Заград-одреди РККА су представљали један од најмрачнијих симбола Великог отаџбинског рата. Песама у духу „Четрдесет треће је ону чету целу побио „заград-одред“, филмова који приказују крваве чекисте који терају војнике да крену у напад, и сличних артефаката културе ће се лако сетити многи наши сународници. Међутим, стварност „заградодреда“ је била много драматичнија…

Прве такве одреде су формирали по злу запамћени Наркомат унутрашњих послова и армијски позадинци још у лето 1941.године, у Белорусији. Тада су, код границе потучене совјетске јединице, одбиле да иду на исток даље од Минска. Путевима су ходали изгубљени војници и официри, често без команде, тј. руководства и без оружја, изгубљеног у току борбе. Први одреди су и формирани како би   се сакупило људство које се неорганизовано повлачило и обновила наредбодавна функција. Од војника који нису знали шта ће и где ће, и команданата који су унезверено отступали, сакупљане су групе које су враћане на фронт.

Закључено је да је искуство првих таквих одреда било успешно. У јулу 1941. године њих су почели да формирају већ централизовано. Разбијену армију РККА су пратиле исте муке као и све друге из ма ког доба који су били побеђени: паника, психолошки лом и дезорганизација. Задржавање дезертера, сакупљање јединица које су се разбежале је прљав посао, али је то једноставно морало да се чини.

Упечатљив је, на пример, извештај о раду заград-одреда 310. стрељачке дивизије, написан у јесен 1941. године код Лењинграда: „Заград-одред“ 310. стрељачке дивизије је у том периоду задржао 740 бораца и млађих команданата који су оставили бојно поље, и који су се упутили у позадину: међу њима је 14 послато у специјалне одреде дивизије, а остали су организовано враћени у своје јединице… Заград- одреди се попуњавају случајним људима. 310 сд. На попуњавање  одреда су послати борци које је тај исти одред задржао у позадини дивизије.“

Кроз заград-одреде је у току 1941.године прошло преко 600 хиљада људи, и није тешко досетити се да њих обично нису убијали. Међу војницима које би задржали ти одреди преко 96% су се једноставно враћали у своје јединице. Они који су остајали слати су у затвор, предавани су суду, а приближно једна трећина њих је стварно стрељана. Али не треба мислити да су изгинуле осуђивали на сурове казне тек тако. Дезертерство је цветало у најјачим бојама, при чему су се они који су бежали са линије фронта лако претварали у пљачкаше. Документа описују, на пример, случај до кога је дошло у позадини Лењинградског фронта у току блокаде. При нападу на продавницу хране ухваћен је наоружани дезертер. Док су покушавали да га ухвате он се све време бранио пуцањем. Такође, на Волоховском фронту у фебруару 1942.године уловљен је дезертер који је побегао са аутомобилом и пушком. У шуми је направио себи склониште и бавио се крађом домаћих животиња, а док су га хватали – убио је човека.

Лик запосленог у НКВД-у који пиштољем тера војнике на јуриш је живописан, али није тачан. Тај стереотип има стварну базу: често су срж заград-одреда састављали преживели граничари који су остали без посла. Пограничне јединице су спадале у НКВД, и тако се родио стереотип о чекистима са „наганом“  у рукама.  А у стварности заград-одреди се најчешће нису потчињавали НКВД-у, већ директно армијској команди. Народни комесаријат унутрашњих послова је имао своје заград-одреде који су чували комуникације, али никада нису досезали – ни по бројности, ни по значају – ниво армијских.

Треба да се каже да та мера није постојала само у Совјетском Савезу. Још 1915.године, у току Великог одступања руске армије у Првом светском рату постојало је наређење генерала Брусилова које је гласило: „…Иза себе треба да су посебно поуздани људи и митраљези како би, уколико буде потребно, натерали и малодушне да даље иду“. Слично наређење је у армији коју је водио објавио и генерал старе армије Данилов: „Дуг сваког војника, верног Русији, који примети покушаје братимљења, да одмах пуца по издајницима“.

У лето  1942.године земља се нашла врло близу војне катастрофе. Једна од мера за сређивање реда у позадини војске је било постављање заград-одреда на нови организациони ниво. Тако се појавила позната Наредба Но 227, позната као „Ни корака назад!“ Како видимо, „заград-одреди“ су постојали и раније и извршавали задатак који им је поверен, а поменута наредба је само још више проширила праксу која је већ постојала. Њихове функције су биле као и до тада: хватање дезертера, враћање у борбу оних који су се повлачили и забрана неконтролисаног одступања.

