Московски медији су се, наравно, позабавили и посетом Александра Вучића Владимиру Путину, и Србијом, и перспективом руско-српских односа.

Утицајни експерт Ростислав Ишћенко прво је навео да је портпарол Кремља, Дмитриј Песков, оценио да се Русија не меша у председничке изборе у Србији. Па наставио:

„Русија се у српске изборе заиста не меша. Међутим, питање треба поставити другачије: утиче ли Москва на исходе избора у Србији? Одговор ће бити: наравно, утиче. Исто као што утиче – чак и кад се не меша у њих – на резултате избора у било којој европској држави и или у САД. Чак и кад је према њима потпуно пасивна. Јер, Русија врши утицај и самим тим што постоји. А јасно је да Вучић није у Москву стигао случајно недељу дана пре избора на којима је и сам председнички кандидат. Он није први европски политичар који је покушао да добије додатне поене демонстрирајући оријентацију на пријатељство са Русијом“.

Ишћенко додатно наглашава да Русија – за разлику од САД – не финансира десетине хиљада НВО по целом свету, да не организује обојене револуције и друге операције срачунате на насилну „демократизацију“ држава које им нису по вољи. И додаје:

„Русија напросто постоји. Живи како мисли да мора. Никога не дира, а засад ни њу не дирају. Она својим начином живота даје пример целом свету који се уморио од америчке хегемоније. Зато је Вучић долазио код Путина и разговарао о војно-техничкој сарадњи. А један од противкандидата му је Војислав Шешељ који се залаже за руске војне базе у Србији. Изгледа је обећавање Србима уласка у ЕУ и НАТО постало некако неперспективно“.

Вучићевом посетом се позабавио и Јевгениј Крутиков који отворено пише: Александар Вучић је долазио да добије политичку подршку за изборе и – добио ју је.

Он посебно апострофира „војну тему“ у разговору Путина и Вучића:

„Критична тема је и даље испорука наших система ПВО. До пре годину дана се помињала могућност давања Србији С-300, али се потом све утишало, а Вучић сада говори само о системима „Бук“. Они би могли и да буду довољни, али ПВО систем Србије од рата из 1999. лежи у рушевинама, а трка у наоружању, која је у току на Балкану у режији Хрватске, намеће Србији потребу да има управо С-300 или нешто још више класе. Јер, Загреб се већ одлучио за немачке и америчке ракете средњег домета“.

Крутиков посебно указује: „Не сме се заборављати ни Косово. Учешће те чудне творевине у међународним фудбалским турнирима није променило чињеницу да се Србија никада неће сагласити са отимањем те своје историјске територије. Недавно је њено руководство директно најавило да ће – дође ли до нових антисрпских погрома – бити принуђено да уведе војску у ту покрајину. И, сасвим је могуће да ћемо доживети да видимо „антитерористичку операцију на Косову и Метохији. Ризик новог балканског пожара нико није укинуо, па не чуди што су Путин и Вучић констатовали да се ситуација у региону заоштрава“.

Крутиков – који боље познаје нашу ситуацију од Ишћенка – указује да нико у ЕУ и НАТО не подржава Београд поводом Косова и да ни једна земља НАТО неће наоружавати Србију нити је дипломатски штитити „поводом Сребренице, на пример“.

„Вучић је рекао да је Србија једина земља у Европи која доследно и категорички одбија да уведе економске санкције Русији. Тако и јесте, што је нарочито драгоцено наспрам држања Црне Горе, али историјско пријатељство ипак не подразумева само пасивни отпор, него и неке осмишљеније кораке“.

Крутиков у овом контексту додатно разјашњава:

„Нико од Београда не тражи недвосмислени и неопозиви избор који у време мултиполарности и не мора да постоји. Наравно, нико нема право да српској влади диктира modus operandi. Ситуација ипак почиње да раздражује. Правно, Србија није у кругу савезника Русије, ни у дипломатској ни у војној сфери. Можда би потписивање неких међудржавних докумената, изван тајних шема за снабдевање оружјем (Војске Србије), могло да рељефно одрази већ достигнути степен сарадње, а може бити даље уздигнута у време Вучићевог предсениковања… Јер, односи Русије и Србије закономерно морају достићи нови ниво“.

Крутиков закључује: „Тако ће и бити, али само ако се Београд мане старе конструкције „ни нашим, ни вашим“, са којом иду и „нас и Руса 200 милиона“ и „европски курс“. Ово је класична прича у којој је расположење народа у раскораку са држањем елите. А Александар Вучић је унутар ње можда и најбољи“.

Московски дневни лист MK указао је својим читаоцима да Вучић досад није јавно демонстрирао симпатије према Путину и да се сматра пре проевропским политичарем који иступа за улазак Србије у ЕУ и сарадњу са НАТО. А да је допутовао да тражи подршку Кремља због председничких избора.

МК цитира и ове речи Павела Кандеља, експерта Института Европе који је у саставу Руске академије наука:

„Према анкетама, око 70 одсто Срба је за добре односе са Москвом и са њом повезују заштиту српских интереса на Балкану. Све српске партије схватају: за успешан наступ на изборима треба отпутовати у Москву и направити селфи са председником Русије“.

Исти лист наводи и да неки страни политичари – упркос томе што су стигли до Путина – или нису задржали позиције (Никола Саркози) или нису више у орбити Москве.

Као доказ за ово друго наведен је грчки премијер Алексис Ципрас који је – у време трвења са Бриселом – био у „Путиновом загрљају“, а потом се преоријентисао на Брисел.

6 гласовa