Андреј ФУРСОВ

 

Победа: узроци, цена, резултати

У Великом Отаџбинском рату победио је руски народ, организован у совјетски, социјалистички, у ратном периоду стаљински, ма колико неко хтео нешто друго, државни систем. Народ без и ван државног система је – руља и ништа више од тога. У иторији не побеђују једноставно народи, него системи, то јест системски организовани народи. У рату СССР је продемонстрирао силу и моћ здравог организационог система. У томе је принципијелна разлика СССР од царске Русије из друге половине ХIХ, почетка ХХ века.

Упоредимо. Током 1915-1916. године био је избачен официрски корпус, распала се армија, а са њом – самодржавље и држава. Током 1941. године у значајној мери је био избачен официрски корпус Црвене армије, неколико милиона црвеноармејаца су се нашли у заробљеништву. Распала се армија и држава? Не. На прелазу 1941-1942. године, у армију су стигли млади официри, представници модалног типа личности који је формиран 30-их година и они су постали језгро нове, победоносне армије која је оборила Вермахт на колена. Руско војно умеће, спремност на самопожртвованост, за то да се до смрти брани Отаџбина, “за другове своје”, увећано моћи совјетског система и његове организације – ето главне војне тајне наше Победе, коју непријатељ ионако није открио.

У Великом Отаџбинском рату победио је управо совјетски систем у његовој стаљинској варијанти. Ти “примерци” који тврде да у рату није победио систем, него народ – притом је победио “упркос” том систему – очигледно су слаби умом и јаки у подлости. Нема “уопштеног појма народа”; понављам: у ратовима побеђују народи организовани у системе, то јест, у такве системе које организује народ или народи боље него што то чини систем-непријатеља. Стаљински систем се показао јачи од хитлеровског – уз сву војну моћ последњег и уз све њене успехе на почетку рата. А та моћ је заиста била велика у резултату успостављања контроле над практично целом Европом од стране Немаца  у овом или оном облику и окупације из 1941 – почетка 1942. године огромног дела СССР-а (42% совјетског становништва; 47% засејаних површина; 30% индустријске производње рачунајући 70% топљеног гвожда и 60% топљеног челика; 63% угља). Трећи рајх је почео да премашује СССР по обиму индустријске производње 3-4 пута.

Јасно је да у таквим условима залог победе није био материјални, него социјално и идејно-духовно преимућство које је служило као фундамент социјалне мобилизације. Блиставо спроведена евакуација индустријске производње из прифронтовске зоне на исток земље под тихим руководством ресора Л.П. Берије (формално је руководилац Савета по питањима евакуације био Н.М. Шверник), где је на темељима припремљеним крајем 30-их година (у директном и преносном смислу) била створена нова индустријска база; масован и муњевит пренос грађанских завода и фабрика за производњу војне технике; изградња нових завода (850 за време рата); продужетак и проширење размере научних истраживања одбрамбеног профила (невелик али важан детаљ: за време рата СССР није смањио број наручиваних са Запада научних часописа – задивљујући контраст у поређењу са оним што се десило код нас после 1991. године) – све је то постало залог Победе, која је одржана не само на фронту, него и у позадини тоталног рата.

Већ крајем 1942. године у целини је била завршена перстројка совјетске економије у ратним условима, док се економија Трећег рајха престројила тек 1943. године. Међутим, чак и 1943. године, како показују истраживања, Немачка је производила 3 пута више угља него СССР, челика – 2,4 пута, електроенергије – 2,3 пута. Ипак, без обзира на то преимућство, ратна производња Трећег рајха производила је мање. За време рата СССР је произвео технике и наоружања 2 пута више него Немачка, стручњаци истичу да је у рачуници на хиљаду тона каљеног челика совјетска индустрија производила више него немачка, тенкова и оруђа – 5 пута, на хиљаду произведених металских стругова – 8 пута више авиона. Зато, ако је 1942-1943. године на једну пешадијску дивизију Црвене армије ишло у просеку 180-200 оруђа и минобацача, 14-17 тенкова и самоходки, 13-20 авиона, то је 1944. године у одговарајућим размерама: 240-245 оруђа и минобацача; 14-35 тенкова; 22-26 авиона; у 1944 у СССР-у је произведено 24 хиљаде тенкова, а у Немачкој – 18 200. Расла је не само опремљеност армије бојевом техником, него и њен квалитет (1944. године: – тенк ИС-2, брзи бомбардер Ту-2, ловац Јак-3 и Ла-7; јуришни бомбардер Ил-10).

