Олег МАТВЕЈЧЕВ
Мит 3. “Синоубица”

Постоји још једна Иванова “жртва”, о којој знају сви, од малих до великих. Подробности убиства свог сина од стране Ивана Грозног распрострањено је у тиражима од хиљаде примерака од стране уметника и писаца.

Отац мита о “синоубиству” је био високорангирани језуита, папски легат Антониј Посевин. Њему припада и ауторство политичких интрига, у резултату којих се римокатолички Рим надао у помоћ пољско-литванско-швдске интервенције и постављања Русије на колена и користећи се њеним тешким положајем, принуђивање Ивана да потчини Руску Православну Цркву папском престолу. Међутим, цар је повео своју дипломатску игру и успео је да искористи Посевина приликом потписивања мира са Пољском, избегавајући притом уступке у религиозном спору са Римом. Премда историчари и представљају Јам-Запољски споразум као озбиљан пораз Русије, треба рећи да је старањима папског легата практично Пољска добила назад само свој сопствени град Полоцк, који је Грозни преотео од Сигизмунда 1563. године. После потписивања мира Иван је чак одбио да разматра са Посевином питање о уједињењу цркви – он то није ни обећао. Пропаст римокатоличке авантуре учинила је да Посевин постане лични непријатељ Иванов. Поред тога, језуита је стигао у Москву неколико месеци после смрти царевића и није могао бити сведок произашлих догађаја.

Што се тиче истинских разлога произашлог, то је смрт наследника престола изазвала праву конфузију и неслагање савременика и спорове код историчара. Било је много верзија смрти царевића, но, у свакој од њих, као главни доказ служиле су речи “можда”, “највероватније”, вероватно”, “уколико је”…

Но, традиционална верзија гласи овако: једном је цар зашао у синовљеве одаје и видео његову трудну жену, непрописно обучену: било је топло и она је уместо три мајице, носила само једну. Цар је почео да туче невесту, а син је бранио. Тада је Грозни нанео смртоносни ударац сину по глави. Но, и у овој верзији може се видети низ нелогичности: “Сведоци” су збуњени. Једни говоре да је принцеза носила због врућине само једну хаљину, од три како је прописано. Зар може бити тога у новембру? Поготово што је жена у то време имала потпуно право да у својим одајама шета у само једној мајици, која је служила као кућни одев. Други аутор говори да је разлог био одсуство стезника, што је, наводно, и довело Ивана (који је случајно срео невесту у “унутрашњим одајама дворца”) до беса. Та верзија је апсолутно непоуздана, ако ништа друго, бар због тога што би цару било веома тешко срести принцезу “одевену непрописно” и то још у унутрашњим одајама. А по осталим дворским палатама чак и потпуно одевене даме тадашњев високог друштва, нису се шетале слободно. За сваког члана царске породице градиле су се посебне виле, које су биле повезане са другим деловима дворца доста хладним ходницима у зимско време. У таквој одељеној палати је и живела породица царевића. Распоред живота царице Јелене је био исти такав као и код других познатих дама тог века: после јутарњег богослужења она се упућивала у своје одаје и бавила се ручним радом са својом послугом. Познате жене су живеле под кључем. Проводећи дане у својим собицама, оне се нису смеле показивати људима и чак поставши удатим женама, нису смеле изаћи без дозволе мужа, па тако ни у цркву, а на сваки њихов корак мотриле су немилосрдно слуге-чувари. Просторије познатих жена налазиле су се у дубини куће, куда је водио посебан улаз, а кључ од улаза се непрекидно налазио код мужа у џепу. На женску половину куле није могао проникнути никакав мушкарац, макар он био и најближи рођак.

На тај начин, принцеза Јелена се налазила на женској половини одељене куле, чији је улаз увек затворен, а кључ се налазио код мужа у џепу. Она одатле може изаћи само уз дозволу супруга и у пратњи многобројних слуга и слушкиња, који су се највероватније бринули и о пристојности одеће. Поред тога, Јелена је била трудна и тешко је могла остати без присмотре. Испада да је једина могућност да цар сретне невесту у полуодевеном стању, било да поломи закључана врата до собарица и да растера бојарке и женску послугу. Но, таква чињеница у животу Ивановом препуном догодовштина, није забележена.

Но, ако није било убиства, од чега је умро царевић? Царевић Иван је умро од болести, о чему постоје сачувана и нека документована сведочанства. Жак Маржерет је писао: “Шире се гласине да је старијег (сина) он (цар) убио сопственом руком, што је било другачије, јер, иако га је он ударио крајем жезла… и он је био рањен од ударца, он није умро због тога, већ неко време касније, путујући у богомољу”. На примеру ове фразе ми можемо видети колико се лажна верзија, популарна међу странцима захваљујући “лакој” руци Посевина, преплиће са истином о смрти царевића од болести за време путовања у богомољу. Поред тога, трајање болести се одужило на десет дана, од 9 до 19. новембра 1581. године. Каква је то била болест?