Да ли се дешавало да су заград-одреди отварали ватру по својима? Да, у документима и успоменама је записано неколико случајева када је бекство војних јединица с бојног поља брањено ватром, и у тој ватри је стварно било и  погођених.  Херој Совјетског Савеза генерал Пјотр Лашченко је још ’80.година покушавао да разјасни питање пуцања заград-одреда у своје. Као резултат нису откривени такви случајеви, мада је војни начелник-генерал тражио документа из архива који су тада спадали у строго поверљиве.

Много чешће су се заград-одреди налазили у првим редовима борбе. Без обзира на формално привилеговани статус, у току кампања 1941. и 1942.године заград-одреди су често морали да активно учествују у борбама. Сама по себи структура заград-одреда: мобилне, добро снабдевене аутоматским оружјем и транспортом јединице – провоцирала је да оне буду коришћене као покретна резерва. Рецимо – командант легендарне 316.дивизије Панфилов је свој заград-одред од 150 људи користио баш као сопствену резерву. Све у свему, у пракси су команданти јединица често заград-одреде сматрали као непотребну могућност да се војска на бојном пољу појача. То је у недостатку резерви сматрано за непожељну, али понекад неопходну праксу. На пример, заград-одред 62.армије у Стаљинграду је два дана и ноћи водио борбу за железничку станицу у критичном тренутку првог јуриша на град 15 и 16. септембра. У току борби према северу од Стаљинграда два заград-одреда су једноставно морала да се расформирају због губитака који су бројали 60-70% укупног људства у та два одреда.

У другој половини рата заград-одреди су изгубили важност коју су имали у првој половини. Све је ређе било потребно да се обнављају јединице које су се смањивале. Осим тога – њихова делатност је дуплирана другим формацијама као што су биле јединице за обезбеђење позадине.  А 1944.године делатност заград-одреда је  сасвим изгубила смисао. Њихов задатак су преузимале друге формације – укључујући  и јединице за обезбеђење позадине које су припадале управо НКВД-у  и  јединице за команду. У лето 1944. начелник Политичке управе 3. Прибалтичког фронта  је, ширећи руке, извештавао команду: „Заград-одреди не извршавају своје основне функције које су утврђене наређењем народног комесаријата одбране. Велики део најужег састава заград-одреда  се користи за обезбеђење армијских штабова, за обезбеђење линија везе, путева, чешљање шума и т.д. У великом броју њих су плате по штабовима изузетно надуване. Штабови армија не контролишу рад заград-одреда, оставили су их самим себи, њихову улогу су свели на положај обичних командантских чета. Међутим, у заград-одреде су бирани најбољи и проверени борци и водници, који су учествовали у много битака и били награђивани орденима и медаљама Совјетског Савеза“.

Једина стварно корисна функција заград-одреда у овој етапи је остала чишћење позадине од остатака немачких опкољених снага, хватање бивших полицајаца и чиновника окупационе администрације који су покушавали да се легализују или сакрију. Наравно, таква ситуација није задовољавала највишу команду. Хиљаде искусних добро наоружаних бораца су много боље изгледале у првим редовима. 29. октобра 1944.године заград-одреди РККА су расформирани. Зато је нагло ојачала делатност немачке пољске жандармерије. У пролеће 1945. године у Немачкој су се могле видети обешене особе са таблицом на грудима: „Ја овде висим зато што нисам веровао фиреру“ или „Сви издајници умиру као ја“. Најстрашнија тајна заград-одреда је била у томе да страшне тајне није ни било. Заград-одреди – то је ништа осим свима одлично позната војна полиција, и њихове функције су у току читавог рата биле баш такве.  Све у  свему, војници заград-одреда су били обични војници у најстрашнијем рату на свету, који су извршавали своје ратне задатке. Бесмислено је да се они идеализују, али ни демонизација тих јединица тим пре не доноси никакву корист, и у суштини нас само удаљава од стварне представе о Великом отаџбинском рату.

 

 

Превод ФСК: ussrlife.blogspot.ru/2017/05/blog-post_57.html

9 гласовa