Онима који тврде да је СССР наводно затрпавао Немце лешевима (о упоредној бројности губитака види ниже у тексту), можемо одговорити: не, ми смо затрпавали Немце техником. Разуме се, материјално превасходство није наступило одмах, у њега се 1943-1944 улило превасходство социјалног система, структурно-организационо, идејно-духовно. Писмена комбинација патриотизма и социјализма, помножена са руском спремношћу да до смрти брани, и способност за лично самоуздржање ради опште победе, плус моћни организациони потенцијал централизоване власти – ето шта је постало решавајући фактор победе. Радни дан од 11 сати, обавезан прековремени рад, нормирана производња на картице за 62 милиона људи) – то и јесте “Све за фронт, све за победу!”, смањење (према званичним подацима) потреба грађана за 40%.

Ради поређења: у Немачкој су редовна искључења струје почела тек у јесен 1944; покушај преорјентације производње хулахопки за војне потребе наишло је на противљење које је подржао и сам фирер: немачка жена мора да носи лепе хулакопке; чак ни код куће Немци не желе да се напрежу; број лица које врше функцију личне послуге, смањено је у 1944. години у поређењу са 1939 само за 0,4 милиона људи (било 1,3 милиона, остало 0,9 милиона). Социјални систем Немачке, немачки орднунг, помножени са нацио-социјалистичким режимом, показао се као неспособан за тако самопожртвовано и победоносно преоптерећење снага које је продемонстрирао руски “хаосмос”, одевен у оклоп стаљинског система.

А сада о губицима. Сви ти малоумни и подли срцем, тврде да су војни губици СССР-а у односу на немачке износили 8 : 1 или чак 10 : 1, а губици мирног становништва су толико велики да се уопште не могу поредити са немачким, и све се то ставља као кривица Стаљиновог режима или како они кажу “стаљинизма”. У овом тренутку, према историчарима, како војним тако и цивилним, бројке губитака обеју страна су овакве: не 8 : 1 него 1,29 : 1. Да, губици нису у нашу корист, али то није лажљивих 10 :, 8 : 1 или чак 5 : 1. Поред тога та бројка није била неизмењена све ратне године – током 1941-1943 војни губици совјетске војске су значајно превазилази губитке Вермахта и његових савезника, а од 1943-1945 однос губитака не само да се изравнао, него је већ био у корист Црвене армије. Војни губици Немаца у целини су износили 8 милиона 876 хиљада (према другим подацима – 8 милиона 668 хиљада) људи, наши војни губици – 11,9 милиона. Карактеристично је такође да је у немачким логорима за ратне заробљенике на територији СССР умрло пет пута више ратних заробљеника него Немаца у совјетским логорима (Немаца је у нашем заробљеништву било 3 милиона 576 хиљада, совјетских у немачком заробљеништву – 4 милиона 559 хиљада, вратило се из немачког заробљеништва 1 милион 558 хиљада).

Наши губици цивилног становништва – 14,7 милиона. Од њих 7 420 390 свесно и систематски истребљено од стране Немаца, још 4 100 000 погинуло од жестоких услова окупације и 2 164 313 погинулих на принудном раду у Немачкој. Што се тиче цивилног становништва Немачке, то је око 4 милиона Немаца погинуло од бомбардовања и артиљеријског гранатирања, при чему је огромна маса погинула од англо-америчких бомби и артиљерије. И то не чуди: савезници су свесно уништавали цивилно становништво Немачке у складу са разрађеним програмом рушења крупних градова и наношења максималне штете управо мирном становништву – у психолошким и демографским циљевима (тај програм су разрадили К. Левињин и Џ. Фон Нејман уз учешће П. Сорокина). Узгред, ту исту слику ми видимо данас на Донбасу.

