Андреј ФУРСОВ

 

Један од најважнијих резултата Велике Победе је следећи: у ратовима пре свега побеђују здрави социјални системи, а не само нароужање. Што је виши еволуциони ниво развоја земље, она ће тим лакше победити своје противнике…

Совјетска победа, светска историја и будућност човечанства

  1. Велики јубилеј

Ове године ми обележавамо 70 година велике Победе совјетског народа, СССР-а над Трећим Рајхом, над национал-социјалистичком Немачком, која је организовала поход континенталне Европе против Совјетског Савеза, то јест, против историјске Русије ма како то они називали.

Садашња годишњица суштински се разликује од педесетогодишњице (1995) а поготово од 40-годишњице (1985). За последњих петнаестак година на Западу је (чак да не кажеш “одређени кругови на Западу”, пошто је позиција о којој ће бити реч постала у суштни официјелна, посебно у англосаксонским земљама) развијена масовна пропаганда по питању извртања механизма почетка, основних догађаја и резултата Другог светског рата, који је за совјетски народ, а поготово за његово руско језгро (пошто су нацисти управо Русе планирали да избришу са лица земље) представљао Велики Отаџбински рат.

Покушава се на СССР свалити кривица за почетак Другог светског рата, боцкају пактом Молотов-Рибентроп (адекватан назив “Совјетско-немачки споразум” од 23. августа 1939. године) и истичући наводну сличност Хитлеровог и Стаљиновог режима као “тоталитарних”; преувеличава се материјална помоћ савезника, пре свега САД, ставља се под сумњу сама чињеница победе СССР-а. “Аргументи”: није победила држава, није победио режим, наего народ, “упркос Стаљинском систему”, губици су били толико велики – “лешевима су засипали противника” – што наводи да не треба говорити о победи него о поразу.

Те “аргументе” радо је прихватила “пета колона” у Русији, отворено пропагандирајући тачку гледишта нашег данашњег геополитичког непријатеља (међутим, то је и свагдашњи противник, у крајњем случају, од времена Наполеонових ратова). И премда је данас по питању патриотизма ситуација код нас суштински боља него пре 10-15 година – данас није могуће гледати на ТВ подло-провокацијско разматрање питања типа “какав је фашизам гори – немачки или руски”, како је то било урађено на једном од програма “Културна револуција” – ситуација уопште није ружичаста: информациони, психоисторијски рат против Русије се наставља и наставиће се покушаји да се умањи улога и значај Победе СССР-а, да нас лише те Победе. Ту има неколико циљева.

Као прво – Победа у Великом Отаџбинском рату – до дан данас представља мало тога што духовно, историјски уједињује многе људе на постсовјетском пространству, и то људе не само старијег, него и средњег и млађег узраста. То осећање јединства, заједничке историјске судбине, важно је не само с тачке глдишта социјалног памћења и идентитета, по којима се свесно и систематски наносе удари геополитичких и цивилизацијских непријатеља Русије, него и са практичне тачке гледишта – као једна од основа реинтеграције постсовјетског пространства, било то у облику евроазијске уније или нечег другог.

Као друго, сваљујући кривицу за почетак Другог светског рата на СССР, Русију и њене народе, пре свега Русе, тежи се наметање осећаја кривице, а из тога следи историјски комплекс ниже вредности, па из тога следи, између осталог, потреба за “кајањем”. Многи западни аналитичари су у недоумици зашто се Руси, претрпевши пораз у Хладном рату, не кају као што то све до сад радо чине Немци који су претрпели пораз у Другом светском рату? Јасно је да је историјски комплекс ниже вредности овог или оног народа – моћно оружје у борби против тог народа.

Као треће, изједначавање Стаљиновог СССР-а са нацистичком Немачком и стављање на СССР такве или скоро исте такве кривице као и Трећег Рајха за распиривање Другог светског рата, избацује Русију, као правну наследницу СССР-а из редова победница са свим последицама које из тога произилазе. Председник Клинтон је 1995. године, говорећи пред америчким војницима, изјавио да ће САД дозволити Русији да постоји, али не да постоји као велика држава.

