ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА

chetverikova

Одломак из књиге „Ватикан против Христа“, чија је припрема за штампу у току

Планови за разлагање католицизма: од „Високе Вентe“ до „Групе Mонтини“

За разлику од протестаната папа Пије Дванаести је по питањима екуменизма заузимао толико чврсту позицију да су верници, ма шта да се догоди, католичку цркву осећали као брану традиционалне духовности. Неки прелати из понтификовог окружења су чак тврдили да је он имао идеју да натера кардинале да га прогласе за свеца још за живота. А амерички кардинал Спелман је 1950.године приметио да уколико се пријем у католичанство настави темпом којим је вршен, кроз сто година САД ће бити католичка земља.

Али црква је била јединствена и монолитна само споља. У условима најоштријег периода „хладног рата“ она је требало да обезбеди уједињеност западне заједнице пред спољним противником, што је искључивало било какву дискусију о увођењу новина. Међутим, потајно је дубоко у њој већ припреман модернистичко-либерални преврат. Како је говорио француски писац Жан Гито, пријатељ папе Павла Шестог, „нови облици духовности, мисије, катехизације, литургијског језика, библијских истраживања и екуменизма су предложени дуго пре (Другог Ватиканског – О.Ч.) сабора. Нови дух у Цркви је рођен пре тога. Али и модернистичке идеје су представљале само видљиви ниво оних рушилачких антихришћанских планова, који су одавно разрађивани у недрима окултно-гностичких секти и редова који су у коначном резултату радили у интересу јудаизма.

Гностицизам, који је представљао пантеистичку науку о тајном божанском знању – гносису и о власти оних које је Он одабрао, „посвећених“, је, пошто је прошао различите стадијуме, у 18.веку почео да делује у облику масонства. Како се говорило у једном од италијанских масонских докумената, „директан циљ франкмасонства је да своје чланове доведе до гносиса“. Пошто је за свој циљ масонство поставило ликвидацију хришћанства и његову замену собом, оно је почело да прихвата врло еластичне методе које су биле у складу са познатом формулом 33 степана шкотског обреда „ред преко хаоса“ (ordo ab chao). Значење те формуле је изразио један од посвећених – Уго дел Порсиати: „Девиза „ред преко хаоса“ представља синтезу масонске доктрине и њену главну тајну. Она значи да „Велики рад“ може да се врши преко стања деоба и одвајања и учи да се до новог поретка може доћи само преко мајсторски организованог нереда“.

Главни инструмент организације нереда и хаоса у погледу на свет је принцип „трпљења“ које треба да се растура на све стране, да раствара хришћанство у другим религијама које су, опет, потребне само како би се подривала вера у Бога Творца, а ради утеловљења Бога Слова, а затим би се подлегало – укидању. Како се наводи у масонској књизи Велике ложе Енглеске из 1723.г. – у „Новој књизи конституција“ – „у стара времена масони су се, и не желећи то, у свакој земљи држали локалне религије те земље, без обзира какве су оне биле, али у наше време човек слободно бира себи веру и само је једна религија обавезна за све, а то је свеопшта религија која уједињује све људе, која се састоји у обавези сваког од нас да буде добар и веран дугу, да буде човек части и савести, како год се називала вера коју ми исповедамо, и какве нас год догме разликовале од других људи“. У редакцији устава из 1815 г. се говорило већ отвореније: „Ова или она религија и начин клањања божанству не може да буде повод за искључење било кога из друштва франкмасона, важно је само да та особа верује у великог Зидара неба и земље и да користи свете обавезе морала“, док је доцније у масонским статутима потврђивана и неопходност признања „апсолутне слободе савести“.

Природно, папство је у масонству видело главни узрок револуционарних потреса. Оно је осуђено папским едиктом из 1814.године, а затим у документу из 1821.године „Ecclesiam a Jesu Christо”, у коме су најважнији били следећи ставови:

Масонство је посматрано као секта,

Подаци о том друштву су осуђивани због њихове завереничке делатности,

Акценат је чињен на тајном карактеру друштава који је олакшавао њихову подривачку делатност (јер – тајна је чувана и у самом друштву, изнутра – за посвећене, и за оне који нису чланови друштва),

Тајне друштва и догађаји у вези са њим су били уписани у инфернални (демонски – прим. прев.) пласт који је покривао сву историју човечанства, и оцењиване су као главна снага глобалне стратегије за борбу против хришћанства и цркве, односно упоређиване су са сатанизмом.