Совјетско руководство, полазећи од принципа “Хитлери долазе и пролазе, а немачки народ остаје” никада се нису спуштали на ниво таквих зверстава као англоамериканци, чији су злочини према немачким цивилима у суштини упоредиви са хитлеровцима у њиховим дејствима према Русима, према Словенима; СССР никада никогаа није водио у рат против Немаца на уништење, чиме се и објашњавају неупоредиво мањи губици мирног становништва у поређењу са совјетским.

А већ англосаксонци су дејствовали другачије од Руса. Међутим, да ли се треба чудити, ако је још 1940. године Черчил писао да Британци не ратују са Хитлером, па чак ни са национал-социјализмом, него са немачким духом, духом немачког народа (то јест, са духом Шилера), да се он никада не препороди. То што се десило са Немцима у послератном периоду у оквирима америчког протектората – то и јесте реализација курса Черчила на духовну кастрацију целог народа. Управо то је узалудно покушавао да уради Запад (и његова “пета колона”) са Русијом и Русима као државообразујућим народом, народом стубом, после завршетка “хладног рата”, тежећи наметању кајања, наметању историјског комплекса ниже вредности.

Вратимо се ипак питању о губицима и цени Победе 1945. године.

Ми нисмо затрпавали Немце лешевима. Скоро равнотежа у губицима говори о другом – о победи совјетског система и руског духа над бездушним национал-социјалистичким системом, који је извршавао налог оних који су вољом судбине, или тачније “поквареношћу историје” (Хегел) постали наши неверни савезници, који данас покушавају да нам украду Победу, а нас да избаце из друштва победника, изједначавајући нас са нацистичким агресорима. Неће моћи.

Једна од важнијих лекција Великог Отаџбинског рата огледа се у томе што у ратовима побеђују здрави социјални системи, здраве нације. Олигархијски системи (а Царска Русија с краја ХIX – почетка ХХ века, била је систем муњевито растућег олигархата, и зато је разлагао самодржавље: да би то схватили, довољно је само пажљивије погледати на социјални трулеж под називом “Сребрни век”) ратове не добијају. Најчешће они или трпе пораз или се предају, приносе земљу и њене главне руководиоце на жртву. Отуд и тако различити резултати два светска рата за Русију.

Главни резултат Великог Отаџбинског рата је, наравно – Победа. Но, то је непосредни, краткорочни резултат.дугорочни резултат била је супердржава СССР која је брзо, за десет година раније него што су сматрали на Западу, обновила совјетску привреду, искорачила у космос, имала предивно образовање, неколико десетлећа спокојног стваралачког живота, у чијој основи је лежала моћ социјалног строја и увереност људи у сутрашњи дан. Један од главних фактора те уверености била је Победа.

Данас се може рећи да су Велики Отаџбински рат и наша Победа у њему, представљали централни догађај не само совјетске, него и руске историје: током периода 1941-1945. године руски народ је, користећи у својству штита и мача совјетски строј, стаљински ситем, одбранио своје право не само на живот у историји, него на величину. Победа је зафиксирала неколико момената.

Као прво, животну способност и победивост социјализма (системског антикапитализма) као новог, адекватног ХХ веку, за разлику од самодржавне форме организације историјске Русије.

Као друго, резултат рата постала је коначна победа Словена над Германима, или тачније – Руса над Немцима. На тај начин, мај 1945. године представља победу не само у четверогодишњем рату Савеза против рајха, него и победу у вишевековној борби Руса и Немаца.

