Највећи број наших савременика зна или врло мало, или баш ништа не зна, о тајној служби „СМЕРШ“ 

Као по правилу, информација о њој се црпи или из филмова и серија, код којих већина нема никакве стварне основе, или из псеудоисторијских радова у којима је СМЕРШ приказана као казнени орган који је убио десетине хиљада потпуно невиних људи…

Служба са директном субординацијом

О правој историји СМЕРШ-а пише се врло мало. Контраобавештајци једноставно не воле гласне речи и јарку светлост, јер им публицитет  није потребан. У совјетском периоду, на многим изузетним операцијама које је СМЕРШ извео у току рата, био је печат „поверљиво“, а у постсовјетско време контраобавештајце су почели да оптужују за све смртне грехе, приписујући им и оно, за шта они никако нису могли да буду криви.

Одлука о формирању Главне управе за контраобавештајност „Смерш“ Народног комесаријата одбране СССР-а  била је донета 19.априла 1943.године. До тог тренутка у рату је дошло до дубинског преокрета – Немци су код Стаљинграда претрпели најјачи могући пораз.

Мењале су се и методе противника: хитлеровци су почели да посвећују више пажње обавештајно-диверзионом раду у дубокој позадини совјетских јединица. СМЕРШ је добила задатак да се бори управо са том новом и изузетно опасном претњом.

Официри – припадници СМЕРШ-а

Према одлуци Државног комитета за одбрану – СМЕРШ је формирана реорганизацијом Управе специјалних одељења НКВД-а.

За разлику од претходне структуре начелник СМЕРШ-а је добио и звање заменика народног комесара за одбрану и био је потчињен директно њему, Јосифу Стаљину. Значи СМЕРШ је извршавала само његова наређења. И тамо где је радила СМЕРШ је извршавала само наређења највиших структура са лица места.

Захваљујући тој шеми војна контраобавештајна служба се претворила у снажну тајну службу, која је била у стању да без бирократских препрека решава задатке. Назив СМЕРШ је у главама непријатеља дешифрован врло непријатно: „Смрт шпијунима!“ Управо та абревијатура ће доцније да заголица и стране писце, између осталог и познатог „Бондовог оца “, Јана Флеминга, који су почели да о раду совјетске тајне службе пишу врло климаву бајку.

Против шпијуна и издајника

Задаци СМЕРШ-а су овако формулисани:

  • борба са шпијунском, диверзионом, терористичком и другим подривачким делатностима страних обавештајних служби у деловима Црвене армије и њеним институцијама;
  • борба са антисовјетским елементима који су се појавили и у деловима Армије и у њеној управи;доношење потребних агентурно-оперативних и других (преко команде) мера ради формирања услова на фронту којима би се искључила могућност некажњеног проласка противникових агената преко линије фронта, односно како би се линија фронта за шпијунске и антисовјетске елементе постала непробојна;
  • борба због издаје Отаџбине у деловима и установама Црвене армије (тј. прелазак на страну  противника, сакривање шпијуна и уопште помоћ непријатељу у обављању његовог посла);
  • борба на фронту са дезертерством и непријатељским радом усмереним против виших инстанци;
  • провера војних обвезника и других лица која су била заробљена и извесно време проводила код противника;
  • извршавање специјалних задатака које им поверава народни комесар за одбрану.

У складу са ванредним условима војног времена органи СМЕРШ-а су себи доделили много права и овлашћења. Односно, они су извршавали потпуни комплекс оперативно-истражних операција уз коришћење свих оперативних снага и средстава, карактеристичних за  рад тајних служби.

Војни контра-обавештајци су такође могли да врше заплене, претресе и хапшења војних лица и цивила који су у вези са њима, а за које се сумња да се баве непријатељским радом.

За начелника СМЕРШ-а је постављен генерал Виктор Семјонович Абакумов.

СМЕРШ је своју снагу показао први пут у току Курске битке. Захваљујући раду контраобавештајаца за хитлеровце су остали тајна планови совјетске војне команде, а диверзивна активност непријатеља је у позадини совјетских јединица сведена на минимум.

Губитна карта абвера

Не сме се при том заборавити да су совјетски контраобавештајци стајали преко пута врло искусних и довитљивих противника – припадника тајних служби Немачке, између осталог и абвера – немачке војне обавештајне службе. До почетка 1943.године за убацивање у совјетску позадину припремани су агенти у приближно 200 немачких обавештајних школа. Чињеница да њихов рад није могао битно да утиче на ток рата је у потпуности комплетно заслуга СМЕРШ-а. Те исте 1943.године абвер и СД су разрадили план према коме је у совјетској позадини требало да се организује грађански рат који би играо на „националну карту“. Калмикија, Северни Кавказ, Казахстан, Крим су  по замисли немачких обавештајаца требало да буду арена на којој радикални националисти наносе ударац у леђа СССР.

Историчари који су радили у совјетском периоду су се трудили да не привлаче пажњу преко овако актуелне проблематике, али се речи из песме не могу избацити, хиљаде кримских Татара, Чечена, Калмика и представника других народа у годинама рата су са оружјем у рукама ишли против совјетске власти, сарађујући са немачком агентуром.

У епохи „перестројке“ тема „репресираних народа“ је разматрана прилично једнострано, и о томе шта је био разлог за спровођење сурових државни мера се уопште није говорило.