У Архангелском сабору Московског Кремља 1963. године су отворене четири гробнице: Ивана Грозног, царевића Ивана, цара Фјодора Ивановића и војсковође Скопина-Шујског. Приликом испитивања костију била је проверена верзија о тровању Грозног. Научници су открили да је садржај арсена, најполуранијег отрова у историји човечанства, отприлике једнак у сва четири скелета и да не прелази норме. Но, у костима цара Ивана и царевића Ивана Ивановића, откривено је постојање живе које вишеструко премашује нормалну границу.

Колико је случајна та подударност? На жалост, о болести царевића је познато само то да је трајала десет дана. Место смрти наследника – Александровска слобода која се налази северно од Москве. Може се претпоставити да је, пошто се осећао лоше, царевић кренуо у Белозерски манастир да би тамо пред смрт примио монашки постриг. Јасно је да, кад се решио на тако далек пут, он није могао лежати без свести са повређеном лобањом. У супротном случају, царевића би постригли на месту, но, током пута је наступило погоршање стања болесника и стигавши до Александровске слободе наследник је легао на смртну постељу и скончао од “грознице”.

Мит 4. “Иван-многоженац”

Практично сви историчари и књижевници који су писали о Грозном, не могу заобићи тамну страну теме његовог супружанског живота. И ту на сцену ступају злогласних седам жена Ивана Грозног, које су се појавиле у болесној уобразиљи западних мемоариста који су се начитали бајки о Плавој Бради и који су такође памтили о реалним, трагично окончаним судбинама неколико жена енглеског краља Хенрија VIII. Јеремија Горсеј, који је много година проживео у Русији, није се устезао да запише међу царске жене и “Наталију Булгакову, кћер кнеза Фјодора Булгакова, главног војводе човека који је стекао велико поверење и и искуство у рату. Ускоро је тај велможа био обезглављен а његова кћер је после годину дана пострижена у монахиње”. Међутим, таква дама у стварности уопште није постојала. То исто се може поновити и за неке друге “жене” Иванове. У својим “Путовањима по светим местима руским” А.Н. Муравјев указује тачан број Иванових жена. Описујући Вазнесењски манастир – место последњег упокојења Великих кнегиња и руских царица, он говори: “Поред мајке Грозног су четири његове супруге…”. Наравно, четири супруге такође није мало. Но, као прво, није их било седам. А као друго, трећа супруга царева, Марфа Собакина, је тешко оболела још као невеста и умрла је недељу дана после венчања, тако да није ни постала царска жена. Да би се утврдила ова чињеница, била је створена специјална комисија и на основу њених закључака, цар је касније добио дозволу за четврти брак. По православном обичају, није се дозвољавало женити се више од три пута.

Мит 5. “Разарање немачке слободе”

Цар је 1580. године повео још једну акцију која је означила крај благостања немачке слободе. То се такође користи за још један пропагандни напад на Грозног. Померански историчар, пастор Одерборн, описује тај догађај у мрачним и крвавим тоновима: цар, оба његова сина, опричници, сви су у црним одеждама, у поноћ су упали и мирну слободу која је спавала, убијали невине становнике, силовали жене, резали језике, чупали нокте, бушили људе ужареним копљима, спаљивали, давили, пљачкали. Међутим, историчар Валишевски сматра да су подаци лутеранског пастора апсолутно неистинити. Овде треба додати да је Одербон писао своје пашквиле у Немачкој, није био очевидац догађаја и осећао је према Ивану изразиту нетрпељивост због тога што цар није хтео да подржи протестанте у њиховој борби са католичким Римом.

Потпуно другачије тај догађај описује Француз Жан Маржерет, који је много година проживео у Русији: “Ливонци, који су били заробљени и доведени у Москву, који су исповедали протестантску веру, добивши два храма унутар града Москве, вршили су тамо јавну службу; но, на крају крајева, због њихове гордости и сујете речени храмови… су били порушени и све њихове куће су биле разорене. И премда су они током зиме били истерани голи, као од мајке рођени, они нису могли кривити никога за то осим себе, јер … они су се понашали толико уображено, њихови манири су били толико надмени, а њихова одећа – толико раскошна, да су их могли заменити за принчеве и принцезе… Главну зараду им је давало право да могу да продају вотку, мед и друге напитке, на шта су они додавали не 10%, него 100%, што изгледа невероватно али је истинито”. Сличне податке наводи и трговац из Немачке, из града Љубека, не просто очевидац, него учесник догађаја. Он саопштава да, иако је било наређено да се само конфискује њихова имовина, извршиоци су ипак примењивали и бич, тако да је и он добио порцију. Међутим, као и Маржерет, трговац није говорио ни о убиствима, ни о силовањима, ни о мучењима. Но, у чему је кривица Ливонаца, који су у једном часу лишени својих имања и зараде?