Као треће, совјетска победа је довела до оштре и моћне демократизације Европе – при чему не толико оне која је постала социјалистички блок, зона утицаја СССР-а, него и капиталистичке. И ствар се не ограничава уздизањем левих снага уопште и комунистичких посебно (Француска, Италија). Ради се о поразу на Западу, у том смислу и у оним земљама које су формално, шкрипећи зубима и тешка срца, биле принуђене да постану наши савезници у антихитлеровској коалицији ( Велика Британија, САД) снага које су подржавале нацизам од краја двадесетих година га доводили на власт како би решили своје унтрашње проблеме и успут нахушкали Немачку на Русију за коначно решење “руског питања”. Све те силе морале су се повући у сенку. Истина, и из сенке они су наставили да делују и то веома активно. Довољно је поменути како су Американци уз помоћ Ватикана спасавали нацистичке злочинце (операција “пацовски канали” и друге), извоза њиховог у САД и Латинску Америку и спремали их за коришћење у борби против СССР-а. Ипак,  током дугог времена сенка је била на свом месту, а на површини се говорило о “људским правима” и “миру у целом свету”.

Током периода 1950-1970. године, па све до самог почетка неолибералне контрареволуције на Западу, која је значила јуриш горњих слојева на средњи слој и радничку класу, капитализам је, под утицајем пре свега СССР-а, био принуђен да се одмакне од своје иманентне “буржоаске” логике развоја и да се на суштински начин социјализује. Управо постојање и успеси држава социјализма који је победио, а не растуреног у рату како је то планирала врхушка светске капиталистичке класе организована у клубове и ложе, натерали су буржоазију да иде на уступке средњем слоју и делу радничке класе, делећи са њима део своје суперзараде. А инструменти научно-техничког прогреса су и пуштени у погон ради добијања те супердобити.

Механизам прерасподеле дохотка постала је «welfare state» – држава свеопште социјалне сигурности. Тај вектор развоја послератног капитализма био је изнуђен, њега је условило искључиво постојање светског система алтернативног капитализму – социјалистичког. Имајући пред очима успешно искуство изградње система постројеног на принципима социјалне правде, па да своје “дише” и “топ-мене” не би гурнули у загрљај левих или још горе комунистичких партија како они не би ступили на стазу активног социјалног рата – капиталистичка класа се радије повлачила током три десетлећа. У суштини они су се повлачили пред нашом Победом у Другом светском рату. У том смислу је рушење СССР-а било за врхушку светске капиталистичке класе задатак не само спољашњег него и унутрашњег поретка – озбиљно демонтирати квазисоцијалистичке форме послератне три деценије било је могуће тек после рушења системског антикапитализма.

Као четврто. Трећи рајх представља проејкат не само немачке финансијско-индустријске врхушке при активном садејству англо-америчких банкара и индустријалаца. То је још и опшезападни експеримент (на немачком темељу) стварања бруталног постмодернистичког политичко-економског поретка у коме се у интересу капиталистичке врхушке ликвидирају сва достигнућа Запада која су стекли средњи и нижи слојеви од времена Француске револуције 1789-1799. године.

Ради се о стварању режима “Жељезне пете” у премодерној (орденске структуре – редови, неопаганизам итд.) амбалажи, о ликвидацији демократских институција, вишепартијности, у перспективи – цивилног друштва и хришћанске цркве, но, са очувањем капитализма. Радило се о стварању механизма управљања великим масама становништва на основи контроле над њиховом психосфером (посредством идеолошке пропаганде, индустрије забаве) и манипулације понашањем.

Карактеристично је да су Американци после 1945. године увезли из Немачке не само физичаре, него и неколико стотина психолога и психијатара који су у периоду 1950-1960. година “под кишобраном” специјалних служби радили на разради субкултуре “рок, секс, наркотици” као средства контроле над Американцима, а касније – светском омладином и њеном психосфером. Другим речима, Трећи рајх је био још и експеримент стварања “контрамодерног” капитализма очишћеног од било каквих демократских форми, а такође и од хришћанства које му смета.

Совјетски Савез је прекинуо тај експеримент у духу мрачне фантастике. Свет у периоду 1950-1970. године је – свет Светлости и Добра, који је био такав захваљујући нашој Победи. Само у СССР-у се могао појавити роман типа “Облачност Андромеди” И.А. Јефремова. Али и искуство Трећег рајха није нигде пропало за светску капиталистичку врхушку, која – посебно у последње две деценије – конструише “плишане” верзије “контрамодерног” капитализма, а можда и посткапитализма, но нипошто комунистичког, него сасвим супротног типа. Победа СССР је одбацила градњу таквог капитализма скоро на пет деценија и управо ту задршку све до данас не може да опросте Стаљину и Совјетском Савезу знатан део светске капиталистичке врхушке.