Русија данас заиста није супер-држава као што је то био СССР. Међутим, она је још увек један од пет чланова СБ ОУН која има право “вета” – као победник у Другом светском рату. А то де-јуре значи великодржавни статус, још један аргумент у чију корист служи чињеница да је РФ све до сада једина држава способна да нанесе САД-у за њих непоправљиву штету. У том контексту тежња да се Русија избаци из категорије победника, стављајући на СССР исту кривицу за распиривање Другог светског рата као и на Трећи Рајх, има потпуно очигледне циљеве, посебно у последње две године. Уосталом, током кризе у Сирији покренути су иако опрезни[1], али ипак очигледни кораци РФ ка враћању великодржавног статуса: активна самостална улога на Блиском Истоку – традиционалној зони интереса СССР-а, изван граница тзв. “ближег иностранства”.[2]

Аргументи мрзитеља Русије који теже да “унизе” нашу Победу, принципу се лако побијају. Довољно је присетити се да је споразум о ненападању СССР-а и Немачке био последњи међу европским државама (то јест, они могу, СССР не може). Довољно је присетити се да су други фронт савезници отворили тек кад је постало јасно да ће СССР без њихове помоћи разбити Трећи Рајх и изаћи на Антартик. Довољно је упоредити бројке војне технике у СССР-у и “материјалне помоћи” савезника. На крају, довољно је погледати реалне бројке односа војних губитака СССР и Немачке, да би се једном заувек зачепила уста букачима како смо ми наводно победили само зато што смо “затрпавали Немце лешевима”.

Међутим, да ли има смисла, посебно у 70-ој годишњици од Победе, ограничавати се појединостима. Има смисла погледати на Велики Отаџбински рат у целини, у контексту широке историјске панораме, истовремено забележивши неке принципијелно важне моменте с тачке гледишта како наше историје, нашег сећања, тако и данашњег дана, садашње етапе светске борбе за власт, информацију и ресурсе.

У овом реферату разматрају се следеће теме:

  • Карактеристике Великог Отаџбинског/Другог светског рата са тачке гледишта руске и светске историје;
  • Механизми организације/избијања Другог светског рата и околности почетка Великог Отаџбинског рата:
  • Узроци Победе, њена цена и резултати;
  • Улога Великог Отаџбинског рата у руској и светској историји;
  • Лекције Великог Отаџбинског рата с тачке гледишта данашњице када све очигледније постаје да се због политике САД (евроатланских елита, газда Запада) свет нашао на корак од новог светског рата.
  1. Светски ратови: сличности и разлике

Људи с краја ХХ и почетка ХХI века са неком уображеношћу сматрају да су била само два светска рата и да су оба била ограничена на ХХ век. У стварности, светски ратови за хегемонију представљају иманентну црту капиталистичког система, његове политичке економије. По правилу, управо такав сукоб широких размера фиксира завршно наступање следећег циклуса прикупљања капитала. Тако је врхунац холандске хегемоније (1625-1672) и холандског циклуса прикупљања капитала тесно повезан са првим у низу светских ратова – Тридесетогодишњим ратом (1618-1648); врхунац британске хегемоније (1815-1873) и просперитет британског циклуса прикупљања капитала, дошао је после англо-француских светских ратова у две рунде  (Седмогодишњи рат 1756-1763. г.; револуционарни и наполеоновски ратови 1792-1815. г.); и на крају, врхунац хегемоније САД у капиталистичком систему и амерички циклус сакупљања капитала, дошао је у резултату два светска рата у ХХ веку.

На Западу је прилично распрострањена следећа схема светских ратова. Према тој схеми, у светским ратовима за хегемонију у капиталистичком систему се сукобљавају морске и континенталне државе. Холандија – Империја Хабзбурга, Велика Британија – Француска, САД – Немачка. Побеђују сваки пут морске државе, између осталог и зато што се на њиховој страни налази пређашњи хегемон – морска држава: на страни Велике Британије, Холандија, на страни САД, Велика Британија.

