И у преподобној фази и када пређе у напад, Вучић раби шибицарске фазоне којима доводи саговорника у телевизијској емисији или новинаре на конференцији за штампу у незавидан положај. „Декламује и прави драмске паузе, што је стари трик за исказивање доминације, вербално терање других да чекају на говорника“, анализира Тешић.

Копривица примећује да се шеф СНС „свим саговорницима обраћа личним именом и са много разумевања, иако је, ето, тужан што заузврат он сам то разумевање не добија. Таквим ставом емитује енергију разочараног родитеља и ставља саговорника-супарника у улогу непослушног, недоказаног детета – што је изузетно инфериорна позиција.“

„Вучић користи податке као оружје“, наводи даље Копривица, „засуће вас њима све док вас факти не преплаве и не престанете да примећујете шта од свега тога има смисла, а шта не. Чак ни тада неће стати, бујица информација ће се наставити све док оригинално питање не изгуби сав смисао. Тако се стиче утисак да суверено влада свим могућим подацима – што често и јесте случај – а да је саговорник само неспреман и ту се свака прича завршава. Председник емитује скромност, али одлучност, емотивност и чврстину. И то је оно што савршено резонује са просечним гласачем.“

Када је неко баш упоран – а такви ту и тамо знају да бану на конференцију за новинаре и поремете идилу са намештеним питањима – када дакле не прође ни глумљење жртве ни замена теза, када се на цитат ранијег обећања или изјаве не може рећи да је истргнуто из контекста – тада Вучић прелази на ултимативни маневар. Сећате се како Петар Краљ у „Кенгуру“, када га радијски водитељ пита о летећем тањиру изнад Вождовца, одговара: „А да ја Вас питам… шта је са 500 милиона непријављених Кинеза?“

То је једно од популарнијих вербалних врдања код политичара уопште, каже Тешић. Српски председник користи варијације попут: А је л’ може код Вука Јеремића/Саше Јанковића; А није Вам сметало када је под Тадићем… „То му је углавном шлагворт да пређе у одлучан став, кад користи прво лице множине и даје обећања – пазећи да не обећава позитивно, него да чврсто и самоуверено тврди како нешто неће(мо) дозволити и како нешто неће проћи. Углавном нешто измишљено“, додаје овај блогер.

Новинари без моћи

И ту се враћамо на почетак – свака критика која би раскринкала главног глумца те отужне представе допире само до оних којима је већ све јасно. Вучићу је сама глума олакшана јер је једновремено режисер, сниматељ, сценариста, драматург, костимограф и наравно продуцент који своје представе пласира у веома контролисаном окружењу. Импровизације су непожељне, добацивања из публике такође. Новинари који доказано нису спремни да у представи буду тек инвентар ретко се припуштају близу позоришног првака, па и тада само као илустрација да он од сучељавања тобоже не бежи.

У роману „Бесмртност“ Милан Кундера бележи да моћ новинара није његово право да пита – свако има то право – већ право да захтева одговор. Та је надмоћ новинара над носиоцима јавних функција у друштвима са развијеном политичком културом управо огромна, већа него моћ иследника. Јер у полицији и пред судом се у своју одбрану може и ћутати, док би у новинском интервјуу ћутање пред непријатним чињеницама за политичара било фијаско и вероватно карта у једном правцу за политичку ропотарницу.

Но како Растислав Динић луцидно примећује на порталу Пешчаника, у Србији „сада важе нека друга правила и чињенице више нису ни од какве помоћи“. Он председников наступ у интервјуу за Инсајдерсажима овако: „Нисте ви овде позвани да ми саопштите истину у лице, него да ја вама саопштим шта се има сматрати истином.“

И шта онда? Вучићу ненаклоњена јавност је подељена: док део жуди за некаквом серијом телевизијских дуела са лидерима опозиције – а нема доказа да би се ико од њих добро провео у том дуелу – други мисле да Вучића треба игнорисати и упорно понављати истину. У „Чаробњаку из Оза“ се радња приводи крају када мала Дороти завири иза кулиса и види шта се заправо дешава. А ни чаробњаци ни харизматске вође, што би рекао Вебер, ничему не вреде кад сви провале фору.

(Дојче веле)

www.nspm.rs/hronika/dojce-vele-stilske-vezbe-aleksandra-vucica-kako-kanalise-svoju-pasivnu-agresiju-menja-teze-izigrava-zrtvu-pa-prelazi-u-napad%E2%80%A6.html?alphabet=c#yvComment186522

17 гласовa