На крају, као пето, победа СССР је моћно утицала на периферију и полупериферију капиталистичког система, посебно на афроазијски свет. Његова деколонизација је била оштро убрзана победом над Немачком. Истине ради треба рећи да су САД већ 30-их година потпуно јасно поставиле задатак рушења британске колонијален империје (то је био један од циљева у рату и овде су се интереси САД подударали са интересима СССР);  пошто су са ницањем првих оф-шора, који су се појавили на прелазу 50-их у 60-те године, колонизатори сами хтели да се избаве од колонија – појавиле су се савременије и ништа мање оптерећујуће форме експлоатације “слабих овога света”. Међутим, захваљујући победи СССР, сама деколонизација се неретко развијала супротно плановима буржуја. Поред тога, код “слабих овога света” појавио се моћан заштитник: Суецка криза, рат у Вијетнаму, Куба, Никарагва, судбина неких афричких држава, све су то продемонстрирали са кристалном јасноћом.

Победа и данашњи дан

Јубилеј 70 година од Победе ми срећемо у веома забрињавајућем времену. Американско-бандеровски, то јест америчко-нацистички преврат у Кијеву у фебруару 2014. године и агресија потпиривана од стране САД “украјинске” хунте против Новорусије – то је у суштини прва после 1941. године директна агресија Запада против Руске цивилизације, против историјске Русије. Резултат агресије – стварање плацдарма за политички, а у случају потребе – и војни притисак на Русију. Такав плацдарм је постала Украјина, формално предвођена русофобима али која се у стварности налази под спољашњом управом.

У фебруарском преврату 2014. године, Запад је поново, као и 30-их година прошлог века, активно искористио нацисте  – само овај пут не немачке, него украјинске. Светска капиталистичка врхушка по том питању је доследна: није јој први пут да користи нацисте против Русије. Суочивши се са невиђено оштром глобалном кризом, западне “елите” поново су се нашле пред саблазни свеопштег рата, који би им, према њиховим плановима, омогућио да преовладају кризу. И поново, као што је то било 1914 и 1941. године, та “елита” ће покушати да изађе из кризе на рачун Русије.

Право речено, њихова идеологија то и не скрива. Збигњев Бжежински је отворено изјавио да ће свет ХХI века бити постројен на рачун Русије, на штету Русије и на руинама Русије. Русија интересује Запада само као ресурсна зона, као резервна територија за случај геоклиматске катастрофе и као могући театар војних дејстава за случај широког сукоба са Кином. Тачније, чак их не интересује Русија, него територија северне Евроазије, очишћена од великог броја становника (што није ништа друго него издање плана “ост”?). Русији, као таква не треба да постоји, према плановима газда Запада. Као што је приметио један од руководилаца совјетске обавештајне службе Л.Б. Шебаршин, Западу је од Русије потребно само да је не буде.

Од тренутка појаве Русије као субјекта европске/светске политике у XVI веку, један од главних задатака Запада било је успостављање контроле над Русијом, њено претварање у “територију Северне Евроазије”. Такви планови – било их је два – били су разрађени у последњој трећини XVI века. Један је католички, у Свештеној Римској империји (Хабсбурга), други протестантски, у Енглеској (ради се о концепцији коју је разрадио астролог и обавештајац “зелене империје” Џон Ди (који је своје извештаје Јелисавети I потписивао као “007”) и која је предвиђала контролу енглеске монархије и лондонског Ситија над Северном Америком и Северном Евроазијом. Од тада до данас ти планови нису нигде нестали, они су се развијали или преплитали, или разилазили – што се одражавало на постојање две основне групе западних врхушки: англо-јеврејско-америчка и ватиканско-немачко-италијанска. Индикативно је да је предају социјалистичког блока 1991. године М. Горбачов опремио симболичним поклоњењем обема групама – прво се упутио у Ватикан, а затим Бушу-старијем на Малту.