Тешко је рећи чега има више у овој схеми: наивности или свесне лажи. Ради се о томе да је решавајући војни допринос у победи холандске коалиције над Хабзбурзима принела континентална Француска, а почињући од Седмогодишњег рата одлучујућу војну улогу у победама морских држава над континенталним играла је Русија/СССР. Управо је Русија нанела пораз “непобедивом” Фридриху II Великом. Управо је Русија сломила Наполеона. Управо је Русија привукла на себе немачке армије у августу 1914. године и тако спасила Париз и Западни фронт, а 1915. године са једним ударом – по принципима каратеа – избацила Аустро-Угарску из рата, а де факто и из историје. На крају, управо је СССР подвизима свог херојског народа, силом своје Црвене армије, разнео Вермахт и нацистичку Немачку.

У том плану ми можемо рећи да је наш Велики Отаџбински рат као део светског рата средине ХХ века уписан у дугорочну геополитичку логику, по којој континентална Русија иако није била претендент за улогу светског хегемона капиталистичког система, иступила на страни морских англосаксонских држава не само ради решавања својих проблема у борби са европским континенталним државама Француском и Немачком које су тежиле да уједине Европу (узалудно – како је приметио Ф. Тјутчев, пошто је после стварања империје Петра I постао немогућ препород империје Карла Великог у Европи) – него и омогућавајући англосаксонцима победе. На томе се, међутим, завршава сличност светског рата који се традиционално назива “Другим” и претходних ратова и почињу принципијелне и веома озбиљне разлике.

Пре свега, први пут у историји се развила борба између капиталистичких и социјалистичких (то јест – антикапиталистичких) држава. У томе је принципијелна социјално-економска разлика последњег светског рата од претходних: овде је, поред геополитичке и микроекономске борбе своје место имао и сукоб различитих социјалних система, различитих идеологија, различитих социјалних пројеката.

(Овде аутор није сасвим у праву. Социјализам се, према речима академика Н.В. Левашова, разликује од капитализма само по томе што он представља својеврсни државни капитализам и робовласничко уређење. То јест, циљеви газда су увек исти, а разликују се само средства њиховог достизања – Редакција).

Поред тога, у претходним светским ратовима ни један противник Русије, ни Фрдирих II, ни Наполеон, ни Виљем II – нису поставили задатак физичког и метафизичког брисања Руса из историје. Радило се о физичком уништењу неколико десетина милиона Руса и протеривање остатка иза Урала – са њиховим каснијим преобраћивањем у робове, у стоку лишену историјског сећања и етнокултурног идентитета. Углавном у немачко-руским формацијама, “сегмента” светског рата, огромну циљну улогу је играо расно-етнички моменат, што никада раније није постојало у светским ратовима. Улог за руски народ у последњем светском рату је био изузетно висок – ми смо се борили за право да останемо у историји као народ, културно-историјски тип, цивилизација. И победили смо. У том плану Велики Отаџбински рат се нипошто не сме изједначавати са “Немачким ратом” 1914-1917. г.

У последње време, посебно у вези са стогодишњицом почетка Првог светског рата, чине се покушаји – углавном са стране оних које обично називамо либералима – да се Први светски рат упореди са Другим, умањујући значај последњег. Ови напори се одвијају у складу опозиције Руске империје као неког позитива, Совјетском Савезу. Можемо само поздравити позивање на хероје Првог светског рата, међутим, из тога не треба изједначавати величину два светска рата за руску историју.

Као прво, као што је већ било речено, током 1914. године Немци нису попут Хитлера ставили задатак брисања Руса из историје: физичког уништења једног дела Руса, и културно-психолошко оживотињење друго дела. Улог у Великом Отаџбинском рату је био неизмериво и неупоредиво већи него 1914. године, било је то питање да ли ће бити или не бити Руса уопште и већ због тога нема ни говора о изједначавању та два рата уз све уважавање палих јунака у Првом светском рату. Ја већ не говорим о хероизму руског војника који је гинуо на пољима Првог светског рата не само за интересе своје земље колико за новчаник англо-америчких и француских банкара код којих је самодржавље Николаја II било у дуговима скоро до ушију.

Као друго, “први немачки” рат се за Русију завршио поразом и распадом државе. Из Великог Отаџбинског рата СССР је изашао не само као победник него и као једна од две супердржаве – на темељу Победе СССР је постојао скоро пола века и РФ постоји само зато што до дан данас нису успели да разруше тај фундамент.

