Да ли примећујете разлику између два аутомобила на слици? Постоји разлика, леви је „Рејнџ Ровер“, симбол луксузног британског произвођача аутомобила „Јагуар“, чија је почетна цена око 70.000 долара. Са десне стране је „Ланд Винд“, кинеске компаније „ЈМХ“ и кошта око 20.000 долара. „Јагуар“ је у Кину инвестирао 2014. године са локалним партнером „Чери“, две године касније локална кинеска компанија је направила савршен дупликат „Рејнџ Ровера“. Када студентима звучи превише апстрактно да стране директне инвестиције осим негативних могу имати и веома позитивне ефекте на привреде због позитивних екстерналија, дајем овакав пример као илустрацију. Главна очекивана корист од страних инвестиција јесте пренос знања и технологија. У теорији мултинационалног пословања овај феномен је познат као „ефекат преливања“.

Мултинационалне компаније имају различите методе за сакривање својих знања и технологија од локалних произвођача – јер ко жели себи да прави конкуренцију? Али, исто тако теже да искористе ресурсе, тржишта и радну снагу. У тој игри државни апарат има кључну и двоструку улогу. Да идентификује стране компаније које поседују знање и омогући им ефикасно пословање у земљи, али главна улога државе је да своје локалне произвођаче повеже с мултинационалном компанијом и омогући им приступ ономе што иста жели да сакрије. Наравно, све то је могуће само ако постоје закони једнаки за све, систем у којем привредници не плаћају партијски рекет и сл, једном речју – институције.

Да ли су једном српски привредници успели да направе пандан производу страног инвеститора у Србији? ,,Фијат“ је у Крагујевцу од 2008 године, имамо ли данас неки свој„Србијат“? Не. У реду, Србија не развија сопствене технологије и још увек не може да произведе технолошки напредан производ као што је аутомобил високог квалитета. А да ли заиста не уме да произведе седишта за аутомобил? Да ли је заиста потребан „Аунди“ (са субвенцијом од више од два милиона евра), где ће српски радници да седе на дрвеним столичицама и шију? Изгледа да у Србији креатори економске политике не разумеју елементарне постулате економске теорије и праксе. Ако нема „ефеката преливања“ знања и технологија, нема користи од страних инвеститора, макар отворили десет милиона радних места.

На тим „новим“ радним местима запослени имају минималне зараде и када остану без посла, као што је скоро 1.000 њих остало у „Фијату“, немају никаква знања. Огроман број младих људи ради мукотрпно и не сме ни да пита за пензионо и здравствено осигурање. Када из оваквих компанија изађу као пензионери, пензијама неће моћи ни рачуне да плате, и ето новог социјалног проблема за државу. Када се на то дода више од 600.000 људи без егзистенцијалног минимума, јасно је да држава данас ствара сиромаштво за будућност.

Стално нам објашњавају да држава не треба да се меша у односе привредних субјеката. Међутим, нико се није јавио да објасни како то да у том „либеларном односу према инвестицијама“ немачка влада, пре неки дан, просто забрани кинеском технолошком гиганту „Мидеа“ да купи „Куку“ – светског лидера у роботици и индустријском инжењерингу. Није ли „Кука“ приватна компанија, није ли се сама понудила на продају? Чини се да су у Србији сервилни политичари веома лако прихватили тај принцип „радите оно што вам ми кажемо а не оно што ми радимо“.

Кинеска компанија је понудила више од 4,5 милијарди евра за аквизицују немачке, која је то прихватила, али држава не дозвољава да софистициране технологије за аутоматизацију производње дођу у руке Кинеза. Развијене земље никада неће дозволити да будете технолошки напредни, за то морате сами да се изборите, јер у крајњој линији овладавање високим технологијама значи способност за њихову примену и у производњи савременог наоружања. Зато Србији константно шаљу само шкарт инвестиције у нископродуктивним индустријама.

Није ово први пут да ЕУ отворено дискриминише земље чија растућа конкурентност може да је угрози. Немачка је забранила и локалном произвођачу полупроводника „Аикстрон“ да прода акције кинеском „Фујиану“. Немачка је отворено рекла да ће чинити све да спречи трансфер технологија и оправдала је своје забране „забринутошћу за националну безбедност“ јер се ради о компанијама у сектору ИТ и производњи вискософистицираних технологија.

Имамо ли ми право да будемо забринути за националну безбедност? Како то да аквизиције британске „Ендаве“ у српском ИТ сектору не само да нису проблем него још „Ендава“ добије субвенције да отме од локалних компанија и оно мало ИТ стручњака који су остали у Србији. Како то да српски ,,Телеком“ мора да се прода и да на томе инсистира баш „Дојче Телеком“, већински власник свих ,,Телекома“ у Југоисточној Европи? Држава га није продала ове године, али план је да га уништи или партијским управљањем или лошом приватизацијом. На реду је и ЕПС, стуб енергетске безбедности Србије.

Зашто у Србији „Кука“, „Аикстрон“ или „Фујиан“ немају своје фабрике? Зато што технолошки-интензивне компаније не можете купити никаквим субвенцијама. Њих интересује само знање, а могу ли да нађу довољно стручног кадра у Србији, где деценијама траје егзодус висококвалификованих и научних радника? И данас је у Србији међу незапосленима више од 45 одсто оних с највишим образовањем. Држава се концентрисала на шкарт инвестиције и шаље јасну поруку – да овде нема места за развој људског капитала.

Кључ проблема у овој суманутој трци за страним инвестицијама је непостојање елементарног осећаја за потребе нације и националне економије, углавном зато што се креатори економске политике, пре те функције, с привредом нису срели ни у уџбенику. Нама нису потребна само нова радна места, нама су потребна паметна радна места. Не треба нам само слободна трговина, треба нам праведна трговина.

Економски институт ,,Џон Х. Данинг“, Велика Британија

www.politika.rs/scc/clanak/366935/Pogledi/Siromastvo-za-buducnost

Прочитај без интернета:
11 гласовa