Запад 1991. године због низа разлога није могао коначно да реши “руско питање”. Углавном због тога што су његови домаћини били уверени: Русија се неће опоравити. Сиријска криза 2013. године је показала да то није тако. одговор је стигао у виду америчко-нацистичког преврата у Кијеву, директне агресије против Руске цивилизације. Но и овде је код “завереника и потпаљивача” све кренуло не баш као наша “Кримска Викторија” и супротстављање Новорусије је помешало “планерима” све карте. А глобална криза за то време се заоштрила, као и борба у светској врхушки. Русија и Кина стварају све више проблема Западу, а сукобити их једну са другом као што су то два пута у ХХ веку успели сукобити Немачку и Русију, тешко да ће успети.

Имајући у виду низак професионални ниво и да тако кажемо, повишену нервозу и несамосталност формалних руководилаца Запада (оштре критике њиховог понашања повезане са указаним карактеристикама изнео је Хери Кисинџер у вези са украјинском кризом), не треба искључити да ће они још једном покушати да гурну свет у велики рат, изабравши Русију као главну мету. О томе посебно сведочи раздувавање антируске и антипутиновске пропаганде која је покренута на Западу током Сиријске кризе и достигла апотеозу у украјинској кризи.

За 70 година које су протекле од маја 1945. године, свет се кардинално изменио. Нестао је Совјетски Савез, срушен је “Јалтско-Постдамски систем”, на нашим границама се ствара плацдарм за НАТО пакт ради даљих агресивних дејстава против Русије. Украјинска криза је јасно продемонстрирала циљеве одређеног дела североатланске врхушке – припрема за оно што нису успели да ураде у Минхену у септембру 1938. године, када је отворен бездан и де факто почео светски рат.

У том рату различите групације Запада су следиле различите циљеве. Империјски сегмент британских врхова тежио је да силама Трећег рајха уништи и распарча СССР, а потом да разгроми Немачку ослабљену ратом и под своју контролу стави сву Европу.

За доминирајући политичко-економски сегмент САД, главна је била демонтажа британске и француске колонијалне империје – то су захтевали и стратешки циљеви крупног финансијско-индустријског капитала САД и практично пропаст изрекламираног “новог курса” и конкурентна дејства Британаца (1929-1931. године директор Централне банке Енглеске М. Норман је затворио Британску империју – 25% светског тржишта – од “спољашњег света”, то јест, од САД; одговор на тако нешто могло је бити само уништење британског колонијалног “рајха”, о чему су отворено говорили представници америчких пословних и политичких кругова, посебно Ален Далес).

Америчким глобалистима сметала је последња светска империја – Британска и управо је Трећи рајх као германска квазиимперија разматран од стране америчке врхушке као терминатор за Горди албион. Неки сматрају да је то требало бити учињено рајхом заједно са СССР-ом. Међутим, мислим (и ту се слажем са А.В. Багајевим) да је СССР-у намењена пре свега друга улога: он је требало да буде Терминатор Трећег рајха после разбијања последње Британске империје. Друга је ствар што Стаљин није дозволио да буде увучен у такву игру – највероватније би се он постарао да одигра на противуречности контраагената. Што се у суштини и десило.

Не може се рећи да је сва британска врхушка наступала са империјских позиција. У њеном саставу су биле и две другачије фракције: једна није била спремна да жртвује Велику Британију ради империје (“национал-државници”), а друга је наступала као савезник америчких глобалиста, стварајући англо-амерички глобалистички блок. САД нису биле заинтересоване за немачко-совјетски сукоб док су британски имперци чинили све како би тај сукоб испровоцирали. И треба рећи да су својим дејствима током маја-јуна 1941. године (прелет Хесеа и преговори који су иза тога уследили) они то и добили, сломивши америчку и совјетску игру.