Као треће, два светска рата ХХ века јасно илуструју то, да смо у једном случају (Руска империја) имали болесно друштво, а у другом (СССР) – здраво. Само што је 1915-1916 избачен стари официрски корпус, распала се армија, а са њом и самодржавље, држава. Није имао ко заменити официре као персонификаторе модалног типа личности (а за то је било потребно 7-8% становништва). Године 1941 био је избачен предратни официрски корпус, распала се армија, изгубивши милионе у заробљеништву. Али већ за неколико месеци други, поново створени официрски корпус, друга армија, нанела је пораз Вермахту под Москвом, иза чега је уследио Стаљинград, Курск и црвено знамење над Рајхстагом. Десило се то јер је 30-их година био створен тај сами модални тип личности, совјетски човек који је изашао као победник у рату који се потписао на Рајхстагу.

  1. Рат: палитељи, завереници, почетак

Обично, говорећи о Победи, обраћамо се или ка прекретничким биткама: Московској, Стаљинградској, или ка финалним ратним месецима, хронолошки блиским Дану Победу. Ја бих желео да скренем пажњу на ближу предисторију и сам почетак рата, пошто сматрам да су управо тада дејства совјетског руководства, а пре свега Ј.В. Стаљина у периоду 1939-1941 и Црвене Армије у лето 1941. године, без обзира на пораз и одступање, поставли темеље Победе. Истовремено, та иста предисторија Другог светског и Великог Отаџбинског рата, као и први месеци рата, најчешће постају објект фалсификовања совјетофоба и русофоба. У вези с тим дотаћи ћу се три узајамно повезана питања:

  • Када је заиста почео Други светски рат?
  • Какву је улогу у његовом започињању имао совјетско-немачки споразум од 23. августа 1939. године?
  • Да ли се Стаљин припремао за напад на Хитлера почетком јуна 1941. године (издајник-пребег В. Резун, чија је књига изашла под псеудонимом “Суворов”, сматра да је Хитлер предупредио Стаљинов удар буквално на две недеље, то јест, у стварности је агресију планирао Стаљин, а Хитлер, се, испада, само штитио)?

Да почнемо од другог питања. Добро је познато и документовано да се целу прву половину 1939. године влада СССР припремала да се договори са Француском и Великом Британијом о стварању система безбедности у Европи. Килаво вођени (ос тране западне плутократије) преговори уверили су совјетско руководство да у случају напада Немачке на Пољску, Велика Британија и Француска искључују било каква активна дејства и да теже да, у суштини, оставе СССР један на један са агресором – Совјетски Савез није могао да загризе такву удицу.

Британци су 23. августа 1939. године практично срушили преговоре у Москви (информација адмирала Дракса), будући уверени да се СССР нашао у изолацији и остаје да се одради мали посао – испровоцира сукоб између СССР и Немачке. Међутим, само 24 часа касније, експлодирала је информативна бомба: СССР и Немачка су потписале Пакт о ненападању, самим тим срушивши британско-француске планове рата. Немачка је напала на Пољску 1. септембра.

(У стварности је све било обрнуто: Пољска је подстакнута од Енглеске 1. септембра 1939. године напала на Немачку. Подробније видети у тексту “Како је Пољска напала Немачку 1939”? – Редакција)

Тај датум традиционално се рачуна као почетак Другог светског рата. Строго говорећи, био је то почетак европског рата, он је постао евроазијски у јуну 1941. године, а светски – тек у децембру. Но, да ли је заиста европски/светски рат почео 1. септембра 1939. године, а не раније? Пре него што одговоримо на то питање, неколико речи о томе шта и ко је изазвао немачко-пољски сукоб?