Такво схватање масонерије као тајног инструмента сотоне у његовој борби против сила добра обнављано је и у доцнијим папским осуђивањима масонства све до Лава Тринаестог (1878. – 1903).

Пошто је масонство проглашено за зло оно је почело да привлачи најборбенији део либерала тако што се све више радикализовало, тако да је почетком 19.века масонство у Француској, Баварској, Шпанији и Аустрији претворено у прави центар отпора политичким режимима, те је одиграло приметну улогу у развоју покрета који су довели до револуционарних догађаја 1830. – 1831. и 1848 г. у Европи. Масонство је себи поставило за циљ да обезвреди цркву и да хришћанску религију у потпуности уништи.

freemasonry-principles-organization

У Италији је масонство деловало кроз друштво карбонарија у коме је постојала строга хијерархија. Његова структура се састојала из „венти-кћерки“ и „материнске венте“ које су се налазиле у највећим градовима Италије, и „Високе венте“ – највише масонске групе која је била предвиђена за борбу против папе. Висока вента је била та која је разрадила план усмерен не на спољни удар по цркви, већ на продор изнутра и њену деобу преко свештенства. У ствари, радило се о самоуништењу цркве посредством њених виших јерарха. Механизам је био изложен у тајној преписци руководства „Високе венте“ 1820 – 1846.године. Та документа су доспела у руке папске владе и објављена су на молбу понтифика у књизи „Римска црква пред лицем Револуције“ од стране историчара Ж. Кретино-Жилија. Ево најбитнијих ставова из ње:

„Папа, ма какав да је, никада неће ући у тајно друштво; тајна друштва су дужна да направе први корак ка Цркви, како би потчинили себи и њу, и папу… Ми не намеравамо да папу привучемо нама, ни да цркву приволимо нашим принципима, већ да их учинимо проповедницима наших идеја… Ми морамо да молимо, треба да тражимо, треба да чекамо – слично Јеврејима који очекују Месију – папу који нам је потребан … То ће нас сигурније довести до освајања Цркве, него памфлети наше француске браће, па чак и него злато Енглеске. Хоћете да знате зашто?… Имаћемо мали прст наследника Светог Петра, увученог у заверу, и тај прст ће у нашем крсташком рату бити вреднији од свих Урбана Других и свих светих Бернарда хришћанства“.

Да бисмо добили папу са оним квалитетима који нам требају, ми морамо припремити за њега – за тог папу – покољење које је достојно царства о коме ми маштамо. Оставите по страни старце и зреле људе; окрените се младежи и колико буде могуће – деци… Међу њима нам неће бити тешко да направимо репутацију добрих католика и патриота. Та репутација ће младим свештеницима и монасима да отвори приступ нашим доктринама. А кроз неколико година то младо духовништво ће силом прилика у своје руке преузети све функције: оно ће руководити, управљати, судити, ући ће међу саветнике Суверена и биће позвано да изабере новог понтифика који ће, као већина његових савременика, обавезно да буде у овој или оној мери привржен… општељудским принципима, чије ширење ми сада почињемо…

Ако желите да у Италији остварите револуцију, тражите папу, чији смо вам портрет управо представили. Ако желите да установите царство изабраних на трону Вавилонске блуднице, у том случају нека вам приђе духовништво, убеђено да иде под знаменима апостолских кључева… Забаците ваше мреже по Симоновом примеру. Забаците их… у ризнице, семинарије и манастире, и уколико будете имали довољно стрпљења, ми вам обећавамо чудеснији улов од Симоновог… Проповедаћете револуцију у тијари и мантији, са крстом и знамењима у рукама, и биће довољан и најмањи трзај да та револуција запали ватру на сва четири краја света“.