Хитлер је 22. јуна 1941. године добио одређене гаранције Албиона (у супротном он никада не би почео повлачење дивизија са Западног фронта) и обманут од шефа Абвера , а уједно – агента (као минимум, агента утицаја) Велике Британије, адмирала Канариса, напао на СССР. Резултат – стварање англо-америчко-совјетске антихитлеровске коалиције али тек пошто је СССР показао без обзира на тежак положај, да он може да ломи непријатеља и победи га.

Зато су већ у августу 1941. године, када је постало јасно да СССР није пао и да највероватније неће пасти, англоамериканци почели разрађивати своје планове послератног уређења света (“Атланска хартија”), а СССР у јануару 1942. године усред битке под Москвом – своје (“Комисија за послератне пројекте државног уређења земаља Еропе, Азије и других делова света”) на челу са В.М. Моловим и аутором Статута Коминтерне “сивим кардиналом” совјетске конспирологије О. Кусиненом).

Напад Немачке на СССР, моћно супротстављање Црвене армије у лето 1941. године, и формирање антихитлеровске коалиције спасили су Велику Британију од пораза, но, сви ти фактори постали су основа за њену ликвидацију: како кажу англосаксонци: «every acquisition is a loss, and every loss is an acquisition» (“свако стицање је – губитак и сваки губитак – стицање”). У резултату рата, деловањем СССР и САД, Британска империја је била подорвана, а ускоро после рата практично је прекинула своје постојање – англо-амерички глобалисти су добили своје, но одмах после победе над Британском империјом (и Трећим рајхом) суочили су се са СССР-ом у својству новог и много моћнијег противника него што су били Немци и Британци узети заједно, добили су новог глобалног противника – победоносни СССР.

После Горбачовљеве капитулације и Јељцинових “несрећних деведесетих” изгледало је да се планови глобалиста у односу према Русији у потпуности остварују, по “принципу Клинтона”: “Ми ћемо дозволити да Русија постоји, али јој нећемо дозволити да буде велика држава”. Међутим, током сиријске, а посебно украјинске кризе, Русија је својим изнуђеним одбрамбеним дејствима истакла кандидатуру за повратак великодржавног статуса који су предали Горбачов и Јељцин. И премда су то први и невелики кораци, управо од првог корака, како тврде мудри Кинези, почиње “пут ка хиљаду корака”, на шта је колективни Запад одмах одреаговао.

Какав је данас распоред велике политике – после 70 година од наше Победе и 77 година после Минхенске антисовјетске (антируске) завере?

Ако су 1938. године на нашу границу доводили државу којој су протонатовци прописали да изврши агресију против СССР-а, то данас на граници са РФ натовци (без икаквог “прото-”) већ покушавају да створе потенцијално агресивну државу на челу са русофобском хунтом, чија политика треба да испровоцира Русију на таква дејства која ће “светска заједница” (читај – североатланска врхушка и медији под њеном контролом, агитација и дезинформације) приказати као “чин агресије против мирољубивог Запада”, са свим последицама које из тога произилазе.

Данас је видљиво – у крајњем случају онима који нису слепи – како се надјачавају епохе. Тридесетих година колективни Запад (додуше, без активног учешћа САД које су тада тежиле да потчине британоцентрични Запад) охрабривали су немачке нацисте подстичући их против СССР-а. Данас тај исти Запад на челу са САД (тачније, тог дела англо-америчког естаблишмента који ломе кичму: своју и туђу – ради спасења долара) такође подстичу нацисте против Русије, само сада украјинске…

Са једне стране, садашња светска ситуација разликује се од оне с краја 30-их почетка 40-их година прошлог века не у нашу корист: као прво, садашња Русија је суштински слабија од СССР-а, притом не само и чак не толико у војном плану (захваљујући нуклеарном наоружању ми још увек можемо нанети непоправљиву штету главном агресору наше епохе – САД), колико у економском и што је још важније, у социјално-политичком и идејно-духовном. Постојање распуштене, нулте, обојене глупим бојама  “пете колоне”, која је одрасла у Горбачов-Јељцинско време – у јаком је контрасту са СССРом с краја 30-их година где је “пета колона” била скоро у потпуности пометена.