Британци су од 1929. године активно учествовали у довођењу Хитлера на власт, како би га гурнули на СССР. Шеф нацистичке партије који је 1933. године постао Рајх-канцелар Немачке, није имао нити златних резерви, нити добро наоружане армије, нити заједничке границе са СССР-ом. Све то су му током неколико година “донели на тацни”. Аншлус Аустрије донео је златне резерве. Комадање Чехословачке на делове решило је одмах три проблема: увећање златних резерви (укључујући део злата Руске империје који су “белочеси” изнели из Русије), моћан војно-индустријски комплекс (сваки трећи тенк који је ратовао на Источном фронту, био је произведен у фабрикама “Шкоде” које су преименоване у «Герман Геринг верке»; притом се самим тенковима свакако није ограничавао допринос Чехословачке јачању војне моћи Трећег рајха) и граница са Совјетским Савезом. Међутим, крајем 30-их година Хитлер се није спремао да ратује са СССР-ом, он је хтео да нараста војна моћ Немачке. Зато је урадио следеће: Чешку је претворио у “Протекторат Чешке и Моравске”, а Словачку је прогласио независном државом, притом је Хитлер лично гарантовао ту независност.

Британци су схватили да Хитлер покушава да се скине са удице и решили су да га исправе уз помоћ Пољака. Последњи, да ли због наивности или због ароганције, били су уверени у апсолутну подршку Британије и затражили су од Хитлера да им преда Словачку у својству протектората. Хитлер је то одбио и изнео контра-захтев за “данциншки коридор”. Настала је ћорсокак ситуација, међутим, војна позиција Пољака убедила је фирера да ће га Британци притискати уз помоћ Пољске. Стога је настао задатак решавања пољског питања, али зато је било потребно договорити се о ненападању са СССР-ом. Ја се слажем са оним историчарима који сматрају да је фирер био уверен да Британци неће ратовати због Пољака, па и уколико објаве рат, то ће бити тако, формално, али он је погрешио. Међутим, рат на Западном фронту је заиста текао скоро забавно – све до освајања Француске, иако су чак све до прелаза 1942/1943 годину Британци јалово ратовали.

На тај начин, нимало не умањујући историјску кривицу Хитлера, ми не смемо заборавити све те игре које су довеле до његовог заузимања Пољске и на оне који су ту игру започели “прелазећи рубикон” у Минхену 28. септембра 1938. године. Одмах да кажем: управо тај датум, по мом мишљењу, треба сматрати почетком Другог светског рата и истовремено, стварањем антисовјетског војно-политичког блока четири европске државе који је Стаљин сломио споразумом од 23. августа 1939. године, тиме начинивши први корак у правцу Победе из маја 1945. године.

Овде се примичемо првом питању. Минхенска завера (тешко је тај документ назвати споразумом) није само давала Немачкој део Чехословачке и позивала да се у перспективи прогута и сав остатак. Било је то нешто много озбиљније. Као прво, то је био у суштини акт заједничке агресије четири европске државе: Велике Британије, Немачке, Италије и Француске – усмерен на комадање, макар и вештачке али суверене државе, чланице Лиге Народа. Овај акт је требало да представља почетак новог рата у Европи, неку врсту другог издања Источног (Кримског) рата, који глатко претиче у Други светски рат. Сам Хитлер је наглашавао да рат на Истоку, то јест, са циљем уништења СССР-а, мора почети изненадном операцијом против Чехословачке. Заузимање Чехословачке он је сматрао почетком свог „Дранг нацх Остен“ („Похода на Исток“).

Као друго, том самом “Минхенском завером” формирао се агресивни антисовјетски блок, нешто попут “прото НАТО” чији је газда из сенке била Велика Британија, “клубови”, “групе”, “ложе” њене владајуће класе, а главна ударна снаге – војна песница – био је Трећи рајх.

Као треће, “Минхен-38” је објективно био средство за решавање унутрашњих политичких проблема Немачке важних за одређени део британског естаблишмента. Посебно – неуспеха завере генерала који су тежили свргавању Хитлера: он је био исувише потребан банкарима и индустријалцима Запада ради рушења СССР-а и уништавања националних држава у Европи. Тај режим власти Хитлера са његовом унутрашњом и спољном политиком, који ће се формирати између 29. септембра 1938. године и 1. септембра 1939. године, јесте резултат координисаног деловања западноевропске врхушке или како би рекао Лењин, “међународно испреплетаних клика финансијског капитала”, а такође и њихових најамничких службеника у виду формалних шефова држава.