„На наша леђа је стављен тежак задатак… Ми треба да Цркву подвргнемо аморалном васпитању и уз помоћ малих, прецизно одмерених, мада и засад потпуно недефинисаних средстава, успемо у томе да нас папа доведе до тријумфа револуционарне идеје. А за сада ми стидљиво приступамо остварењу тог плана иза кога сам ја увек видео надчовечански прорачун…“

Планирано је да продор окултних снага траје онолико колико буде потребно да се формира нова католичка црква по масонском обрасцу, која ће постати основа за универзалну анти-цркву.

imagesПочетак тог продора је повезан са радом кардинала Маријана Рамполе дел Тиндара (1843 – 1913) који је првих година 20.века око себе окупио групу модерниста који су почели да припремају фундаменталне промене унутар цркве. Рампола, који је био пореклом из сицилијанске племићке породице, постао је државни секретар за време Папе Лава Тринаестог (1878 – 1903), и за његово име се веже политика мирења цркве са савременом културом и њено зближавање са либералном владом. Остајући традиционалац, Лав 13. је истовремено подстицао „осавремењивање“ хришћанства, његову адаптацију условима епохе. Он је 1891.године објавио енциклику Rerum Novarum која је представљала почетак званичног социјалног католичког учења чија је последица учвршћивање хришћанско-демократског покрета.

После смрти Лава Тринаестог, на конклави из 1903.године Рампола је требало да буде изабран за папу, али је засметао вето који је ставио аустријски император Фрања-Јосиф који је то право поседовао. То је било зато што је, како се претпоставља, до императора дошла информација о томе да је кардинал који је требало да буде изабран за папу – франкмасон. Стварно, Рампола је био члан Швајцарске ложе из Цириха која је припадала једном од најопаснијих окултних редова – реду руже и крста Источног Храма (О.Т.О) чији је члан био познати сатаниста Алистер Кроули који је водио његово британско одељење.

О.Т.О је већ тада представљао утицајну тајну организацију која је имала целу мрежу филијала по многим земљама света. Она је уједињавала посвећене у „виша знања“ која су разрађивана у окултним лабораторијама какве су биле Гностичка католичка црква, ред витезова Светог Духа, ред илумината, ред Храма, ред витезова Светог Јована, ред малтешких витезова, ред мартиниста, Херметично братство света и други. Власт у реду је била концентрисана у рукама његове Високе Главе (О.Н.О) чије име није никада откривано, осим непосредним представницима реда. Ред је имао неколико степени посвећења, а на једанаестом степену је практикована содомија. Званична девиза реда је била и остала „Бог – то је човек“. Чланови реда су били, конкретно, Ф.Ниче, Р.Вагнер, краљ Лудвиг Баварски. О.Т.О је био повезан и са редом Сребрна звезда и са енглеским редом Златна Зора који је представљао високу масонерију. Био је у врло блиским везама и са најутицајнијом граном масонерије – луциферијанским редом Древног и прихваћеног шкотског обреда (ДПШУ) који је реформисао на бази Чарлстонске ложе познати амерички масон, „догматски старешина светског масонства“ Алберт Пајк, командор Врховног Савета 33 и последњег степена ДПШУ јужне јурисдикције САД. 99498-2qkskihwnbd8j3lkqru6m8

А.Пајк је постао врло познат када је изложио програм деловања масонства које је у писму од 15.августа 1871.године описао отвореном непријатељу католицизма, карбонарију, мајстору Великог Истока Италије Ђузепеу Мадзинију, са којим је био у контакту и са којим је заједно деловао. Према том програму за потпуну победу масонства је потребно да се организују три светска рата. Резултате тога Пајк описује на следећи начин: „Пустићемо нихилисте и атеисте и испровоцираћемо невероватну социјалну катаклизму која ће у свом ужасу јасно народима да покаже какве су последице апсолутног атеизма – узроке подивљавања и крвавих преврата. Тада ће све становништво, принуђено да се штити од светске револуционарне мањине, да истреби рушиоце цивилизације, и разочаране у хришћанство масе чија ће деистичка свест, лишена компаса у потрази за идеологијом, не знајући коме да окрене своје дивљење, добити истинску светлост захваљујући свеопштем појављивању чисте доктрине Луцифера, која ће најзад бити отворена за свеопште виђење, појави која ће доћи после уништења хришћанства и атеизма, подчињених и уништених истовремено“.