Аналоган контраст видимо у плану поларизације, а из тога следи и социјалног јединства друштва у идејно-духовној сфери. О каквој идејној сили се може говорити у условима де-јуре забране идеологије, када се де-факто измотава и шепури идеологија неолиберализма са јаким антидржавним и антируским високим тоновима? Крајем 30-их пошто је 1936. године први пут употребљен термин “совјетски патриотизам”, а 7. новембар је престао да се празнује као први дан светске револуције, започет је процес акцентовања руских традиција, националне културе, руске војне славе.

Са тим тешко може да се пореди мода која се последњих година пројављује на МФБ комплексу (монархизам, фебруаризам, белогардејство), где се под видом националне традиције промовишу касне самодржавне и белогардејске реалности, тесно повезане са североатланским Западом, економски и вредносно орјентисане на њега. можда одређени сегемнти владајућег слоја РФ осећају своју класну блискост управо ка тим реалностима, но, остаје чињеница да је “Велики Систем Русија” ту реалност одбацио и смео, постројивши на њеним развалинама системски антикапитализам који је “своју” германску, за разлику од самодржавља, добио, претворивши се у супердржаву.

Као друго, за разлику од краја 30-их – почетка 40-их година, Запад је на државном (блоковско-државном) нивоу наступио као јединствена целина на челу са очигледним лидером – САД; Немачка и Јапан представљају у суштини америчке протекторате, Велика Британија делује у симбиози са САД, Француска са њеним данашњим руководством може да се не узме у обзир. Истовремено, постоје три фактора која су способна не само да неутралишу указана два, него и да их прекрију.

Фактор “А” – ситуација у Русији на државно-патриотском плану која се мења, и то како “на врху” (заоштравање сиријске а посебно украјинске кризе са супротстављањем “наређивача” спремних да издају земљу транснационалним компанијама и “контролорима”, чији политичко-економски интереси захтевају јачање суверенитета са стварањем међународних антиглобалистичких територијалних и политичких заједница/блокова), тако и “на дну” – раст свести шта представља Запад у реалности његових циљева уопште, као и у односу према Русији посебно, преосмишљене у позитивном плану односа према совјетској прошлости и у негативном – према капитализму. Све то ствара другу морално-политичку климу од оне која је била на сцени 90-их година.

Фактор “Б”: на светској сцени се појавио нови моћан играч – Кина. И премда његову економску моћ и степен супротстављања са САД не треба преувеличавати, постојање тако тешке “фигуре” на нашој половини глобалне шаховске табле озбиљно мења ситуацију. Војни потенцијал РФ скупа са демографско-економским потенцијалом Кине претвара две регионалне државе у супер-Евроазију – посебно по мери економске кризе, социјалног пада и морално-духовне деградације која је захватила западни “евросавезнички” део Евроазије.

На крају, фактор “В”: не ради се само о напорима Кине саме по себи – на “црвеног змаја” постављен је тај кластер светске елите, топ-менаџери који су историјски у ХХ веку постали Ротшилди и којима припадају Рединзи, Семјуели и друге не мање утицајни од Ротшилда али знатно мање познати кланови. Тај кластер сматра Кину као средство за рушење доларског система и стварања новог светског поретка, у суштини – посткапиталистичког.

По читавом низу параметара, Русија – у крајњем случају, у тактичкој перспективи – заједно са Кином, уписује се у тај пројекат. А то значи да ће се наћи “један на један” са Западом на нивоу међудржавних игара, игара затворених наднационалних структура светског усаглашавања и управљања и структура које стоје иза тих (клубови, ложе, комисије итд) кланова, Русија – у крајњем случају одређени сегменти њеног владајућег слоја – уопште није усамљена, она има и највероватније ће имати савезнике у борби за посткапиталистичку будућност – уопште не светлу; но боље и тмурно јутро, него тамна ноћ без светлости…

Превод ФСК са руског: genocid.net/news_content.php?id=3816

Прочитај без интернета:
13 гласa