Кукавна Скупштина ове земље пре неки дан је усвојила закон којим отпочиње релативизација права грађана на слободно изражавање по свим питањима од друштвеног значаја. У коначници, та релативизација ће довести до укидања тог незгодног права. Попут чувеног Стаљиновог устава из 1936. године, који је свету био представљен као „најдемократскији“ који се замислити може, Устав Србије остаће као празна љуштура, препун китњастих фраза без практичног ефекта.

          Наш данашњи саговорник је посланик у установи на коју сам малопре алудирао. Намерно сам је означио као „скупштина,“ а не као Народна Скупштина, зато што желим да истакнем, у овом случају, њену ненародну и противуставну делатност. Такође намерно, нисам рекао „скупштина Србије“ зато што је пропис о коме ће данас бити речи доказиво конципиран ван граница Србије, крши јемства слободе савести и јавног изражавања која су уписана у Уставу Србије и – поврх свега тога – представља непријатељски чин према српском народу, кога та група грађана у згради на булевару Краља Александра – наводно представља.

          Ако већ нисте погодили, ради се о усвајању измењеног и допуњеног члана 387 (5) Кривичног закона Србије. Тим новим прописом, на лукав начин вама ће бити забрањено да јавно кажете да се лажни геноцид у Сребреници – није догодио. Начин изведбе је подмукао и лукав, зато што се у ревидираном члану 387 (5) Сребреница нигде не помиње. Формално, текст који је усвојен – и који сада само чека потпис Магистра Председника – односи се на негирање или умањивање „геноцида“ пресуђених као таквих од стране српских судова или Међународног кривичног суда у Хагу. Да појаснимо, не Хашког трибунала, што би на вас деловало као махање црвеном марамом бику на кориди, него друге правосудне установе, која се налази у Хагу недалеко од озлоглашеног Трибунала, али за коју многи од вас вероватно нису ни чули.

          Међународни кривични суд до сада није донео ни једну осуђујућу пресуду за геноцид било где, а најмање у Сребреници. До сада, тај суд се бавио искључиво кршењима међународног ратног и хуманитарног права у Африци, и на начин који је толико расистички и тенденциозан да је Организација Афричких Држава својим чланицама препоручила да свој пристанак на јурисдикцију овога суда колективно повуку. Пре неки дан, из посебних разлога, Русија је своје учешће такође повукла. Сједињене Државе и Кина никада нису биле део правног система овога суда, основаног по Римском Уговору од 2002. године. Зашто се Србија, доношењем оваквог законског текста, позива на одлуке једне мртворођене међународне правне установе као што је Међународни кривични суд? Можда ће наш данашњи саговорник, у својству народног посланика, моћи да нам пружи неке одговоре на ово питање.

          И сада долазимо до лукавства, чија је сврха да вас успава и обмане. Тачно је да се нова регулатива позива на суд који није донео ниједну пресуду у вези са Сребреницом, али у пакету са проглашавањем тог суда за меродавну инстанцу у материји „негирања геноцида“, они су имплицитно прокријумчарили и целокупну јуриспруденцију тога суда. То је кључно. У својим пресудама, Међународни кривични суд се континуирано позива на пресуђене чињенице и усвојене правне концепте из Хашког трибунала. Међународни кривични суд признаје Хашки трибунал као извор права и ослања се на њега у таквом својству. Зато, ако се у некој кафани или на слави „јавно“ изланете да се у Сребреници није догодио геноцид, ништа вам неће помоћи то што се у новоусвојеној законској регулативи, по којој ћете бити прогоњени, не помињу ни Хашки трибунал, ни Сребреница.

          Али има још једно питање које би се морало поставити, уколико  група грађана који се састају на булевару Краља Александра има икакве сличности са заседањима установе која је раније била позната као Народна Скупштина Србије. Зашто су усвојили законску регулативу коју нико од њих, или њихових стручних суграђана који би били прописно задужени да се баве ревизијом законских прописа, није написао? Усвојени текст члана 387 (5) Кривичног закона Србије није написан у Србији, него у иностранству, у Бриселу. Он је преписан и преведен, од речи до речи, из „Оквирне одлуке“ Савета Европе од 28. новембра 2008. године. Та одлука се односи на борбу против расизма и ксенофобије, и узгред садржи препоручени текст закона о негирању геноцида. Али све то, без обзира да ли би те препоруке оценили као добре или лоше, односи се на земље-чланице Европске Уније, што Србија није. Према томе, Србија није имала никакву обавезу да преводи на српски и усваја ову директиву, која се на њу и не односи. Поред тога, битно је нагласити само две чињенице, које препуштам вама да оцените и правилно протумачите: прво, усвојени текст који вашу државу не обавезује замишљен је и написан изван њених граница; друго, ниједном од ваших посланика, чије плате и бенефиције ви плаћате, није пало на памет да га критички преиспита и, барем реда ради, реформулише да не буде баш очигледно „исеци и залепи“ из једног страног документа. То је понижење које сте доживели.

          Можемо да предпоставимо питања која се роје у вашим мислима. Једно од њих је, несумњиво, како ће усвајање овог закона утицати на рад наше невладине организације, „Историјски пројекат Сребреница.“ На то питање могу да одговорим одмах. Неће имати никаквог утицаја. Ми нисмо држављани Србије и ми ћемо се понашати као да члан 387 (5) Кривичног закона Србије – не постоји. То исто препоручујемо и  вама. У индуској философији постоји један концепт који би вам могао користити уколико желите да сачувате лични интегритет и самопоштовање – сатјаграха. То значи ненасилни отпор тлачитељу и свесно жртвовање и трпљење одмазди за непокорност неправедним прописима и устројствима, све док се тлачитељ не постиди самога себе и не одустане од свог нељудског понашања. Ако вам ово звучи наивно и смешно, подсећам вас да је највећим делом захваљујући примени овога принципа и непоколебљивој вери Махатме Гандија у његову исправност, Индија данас слободна земља.

          Сада је сезона слава, период од кога су све силеџије које су владале Србијом са разлогом зазирале зато што је то посебно време када сужњи одрешују језике и испољавају своје праве мисли и ставове. Искористите прилику да у кругу гостију – а по концепцији новога закона, то значи јавно – поновите безброј пута: у Сребреници се није догодио геноцид. Урадите то исто, још јавније, у кафани или у вашем омиљеном кафићу, да сви чују. И још јавније, на тргу, да се ори.

          У Сребреници се није догодио геноцид. Свако ко тврди да јесте, бестидно лаже.

14 гласa