Преко Рамполе О.Т.О је добио могућност да неприметно пробија своје идеје и да формира политику Ватикана, те да тако постане један од најефикаснијих агената које је масонство, како би растурило католичку цркву, створило. Преко Рамполе су, конкретно, британски англиканци већ 1896.године покушали да од папе Лава 13. издејствују признање „њихове“ цркве, али тај покушај није успео. Делујући у духу налога „Високе венте“ и користећи тактику „малих, добро одмерених средстава“, кардинал је сејао семе које ће нићи тек после пола века. Како говоре истраживачи, Рампола је унутар Ватикана основао тајну луциферијанску ложу „Светог Јована Крститеља“ или „Светог Јована Јерусалимског“ која је ојачала већ у периоду папе Пија дванаестог.

Неприметно и постепено убацујући прогресивистичке идеје међу младо покољење, Рампола је формирао групу својих настављача (како су је доцније називали – „Рамполијеву мафију“), која је прерасла на крају у „Лоби Монтини“. Тој групи је, конкретно, припадао и Рамполин лични секретар у Мадридској нунцијатури – Ђакомо Дела Кјеза (будући папа Бенедикт Петнаести), као и његов сарадник у Риму Пјетро Гаспари, који је док је папа био Бенедикт 15. постао државни секретар; припадали су јој и Пије Десети и Пије Једанаести који је потписао Латеранске споразуме са Мусолинијем; као и његов близак пријатељ епископ Бергамски Радини-Тедески. Он је утицао и на будућег папу Пија Дванаестог, Еуџенија Пачелија, који је такође био његов лични секретар; на Анђела Ронкалија (доцније папа Јован XXIII) – личног секретара Радини-Тедеског. У Рамполине блиске људе су спадали и отац Ђованија Батисте Монтинија, будућег папе Павла VI, новинар Ђорђо Монтини, који је Рамполи дао идеју о формирању политичке партије која ће постати ослонац цркве. Све те особе је уједињавала иста представа о новом изгледу католичке цркве. Али, најважније фигуре су биле Пачели и Монтини, чије су породице одавно биле у вези са пословима Ватикана и које су одавно припремане за улогу папе.

Пачелијев деда, Маркантонио, стигао је у Рим 1840, баш када је његов брат Ернесто одлучио да преко Банке Ротшилда обезбеди велики кредит папској држави. Ернесто је у Риму основао прве агенције Римске банке, а Маркантонио постао повереник и правни саветник папе Григорија четрнаестог и његовог наследника Пија деветог. Доцније се он придружио и оснивачима ватиканских новина „L’Osservatore Romano“. Тако су Пачелијеве почели да називају „ватиканска породица“ и ту традицију је сачувао и папа Лав XIII, пошто је младог Еуџенија ставио под покровитељство кардинала Рамполе, како би од њега направио доброг дипломату. Интересантно је да је Пачели обучаван у семинарији „Алма Капраника“ у Италији познатој као „штаб“ теолошког радикализма, који је називан модернизмом.

Треба да се каже да тезе које су шездесетих година тако дубоко измениле католичку цркву, постале популарне већ почетком 20.века. У Француској, Енглеској, Италији и Белгији у семинаријима, у литератури и религиозним журналима почео је да се ствара нов однос према религији, који је полазио од тога да вера има своје порекло, али не у средњевековном учењу Томе Аквинског, већ у личном искуству. Тај покрет није имао никакав одређени програм, већ је постепено откривао врата модернизму. На једном скупу оних који су веровали у њега изјављено је да „Христос припрема огромну религиозну трансформацију преко пророка и светаца“.

