Олег Козлов, Самара

„…Све то лежи на плећима руског народа. Јер је руски народ – велики народ! Руски народ је – добар народ! Од свих народа, руски народ има највише стрпљења! Руски народ је народ бистрог ума. Он као да је рођен да помаже другим народима! Руском народу својствена је велика смелост, посебно у тешким временима, у опасним временима. То је народ од иницијативе. Народ сањалачки. Народ који има циљ. Због тога му је теже него другим народима. На њега се можете ослонити у свакој невољи. Руски народ је неодољив, неисцрпан!“

Јосиф Висарионович Стаљин

А да ли Грузијци знају за то?

За владаре Грузије, Русија је остала једина шанса да сачувају свој народ од потпуног уништења. Они су сматрали да немају другог излаза.

У XVI веку Грузија се распала на неколико малих феудалних држава које су се налазиле у стању перманентног рата са две велике муслиманске империје у региону, османском Турском и сефевидским Ираном. Поред тога територија Грузије је непрекидно подвргавана упадима и пљачкањима од стране чеченских, лезгинских и дагестанских формација. Да, заиста, ко све није пљачкао јадне Грузијце. Ако су некоме били потребни робови – изволите у Грузију.

Грузија је добровољно ушла у састав Руске Империје 18. јануара 1801. године. Тада у њеном саставу нису биле ни Абхазија, ни Јужна Осетија. Па нису ни могле бити, јер је Осетија пре Грузије ушла у састав Руске Империје – 1774. године. Абхазијом је од 1864 до 1918. године директно управљала руска администрација и она такође није била у саставу Грузије.

Руска империја је по великој милости својој прихватила Грузију у свој састав. Познато је следеће. У моменту кад је 1586. године грузијски цар Александар II, молио руског цара Фјодора I да прими Грузију у руско подаништво, тада Грузијаца није било више од 40 хиљада. Православни храмови и светиње Грузије су били разрушени и оскрнављени, земља је била потпуно разорена.

После давања заклетве на верност Руској империји од стране Грузије, Русија је преузела на себе обавезе да ће заштити Грузију и одмах то на делу потврдила, припретивши Персији ратом.

Поред тога, била је пружена и помоћ у обнови грузијских храмова и православних светиња. То јест, примивши Грузију у свој састав 1801. године, Русија је преузела на себе огромно бреме и додатну одговорност. Због тога се руски императори (укључујући Павла I), без обзира на многобројне захтеве и буквално молбе Грузије, нису одлучивали да јој изађу у сусрет. Када је Георгиј XII ступио на престо 1798. године, молио је Павла I да присаједини Грузију. Тада је уследио последњи отказ, јер је син Павла I, император Александар I, ипак донео позитивну одлуку.

Цар Георгиј XII се 17. новембра 1800. године, „клечећи на коленима“ обратио императору Русије, са молбом да његов народ прими у „вечно подаништво“.

Ево шта пише о мучном за Русију периоду доношења те одлуке, дореволуционарна „Велика руска енциклопедија“: „Схватајући сву тежину жртве и брига коју би на Русију ставило потпуно присаједињење земље, разорене спољним непријатељима и раздиране унутрашњим смутњама, император се колебао. Државном савету је приликом другог разматрања питања о присаједињењу Грузије, било предочено „крајње противљење господара по питању примања Грузијског царства у руско подаништво“. Но, савет је остао при свом ранијем мишљењу“.

А главни разлог, како пишу, који је ипак побудио руског цара да удовољи молби Грузије, нису уопште биле императорске амбиције, него дуг према православној браћи по вери, која су се нашла на ивици потпуног уништења у демографском, религиозном и политичком односу“.

Прихватити Грузију у окриље Руске империје, није значило само спремност да се та држава укључи у њен састав, него и спремност да се она заштити. У таквим условима то је значило и спремност да се због ње иде на жртве, то јест – пролива крв.

Као што је рекао генерал Михаил Скобељев: „Само Руси могу себи дозволити такву раскош – ратовати због осећања самилости“.

Да ли знате зашто се пут кроз главни кланац на Кавказу, који сједињује градове Валдикавказ и Тбилиси, зове Војно-Грузијски пут? Тај пут је почела да гради руска армија 1883. године ради брзог пружања војне помоћи Грузији од напада и упада „злобних“ суседа. Може се рећи да је сваки камен на територији бивше „братске“ републике, поливен руском крвљу.

Ево описа једног од упада. Персијски шах Ага-Мохамед Каџар је 1795. године заузео Тифлис (Тбилиси) претворивши га у гомилу развалина. Мушкарце је отерао у ропство, а својим војницима је наредио да силују све жене. После тога шах је наредио да му се сервира на златним тањирима 70 хиљада људских очију, које се нису лењили да броје, вадећи свако око сечивом свог ножа.

А неки говоре да је Иван Грозни био жесток. Изволите пример иностране „доброте“. Шта би било са Грузијом и њеним народом, да није било Русије и руског Ивана, да пожуре у помоћ са бајонетима и топовима по Војно-Грузијском путу?

Ми не знамо пуно тога из славне историје руског ратовања и безграничне пожртвованости и хероизма руског војника. Погледајте филм о једном од мало познатих и заборављених ратова Русије, вођених за заштиту братског грузијског народа од уништења и ропства.

Превод ФСК са руског: bazaistoria.ru/blog/43642625313/A-gruzinyi-ob-etom-znayut?image=20544743319

12 гласa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