Но, будући упознати са плановима британско-француске врхушке, немачки генерали су сматрали да ће се агресија против Чехословачке за Трећи рајх претворити у катастрофу. Генерали су полазили од чисто војничке оцене: чехословачка армија бројала је 34 дивизије, више од милион људи под оружјем, а Немци би морали јуришати по добро утврђеном , поред тога планинско-шумовитом терену, то јест, чисто војнички пораз Вермахту је био загарантован. У вези с тим генерали су припремили заверу: средином септембра 1938. године, Хитлер је по доласку из Берхтесгадена у Берлин требало да буде ухапшен и у случају супротстављања, убијен. Но, генерали су о својим плановима саопштили Британцима – и они су учинили све да оборе заверу. Пре свега, 14. септембра је у посету Бертхестагену стигао Чемберлен – што је задржало Хитлера од, за њега опасног пута у Берлин. А и сама “Минхенска завера” ставила је крст на сврсисходност завере. “Спасавајући свет, ми смо спасили Хитлера” – писао је Н. Хендерсон. Са каквим циљем? Наравно, они су спасили Хитлера ради његовог рата са СССР-ом.

Ко у то може посумњати: како је све то повезано са светским ратом, међутим, до њега је још било далеко, јер Чехословачку су “прогутали” мирно. А већ Черчил (као и Хитлер) је сматрао другачије. Његово писмо написано једном од активних учесника завере има велику цену: “Ја сам уверен – писао је између осталог Черчил – да ће пресецање границе територије Чехословачке од стране немачке војске или авијације, довести до обнављања светског рата. […] Такав рат, када почне, водиће се као последњи – до горког краја и ми морамо мислити не о томе шта ће се десити у првим месецима рата, него о томе где ћемо се сви ми наћи на крају треће или четврте године”. Даље је Черчил писао да ће Велика Британија и друге “демократске нације” не обазирући се ни на какве губитке, учинити све да би сломили агресора, то јест Хитлера и да ће победити.

У суштини, својим писмом Черчил је објаснио немачким генералима-завереницима следеће: као прво, не треба журити са својом завером, не треба ометати заузимање Чехословачке од стране Хитлера. Као друго, то заузимање ће де факто значити почетак новог светског рата (који је и подстицао одређени део британске врхушке – очигледни потпиривачи рата). Као треће, рат ће се продужити 3-4 године и постаће замка за Хитлера, рајху измореном ратом са СССР-ом, англосаксонци и Французи ће нанети пораз. Черчилово писмо са свом очевидношћу указује на истинске распириваче рата.

На Западу су одлично схватали и схватају, да је пут ка светском рату отворио Минхен, управо због тога истичући совјетско-немачки споразум из 1939. године пребацујући стрелице на СССР, скривајући на тај начин и Минхен и свој геополитички пораз – распад антисовјетског блока који се десио 23. августа 1939. године.

Још једно питање кога се треба дотаћи на 70-ту годишњицу: да ли је Стаљин припремао напад на Немачку, закаснивши буквално две недеље, као што тврди пребег-издајник Резун?

Та тачка гледишта обара се елементарним пребројавањем војно-економских потенцијала великих сила на крају 30-их година и познавањем одређених историјских чињеница. Суштина је у следећем. Још 1937. године председник САД Френклин Рузвелт је изјавио да ће у случају појаве сукоба између Немачке и СССР, позиција САД бити таква: ако Немачка нападне на СССР, тада ће САД помагати СССР, а ако СССР нападне Немачку, онда ће помоћ бити указана Немачкој. У априлу 1941. године Конгрес САД је званично донео следећу одлуку: ако Немачка нападне на СССР, онда ће помоћ бити пружена СССР-у, ако СССР нападне Немачку или дозволи да испровоцира напад на себе (моје истицање – А.Ф.) то ће САД стати на страну Немачке.