Међутим, традиционалиста Пије Десети, који је тада био на власти, строго је осудио те идеје, а 1917.године објављен је нови Кодекс канонског права који је јасније одређивао однос према франкмасонству. У том Кодексу се говорило следеће: обзиром да масонство представља секту, која је непријатељски настројена према цркви, његови чланови не смеју да се сахрањују уз религиозне обреде; све што може да послужи масонству треба да се забрани; сваки хришћанин који је постао франкмасон, аутоматски се избацује из цркве (канон 2335) тим пре, уколико је свештено лице или монах (канон 2336).
Резултат је био да су модернисти морали да сачекају још неколико година како би добили могућност да отворено шире своје погледе. Повољни услови су настали после Првог светског рата, у време папе Пија XI. (1922 – 1939) који, иако није спадао у унутрашњи круг Ватикана, за њега није био туђ зато што је његово формирање вођено под руководством Радини-Тедеског, а био је и у пријатељским односима са породицом Монтини. А у његово време државни секретар је постао кардинал Гаспари.

20-х година су предузети први екуменски кораци који су постали почетак онога што ће се доцније назвати „међурелигијски дијалог“. 1924 – 1925.године кардинал Мерсје, архиепископ Малинск-Бриселски је организовао такозване Малинске сусрете, у току којих су представници Лувенског универзитета, заједно са лордом Галифаксом који је стигао из Енглеске, дискутовали о могућностима зближавања англиканаца и католика. По Мерсјеовом налогу абат манастира у Аме-сир-Мезу (доцније назван Шоветонски манастир) Ламбер Бодуен је чак написао резолуцију за припреману англиканско-католичку конференцију у којој се говорило о „удруживању без гутања“ са англиканцима: предлагало се да се формира посебан „англикански патријархат“ у коме би били сачувани сви обреди и традиције англиканства. Али – тај текст је изазвао велике протесте од стране енглеских католика који су закључили да их издају и ти сусрети нису настављени.

Али главне промене су се дешавале у интелектуалном животу католика у Француској. Тих година је језуита Тејар де Шарден формулисао своју теорију ноосфере, дајући други смисао томизму у појмовима теорије еволуције и као резултат – стварање пантеистичког система који, мада га руководство Ватикана није прихватило, ипак га није ни осудило. Али концепција де Шардена је остала позната само уском кругу интелектуалаца и предузимача. Али идеје другог Француза су добиле већу популарност, пре свега код црквеног руководства.

Ради се о главном „претечи промена“ Жаку Маритену (1882 – 1973), професору филозофије на Католичком универзитету, који је покушавао да интегрише филозофију Томе Аквинског и савремене идеје. 1926. године, после његовог сусрета са Пијем XI. и кардиналом Гаспаријем дали су му задатак да сакупи све што је дотле написао, у један рад који је објављен 1936.године на француском језику под називом „Интегрални хуманизам“, а који је потресао католичку цркву. Ђовани Монтини је одмах тај рад превео на италијански и пропратио га задивљеним предговором. b0e667eeb6b8a6d0e69a6c9c6b0f5344

Основна Маритенова теза је била у неопходности да се промени еклезиологија, тј. схватање суштине и мисије Цркве. „Интегрални хуманизам“ полази од тога, да се најразличитије религије спајају на путу ка јединственом људском идеалу, светској цивилизацији, у којој ће сви људи бити умирени у правди, љубави и братству. „Интегрални хуманизам“ се схвата као свеопште братство међу људима добре воље који су припадали различитим религијама или су били нерелигиозни. То су они оквири у којима Црква треба да делује, не терајући и не инсистирајући никога да је призна као једину праву Цркву. О свеопштем братству су учили и франкмасони, али разлика у Маритеновом учењу је била у улози коју је он давао Цркви. Како је суштину његове идеје објашњавао теолог Морис Карон „у том свеопштом братству Црква треба да буде надахњитељ и старија сестра и, уколико жели да освоји симпатије млађе браће, она не треба да испољава ни непомирљивост, ни ауторитарност, већ треба да научи да религију направи прихватљивом. Црква треба да буде више практична, него догматска“.

Тако је постављено католичко образложење „међурелигијског дијалога“ и „екуменизма“ које је нарочито позитивно прихватио Ђовани Монтини и који је кроз цео свој живот пронео истинску одушевљеност према Маритену. Како изјављује бивши језуита Малачи Мартино (о њему погледати даље) који је писао о Монтинију, када он једном постане папа Маритенов „интегрални хуманизам“ ће прожимати читаву његову политику.