Немац Хенрик Штаден, који није осећао љубав према Русији, саопштава да је Русима забрањено да тргују вотком и та производња се сматра код њих великом срамотом, док је цар дозволио странцима да у свом дворишту држе казан и тргују алкохолом, јер “инострани војници – Пољаци, Немци, Литванци,… по својој природи воле да се опијају”. Ту фразу можемо допунити речима језуите и члана папског посланства Паола Компање: “Закон забрањује да се продаје вотка у јавним кафанама, јер би то поспешило ширење пијанства”. На тај начин постаје јасно да су ливонски пресељеници, добивши право да производе и продају вотку својим сународницима, злоупотребили своје привилегије и “почели да развраћају у својим кафанама Русе”.

Ма колико се вређали плаћени агитатори Стефана Баторија и њихови савремени адепти, чињеница је чињеница: ливонци су нарушили московско законодавство и кажњени су како закон налаже. Михалон Литвин је писао да “у Москви нигде нема таверне, а ако се и нађе у неког домаћина нека капљица вина, то се читав његов дом разара, послуга и суседи који живе у тој улици се кажњавају, а сам домаћин иде на доживотну робију… Тако док се Московљани уздржавају од пијанства, њихов град обилује разним мајсторима који нам шаљу дрвено посуђе… седла, копља, накит и различита оружја, пљачкају од нас злато”.

Наравно, цар се узнемирио када је сазнао да у немачкој слободи повезују његове поданике. Но, није било никаквих безакоња, кажњавало се у складу са законом, чији се основни постулати приводе код Михалона Литвина: куће злочинаца су разрушене, имовина конфискована, послуга и суседи су кажњени бичевањем; и чак је било учињено и снисхођење – ливонци нису затворени на доживотну робију, као што је прописано законом, него су само исељени изван града и дозвољено им је да тамо граде куће и цркве.

Као што се види из горе приведених чињеница, фигура Ивана Грозног је била веома демонизована, иако је, наравно, за време владавине Ивана Грозног било тамних страница, но, тешко је наћи било шта необично што би излазило изван оквира политичке културе и обичаја тог времена.

И иза очигледно искривљеног лика Грозног, многи истраживачи не примећују позитивне стране владавине Ивана Грозног. А њих такође има велики број.

При Ивану се Русија дигла са колена и раширила плећа од Балтика до Сибира. Приликом ступања на престо Иван је наследио 2,8 милиона квадратних километара, а у резултату његове владавине државна територија се увећала скоро удупло – до 5,4 милиона квадратних километара, нешто више од целокупног остатка Европе. За то исто време становништво је нарасло за 30-50% и износило је 10-12 милиона људи. Грозни се венчао на царство и примио титулу цара, једнаку императорској. Такво стање ствари озаконио је Васељенски Патријарх и други јерарси Источне Цркве, који су у Ивану видели јединог заштитника Православне вере. При Ивану су коначно уништени остаци феудалне раздробљености, а без тога, питање да ли би Русија преживела Време смутње. Управо при Ивану IV су били одржани црквени сабори 1547, 1549, 1551, 1553 и 1562. године, који су поставили темеље црквене изградње Русије. У периоду владавине тог цара канонизовано је 39 руских светитеља, док је укупно пре њега (за шест векова хришћанства у Русији!) било прослављено свега 22 светитеља.

По наређењу Ивана Грозног било је саграђено више од 40 камених цркви украшених златним куполама. Цар је основао 60 манастира, подаривши им куполе и украсе, а такође је за њих прилагао новчана средства.

Иван IV под именoм Парфениja Jуродивог, написаo je Канон и молитву архангелу Михаилу, назвавши га управо именом Грозног Анђела. Канон подвлачи свештени страх који исходи од архангела, он је овде описан као “грозни и смртоносни”. Цар Иван је писао и стихире о којима су се веома високо изразили познаваоци наше древне писмености.

Превод ФСК са руског: kurpasov.ru/proshloe/ivan-groznyj-byl-odnim-iz-samyx-gumannyx-pravitelej-evropy-razoblachaem-mify.html

Прочитај без интернета:
20 гласовa