Међутим, само на територији Карачајево – Черкезије постојале су и деловале најмање три  националистичке групације, чији је рад  инспирисала немачка обавештајна служба – „Слободни Карачај“, „За религију Карачаја“ и „Балкарска армија“, а на суседној територији Кабардино-Балкарије формирана је национална влада на челу са кнезом Шадовом.

Само захваљујући СМЕРШ-у појединачне банде се нису претвориле у читаву армију.

Посебан део приче о СМЕРШ-у припада „радио-играма“. То су операције када се преко агената који су ухваћени, противнику преноси свесна дезинформација.

Од 1943. до 1945.године контраобавештајци су спровели 186 таквих радио-игара, и тако Немце фактички потпуно онемогућили да приђу совјетским војним тајнама. Истовремено је заустављено да даље ради преко 400 хитлеровских обавештајаца. Ни једна контраобавештајна служба света се не може похвалити нечим сличним.

Филтер СМЕРШ-а

Они  који описују историју СМЕРШ-а као историју казнено-репресивног органа обично акценат стављају на функцију контраобавештајности, у коју спада  „филтрација“ бивших војних заробљеника. Ту се подразумева да се сарадници СМЕРШ-а без имало самилости обрачунавају са заробљеницима, шаљући их уместо хитлеровских у стаљинистичке логоре.

Благо говорећи, то није баш сасвим тачно. На пример, догађај са совјетским генералима који су били заробљени, и које су, њих 36, у мају – јуну 1945.године открили сарадници СМЕРШ-а. Сви су достављени у Москву, и за сваког посебно је доношена одлука у складу са постојећим материјалима о њиховом понашању у заробљеништву.

25 генерала који су прошли заробљеништво били су не само потпуно оправдани, већ су враћени у армију, добили су помоћ за лечење и становање. Истина, нису сви могли да наставе службовање у армији – онемогућило их је здравље, изгубљено у заробљеништву. А суђено је само једанаесторици генерала, за које су постојали чињенични докази о сарадњи са хитлеровцима.

А уколико  се  говори о резултатима „филтрације“ лица чији је  ранг био доста нижи, као пример могу да послуже резултати делатности на збориштима СМЕРШ-а  Трећег украјинског фронта у периоду од 1.фебруара до 4. маја 1945.године.

Кроз сито провере  је прошло 58686 становника који су се нашли на непријатељској територији, међу којима су 16456 њих били бивши  војници и официри Црвене Армије, а 12160 – совјетски држављани у узрасту за активну службу у војсци које је непријатељ отерао на рад у Немачку. По резултатима провере – сва лица за активну службу су позвана у Армију, 1117 становника других држава је отпремљено у њихове земље, а 17361 људи који нису били по годинама за активну војну службу се вратило својим кућама.

Од скоро 60.000 људи који су прошли проверу само је 378 њих сарађивало са фашистима, са РОА и осталим Хитлеровим јединицама. И сви они су били… не, нису били обешени без суђења, већ су били предати истрази ради прецизнијег утврђивања њихове умешаности.

Чиста статистика говори да апсолутна већина совјетских људи  који су прошли проверу СМЕРШ-а није била ни хапшена, нити истраживана. Чак и оне за које је било разлога да се у њих сумња, истражни органи су проверавали врло пажљиво. Наравно, без обзира на све, није искључено да су прављене и грешке и злоупотребе, али се са сигурношћу може тврдити да се СМЕРШ није бавио политичким репресијама.

Флеминг није могао ни да сања

У току рата контраобавештајци су успели да неутрализују приближно 30 хиљада непријатељских агената, преко 3500 диверзаната и 6000 терориста. У противничкој позадини је на том послу радило до 3000 агената. У борбама и у току извршења специјалних задатака  је погинуло преко 6000 војних контраобавештаваца. Само при ослобођењу Белорусије је погинуло 236 и нестало 136 њих.

Рад СМЕРШ-а, јединствене операције које су вршили совјетски контраобавештајци за сада нису добили достојан одраз ни у филму, ни у књижевности. Један од ретких изузетака представља роман Владимира Богомолова „Тренутак истине“ („У августу ’44.године“) у коме је, највероватније, први пут приказан тежак и изузетно важан рутински рад СМЕРШ-а у пољским условима.

1946.године СМЕРШ је укључен у састав Министарства за државну безбедност као његова Трећа главна управа. Завршена је кратка, али славна историја војне контрашпијунаже као специјалне издвојене структуре. Али армијска контрашпијунажа не прекида свој рад ни на дан, чак и у условима потпуног мира.

И најзад – једна потпуно истинита чињеница, коју не би могао да измисли чак ни домишљати Јан Флеминг.

У одељењу за војну контрашпијунажу СМЕРШ-а гардијског кавалеријског пука служио је поручник Ољег Ивановски. Професионално је радио, храбро се борио, ратовање је завршио у Чехословачкој, али је 1946.године ослобођен рада у војсци због последица рањавања у рату.

Званични медицински закључак за 24-годишњег официра је гласио: „Способан за рад у цивилним установама, са скраћеним радним временом, без тешког физичког и умног напрезања“.

Петнаест година после тога, 12.априла 1961.године бивши официр СМЕРШ-а, у том тренутку главни конструктор „Востока-1“, Ољег Ивановски лично је затворио врата космичког брода у који је управо   ушао и сместио се Јуриј Гагарин, полазећи на свој историјски лет – на први лет човека у космос…

———————————

ПРЕВОД ФСК СА: back-in-ussr.com/2016/04/smersh-nevidimaya-voyna.html

20 гласовa