Маритенове идеје су почеле да се нагло шире при понтификату Пија XII. (1939. – 1958). Симптоматично је да је већ његова прва енциклика Summa Pontificus стављала акценат на општељудску солидарност као основу управљања и мада је чувала традиционалистичку фразеологију, у њој је постојало прикривено позивање на Маритенову тезу о будућој сагласности светских религија. Управо у том периоду, како би се испунила идеја филозофа, језуити су на Григоријанском универзитету организовали предавања великог поборника глобалне цркве, свештеника Шарла Бујеа, који је тамо предавао 36 година и, како се мисли, привео екуменизму око 5000 будућих свештеника. Та екуменистичка теза о цркви је почела да се разматра и у току симпозијума. Први такав догађај је био скуп који је под називом „Љубав и Милост“ одржан у Риму под покровитељством Светог Престола, а који је требало да означи крај „непотребној полемици“ и да га замени љубављу „према нашој браћи у Христу“ и који је значио почетак дискусије о питању да ли католици и протестанти осећају симпатије једни према другим.

За време Другог светског рата Маритен је држао предавања у Канади, затим се преселио у САД и тамо био предавач на два универзитета, Принстонском и Колумбијском. После рата, када се вратио у Француску, он је постављен за француског амбасадора при Ватикану, где га је понтифик топло дочекао и где је он тесно сарађивао са Монтинијем и његовим окружењем који су већ отворено ширили прогресистичке идеје. Како пише Марк Винклер, који је тада радио у Ватикану, „Маритен је прогутао Монтинијеву групу“. 1948.године он се вратио у САД као заслужни професор Принстонског универзитета.
1954.године папа Пије XII. је Монтинија поставио за архиепископа у Милану, где је овај развио необичну активност. За 18 година, колико је провео у Милану, његови погледи су постали толико радикални да је ушао у конфликт са другим члановима Конференције епископа Италије. Ту се састајао не само са Маритеном, већ и са англиканским теолозима, са анархистима, комунистима, социјалистима, представницима мафије и члановима авангардних књижевно-уметничких удружења. У једној од својих посета Маритен је Монтинија упознао са својим „драгим и интимним пријатељем“, једним од „правих великих људи тог века“, америчким јавним радником Саулом Давидом Алинским, који је Папи био консултант за питања односа цркве са локалним комунистичким синдикатима. Алинског су називали „апостол перманентне револуције“ јер је он био аутор метода за освајање власти преко организовања маса и вршења различитих јавних акција. Оне су дате у његовим књигама „Буђење за радикале“ и „Правила за радикале: практични пример за стварне радикале“. У ствари, ради се о „науци о револуцији“, којом се данас бави Фонд индустријских зона (Industrial Areas Foundaio), чију су припрему у филијалама прошли, конкретно, такви политичари као што су Хилари Клинтон и Барак Обама.

saul_alinsky_ap6704250114

Родом из Чикага, Алински је имао присталице међу представницима америчке католичке хијерархије и свештенства. Основни извор финансирања и подршке Алинског је била породица Рокфелерових и формирана још ’60. година Католичка конференција САД. Истовремено је радио у непосредној вези са Комунистичком партијом САД све до раскида са њом до кога је дошло после потписивања совјетско-немачког уговора о ненападању 1939.г. У том савезу није било ништа чудно. Како је доцније причао сам Алински, он је после сусрета са Маритеном почео да схвата на који начин револуција може да постане саставни део католичке религије. Уводећи појам „црква садашња и сутрашња“, он је говорио, да она треба да буде ослобођена од догми: „Ја презирем и плашим се догми. Нико не поседује правду и догма, ма какав облик да има, представља правог непријатеља људске слободе“.

http://planetxnews.com/2015/07/31/all-of-saul-alinskys-8-levels-of-control-are-now-operating-in-america/ planetxnews.com/2015/07/31/all-of-saul-alinskys-8-levels-of-control-are-now-operating-in-america//caption