САД – о томе нешто касније – није задовољавао совјетско-немачки рат; он није био интересантан оној фракцији америчке буржоазије чије је интересе изражавао Ф. Рузвелт. Хитлер је одлично знао за ту одлуку и покушавао је да испровоцира Стаљина на таква дејства која су се са тачке гледишта међународног права могла оквалификовати као агресија, тада би се Рајх скоро аутоматски измирио са Великом Британијом. Управо је тај циљ немачка страна имала у виду током преговора које је тајно (али не и за Стаљина) водио са британским естаблишментом у Великој Британијои отприлике од 10. маја до 18. јуна 1941. године, наводно од Британаца ухапшени Хес који је прелетео у Енглеску (није случајно да су у Великој Британији сви материјали о Хесу тајни све до 2050. године!).

Плашећи се да ће, после договора, Немци и Британци организовати провокацију и оптужити СССР за агресију и користећи то помирење нанети заједнички удар по СССР-у, Стаљин је, полазећи од податка обавештајне службе, иницирао познату изјаву дату ТАСС-у од 13. јуна (у штампи публикована 14. јуна) 1941. године у којој изражава изразито мирољубив тон.

Ту изјаву хулитељи Стаљина користе у својству доказа “глупости вође”, “његове жеље да се додвори Хитлеру” да је он тим путем покушао да одложи рат. Ти људи из неког разлога сматрају да је та изјава била адресирана на Хитлера. У стварности је Стаљин одлично схватао неизбежност рата и главни задатак пред лицем те неизбежне (он је знао да су до његовог почетка остали буквално дани) претње било је да лиши било кога на Западу (а пре свега САД) могућности да припише СССР-у и најмању агресивну намеру према Немачкој – управо такав утисак је покушавао да створи Хитлер у САД, код председника Рузвелта, на све начине провоцирајући СССР у јуну 1941. године.

Стаљин је знао врло добро какве претње СССР-у доноси сукоб са колективним Западом и његовим азијатским сателитима. Просто рачунање војних потенцијала практично није остављало шансу СССР-у не само да победи, него ни да преживи. У делу П. Кенедија “Узлет и пад великих држава” које је постало класика, донета је следећа оцена војно-економских потенцијала великих држава у 1937. години (у процентима од укупног светског): САД – 41.7%; Немачка – 14,4%; СССР - 14%; Велика Британија – 10,2%; Француска – 4,2%; Италија - 2.5%; Јапан – 2,5% (остатак света – 10,5%).

Чак и ако се ограничимо великим државама (у случају рата против СССР, њима би се обавезно придружиле Пољска и Турска) и ако узмемо у обзир повећани до 1941. године војно-економски потенцијал СССР-а (трећа петолетка која је прекинута 1941. године била је потпуно милитаризована, али се и потенцијал Трећег рајха веома увећао како сам по себи, тако и на конто апсорпције индустријски развијених делова Западне и Источне Европе), однос би био 75% : 15% не у корист СССР-а, то јест, Запад би имао петоструко превасходство.

Стаљин није био безуман и зато и уколико је могао планирати некакав удар на Немачку, то је могао бити само узвратни, контраударац. Друга је ствар што 1941. године није било совјетског контраудара. Анализа разлога тога излази изван оквира овог реферата, само ћу истаћи да је шансе на успех Хитлеру давао једино блицкриг – потпуна победа у току два-три месеца. У супротном случају – Трећи рајх би могао ратовати – са невеликим шансама – само на нерешено (нису случајно неки немачки генерали већ у септембру 1941. године проговорили о поразу). Вермахт није успео добити потпуни слом Црвене армије у лето 1941. године, упркос милионима заробљених совјетских војника и заузимању огромне територије. Управо то је увелико одредило Победу одржану у мају 1945. године.

Активно супротстављање и контраудари Црвене армије у августу 1941. године, са чиме се Немци нису сретали у својим “шетајућим” европским кампањама, постали су темељ Победе, пролог ка Московској, Стаљинградској и Курској бици – као што је и изрешетана мецима црвена застава над Брестском тврђавом постала претеча црвене заставе над Рајхстагом.

Крај првог дела

Превод ФСК са руског: genocid.net/news_content.php?id=3816

[1] Овај текст је писан у мају 2015. године, за 70-ту годишњицу победе над фашизмом, пре руске интервенције у Сирији, па отуд и ова квалификација о “опрезним корацима” (примедба преводиоца).

[2] Термин у Русији за државе некадашњег Совјетског Савеза.

Прочитај без интернета:
11 гласовa