Истраживач Фрезер, аутор рада „Жак Маритен и Саул Дејвид Алински – очеви „хришћанске револуције“ је у вези с тим писао: „Сам Алински представља производ франкмасонског и марксистичког револуционарног натурализма, који у обе своје варијанте ставља нагласак на неопходну потребу да елита освоји и задржи власт… Алински је био безбожник, у чијим очима је сама идеја о некаквој догми представљала проклетство… Не треба се чудити што у његовој „социјалној етици“ нема места за нешто што би представљало „добро“ или „зло“ у својој суштини… Његова „црква садашња и сутрашња“ је била ништа више католичка него протестантска, јудејска, муслиманска, будистичка или анимистичка; то је био свеобухватни синкретизам, мешавина свих вера које су било када постојале“. Како Фрезер подвлачи, јединствен код Алинског је био не његов рецепт „Цркве“ синкретичке и светске, већ чињеница да је он био први чије су идеје широко прихваћене у самој католичкој цркви“. И да Маритен и његов наследник Павле Шести нису дали основе за унутарцрквену револуцију, алијанса и блискост између Алинског и цркве би били немогући.

Једно од главних жаришта обнове тих година постаје језуитски центар „Lumen vitae“ („Светлост Живота“) који је формиран 1946.године у Бриселу на бази Катехизаторског центра, отвореног још 1935.године“, кога је контролисао ред Лувенског универзитета. Центар је основао међународни журнал са истоименим називом, издавачку кућу, високу школу, специјализовану библиотеку и међународни институт, а и данас игра важну улогу у богословском образовању. Центар је предузео до тада невиђен напад на католичку веру, што није могло да се учини без знања Пија Дванаестог, обзиром да је он, као и сви врховни главари, био добро информисан о раду главних редова. Тим пре, што је његов исповедник био високи члан реда језуита, ректор Библијског института, професор Григоријанског универзитета Августин Беа (1881. – 1968). Беа, који је био крштени Јевреј, био је теолог модернистичног усмерења, који се налазио под јаким утицајем протестантских идеја, али не само њих. Доцније ће се он наћи на списку утицајних масона, који су саставили агенти контрашпијунаже Ватикана (SD) у току истраге која је 1971.године вршена по налогу папе Павла Шестог. Папа Павле Шести је био аутор модернистичке енциклике Divino afflante Spiritu из 1943.године и управо ће он одиграти једну од најбитнијих улога у револуционарном преврату за обнову (погл.даље).

Како је писао истраживач Ф.Клинтон поводом „Lumen vitae“ „то је била потпуно језуитска институција, предвиђена за одрицање од дотадашњих идеја и одбацивања у религиозним обредима било какве религиозне садржине. У почетку је „Lumen vitae“ јако добро финансиран и функционисао је као међународни покрет. Тешко је изразити у неколико речи у какву се огромну организацију он претворио 1956.године, тј. 10 година после оснивања. Када је сазван други Ватикански сабор, он је деловао врло разуђено, јер су га припремали људи који су видели врло далеко и били врло упорни“.

У тим условима се испоставило да је могуће да се изда папина енциклика Mente Nostre која ће постати база за преврат у семинарском систему образовања и чије идеје ће бити у потпуности одражене у документима сабора који је требало да се организује. Суштина нових идеја Пије Дванаестог је изражена овако: „Уметност образовања – то је у многоме уметност адаптације… на године, темперамент, карактер, потребе… на време и место… на ритам свеопштег прогреса човечанства“. Једна од најважнијих енциклика тих година је постала и Humani Generis која је била посвећена питању порекла човека, која није уводила никакве забране на теолошке иницијативе, већ их је чак и подстицала.

Најзад, ред је дошао и на литургију којој је посвећена енциклика Mediator Dei 1947.године. 1948.године, после консултација са професорима Лувенског униврзитета и групом париских истомишљеника о новој литургији понтифик је формирао у оквиру Конгрегације дисциплине тајни Комисију за литургијску реформу, која је требало да припреми потпуну промену божанске литургије. За секретара Комисије је постављен млади свештеник Анибал Буњини (члан Велике ложе Италије од 1963.године), који ће такође постати битна фигура нове цркве – постаће „архитекта нове мисе“. После тога су почели да се одржавају међународни конгреси, посвећени литургијским питањима. Под паролом „приближавања службе савременом човеку“ они су почели да се боре за скраћење мисе, а најистакнутији су били учесници из Француске, Немачке, Белгије, Холандије и САД. По резултатима рада комисије 1955.године папа је донео декрет Maxima Redemptione који је унео измену у ускршњу службу и дозволио различите варијанте мисе, што је постало у ствари понављање саборне реформе.

Још један центар модернизма је постала нова ватиканска организација Апостолство лаика (потпуно звање је Стални комитет за међународне конгресе апостолства маса) која је замишљена као центар за координацију односа међу црквеном хијерархијом и народом читавог света и која је постала својеврсна „чекаоница“ за Други апостолски сабор. 1952.године на чело те организације је дошла млада Аустралијанка која је недавно крштена у католичку веру, јеврејка Розмари Голди, која је имала моћ да у било које доба дана комуницира са кардиналима и епископима. Ту је био и Августин Беа, и језуити нове генерације, какви су били Роберто Тучи који ћ постати директор Радио-Ватикана, и напредни теолози Ив Конгар (модернистички богослов, који је ширио екуменске идеје „нове теологије“ ), Јозеф Ратцингер и др. Апостолство народа није једноставно припремало сабор, оно је разрађивало планове за формирање структура цркве новог типа, у којима ће свештеници, литургија, свете тајне и миса имати мало важности. Како је објашњавао шпански кардинал Аркадио Лараона помоћници руководиоца Бонског одељења Апостолства Елизабети Гертснер, „они ће све да промене. Литургију, све. Латински ће у потпуности да нестане“.

1951. и 1957. Стални комитет је одржао два светска конгреса „Апостолства маса» у чијој припреми је учествовала и организација Pax Romana MPS („Међународни покрет католика – интелектуалаца“). Основан још ’20.година 20.века он је био реорганизован 1947.године и представљао је отворени форум за вођење „дијалога“ међу различитим културама и покољењима, које је подржавала Св.Столица и Конференција међународних католичких организација. У новогодишњу ноћ 1959. на 1960. МПС је, подржана организацијом УНЕСКО, одржала први сусрет интелектуалаца – верника који су припадали различитим конфесијама, ради разматрања теме „Утицај највећих религија на савремени живот народа Истока и Запада“. Многи чланови тог покрета су доцније као слушаоци учествовали у раду Другог ватиканског сабора.

Тако су, прикривајући се традиционалним говорима, папа Пије Дванаести и његови сарадници без прекида припремали промене. На том плану су карактеристична била излагања свештеника Пола Молинарија који је као одговор онима који су сматрали да је црква после смрти Пија XII. направила дубински преврат, изјавио: „Раскида није било. Напротив, довољно је да се погледају документа сабора, у којима је преко двеста позивања на учење Пија XII., па да се схвати да је то више од било чега другог, осим Светог писма. У року од неколико година Његова Светост се бавила истраживањем, радећи на припреми Сабора. А тај посао је прекинуо тек када се убедио да су католици били недовољно припремљени да би подржали потрес који би представљао Сабор.

5141b85e52e90

Значајне су и речи француског истраживача Марсела Клемена: „Тај велики папа није само омогућио да се одржи Други Ватикански сабор, већ је поставио пут за његово одржавање. Лично сам из дана у дан посматрао како на Сабору многе идеје и тежње, које су оглашене под куполом Светог Петра, у стварности бивају унапред погођене у периоду његовог понтификата… Укратко – он је омогућио цео процес који је требало да се настави у периоду после Другог Ватиканског Сабора.“ О томе је писао и пријатељ Павла Шестог, француски писац Жан Гитон: „Нови облици духовности, мисије, катехизације, литургијског језика, библијских и екуменских истраживања били су постављени много пре Сабора. Нови дух у Цркви је створен дуго пре тога.
——————————-
Превод ФСК са: vstanzaveru.ru/olga-chetverikova-planyi-razlozheniya-katolitsizma-ot-vyisokoy-ventyi-do-gruppyi-montini/

Прочитај без интернета:
15 гласовa