Јегор ХОЛМОГОРОВ

 sddefault

Донбас се заглавио у међупростору и међувремену. Одбранивши с оружјем у рукама слободу од Украјине, он сада непрекидно слуша приче високих званичника о томе да је он – “Украјина”.

Још горе је оним деловима Новорусије којима се није посрећило да успешно развију устанак или који су због замрзавања сукоба остали под влашћу Украјине – Славјанск, Краматорск, Мариупољ. О њима се данас, изгледа, уопште и не говори.

У Русији постоји прилично развијен систем државне, околодржавне и псеудодржавне пропаганде која у свом послу следи утртом “правом” тумачењу Хегеловог афоризма: “Све стварно је и разумно”. То јест, сваки од тих ресора, свака запета у неправилно схваћеном документу представља пројаву вишег разума и резултат неумољивог спровођења “Лукавог плана”.

Услед тога су се главе и људи на самом Донбасу и присталице Новорусије у Русији нашли збуњени пред отвореном бесмислицом: “Нама је потребно да се Донбас врати у Украјину, како би вратили целу Украјину која ће се скоро сама распасти”, “Русија нема средстава да храни Донбас”, “Никаквог устанка није било, никаквог “руског пролећа” није било, значи, сами смо криви”, “Право да се уђе у Русију још треба заслужити”.

Кубни метри те шљаке сипају се на главу несрећних људи, које још недавно политика уопште није интересовала, а потом изгубљених у замршеним лажима у којима не може да се снађе ни наијскуснији политиколог.

Та циркуска шатра је повезана с тим што у ствари сама Москва не зна шта ће заправо она да ради сутра по питању Украјине. Не постоји никакав јасан, а поготово не лукав план. Постојала је изгубљена могућност да се то питање реши брзо и на самом почетку. Постоји однос онога што хоћете, можете и што не дозвољава Вашингтонска мамица. Постоји воља да се, ето тако, без боја не предаје (што упорно не схватају они који тврде да Кремљ хоће само укидање санкција; да је хтео, они би их давно укинули, а потом увели друге). Постоји политичка филозофија која се мења у ходу, када се прелепа реторика “евроазијског братства” директно на наше очи промени орјентацијом на руску иреденту.

Ето о томе – о политичком програму руске иреденте, то јест о политичком уједињењу “руског света” као неизбежне основе свих бивших у последње две године и надолазећих будућих догађаја ми би и хтели нешто рећи.

Сваки народ чија је бројност и социјални развој довољна основа за стварање и подржавање своје државе, треба да има право да живи у својој држави. Националној држави. Границе компактног расељења народа и граница државности уопштено и у целини, су подударне. Спроведене границе које по живом ткиву деле народ, препуне су сукоба и раније или касније доводе до геноцида у овом или оном облику. Довољно је сетити се геноцида Јермена из 1915. године, прогону Грка из Турске 1920. године, масовног исељавања Немаца у својству казне због Хитлерове агресије 1940. године, или о прогону Срба из Хрватске 1995. године. Тамо нема успеха где је народ изгнан, као код турских Курда, тамо су неизбежни сукоби и у коначном виду ће се највероватније све окончати проглашењем независног Курдистана, који ће ујединити Курде Турске, Ирака и Сирије.

Руски народ се 1991. године нашао као највише на свету подељени народ. Око 25 милиона Руса по пасошу су били раздробљени између практично свих република СССР-а. Потом су понеког репатрирали, понеког убили, некога натерали да промени идентитет и сада је, наравно, “руски свет” скупио, но, он је још увек довољно обиман. Велики значај имају руске заједнице које компактно живе на истоку Украјине, северу Казахстана, Латгалије и Риге, Нарве. У Белорусији, где руски језик није прогоњен и званични национализам дуго времена се није потпиривао, није дошло до диференцијације Руса, већ ће у вези са последњих година иницираним таласом литвинизације до тога доћи у најближој будућности.

Разуме се, раздробљени руски народ као и сви други народи, има право на уједињење и нераскомадану државност. Сам територијални раскол Руса био је вештачки створен унутар руских територија које је руски народ секиром дрводеље и ратним мачем стварао за себе, раширујући пространство, одузимајући га од тајги и тундри, од степских трговаца и безводице, присаједињујући мале народе и сливајући их у заједнички поток свог живота.

Русе су резали по живом организму. Понекад као са одузимањем и предајом Украјини Севастопоља, то је више личило на подругљиво исмевање. Али и нешто старије “предаје”, на пример оне у чијем резултату се формирала совјетска Украјина, биле су исто такво резбарење скалпелом по леђима, на шта је недавно подсетио Владимир Путин критикујући Лењинску националну политику: “Под каквим изговором су, реците, Украјини препустили рецимо Донбас? Повећање процента пролетеријата у Украјини да би се тамо имала већа социјална подршка. Да ли ви схватате какве су то халуцинације?”

Руски народ који је створио државу са највећом територијом на свету, изненада се нашао пред лицем те чињенице да су му значајни (и најтоплији) део те територије узели испод носа, а Русе у најбољем случају натерали да се стиде свог порекла и да их приморавају да га се одричу.

Руски народ несумњиво има све основе да тражи признање својих права и државног сједињења управо у својству руског народа. И мислим да се у дужој историјској перспективи неће наћи снаге која ће то моћи спречити.

Питање права Руса на уједињење има значење независно од тога признајемо ли ми Руси, Украјинце и Белорусе као три гране једне нације или као три нације, независно од тога да ли ми Руса дефинишемо као “Словена који од рођења говори руски језик” или као носиоца руске културе који се индентификује са Русима. Све те прецизности сада нису важне.

Руски народ има право да живи у јединственој држави. Та јединствена држава треба да буде Русија – земља названа по имену руског народа. Тачка.

И још једном подвлачим: питање државног јединства руског народа у етничком значењу, као што смо раније говорили “великоруса”, нема никаквог односа са тим да ли је јединствен руски народ у широком смислу, да ли су уједињене или разједињене Русија, Белорусија и Украјина. Сви Руси/Великоруси треба да живе у једној држави.

Руски народ има право да искористи све законске полуге за своје уједињење, а приликом блокирања тих полуга – право на устанак, које је загарантовано Универзалном декларацијом о људским правима, као крајње допустиво средство: “Узимајући у обзир да је неопходно да се људска права чувају влашћу закона у циљу обезбеђења тога да човек не би био принуђен да прибегава, у својству последњег средства, на устанак против тираније и угњетавања”.

Задатак политике државе Риске Федерације – свим доступним средствима да припомогне том уједињењу. Међутим, подразумева се да су овде наше жеље у супротности са принципима реалности. Русија се од стране широког и опасног блока НАТО сматра практично “побеђеном” у Хладном рату. НАТО је у своје редове већ примио Естонију, Летонију и Литванију – земље у којима је у високом проценту компактно живело руско становништво. Балтичке етнократије користе ванредно циничне начине за прогон Руса – статус “недржављанина”, забрану руских школа, покушаје јавног понижења руског народа. Што међутим, не смета Русима да остају утицајна сила у тим друштвима.

Под истим таквим “кишобраном” хтео се наћи и русофобски етнократски режим који је путем Мајдана успостављен у Кијеву. Међутим, успело се на време омести га. Релативно лако је био ослобођен Крим. Почео је устанак на Донбасу, који би се, да је била показана велика политичка воља, проширио на целу Новорусију. Огроман број људи чија је национална свест била потиснута русофобском политиком “незалежне”[1], за кратко време су постали свесни своје рускости и то независно од записа о националности у родном листу. И нема никаквих оправдања што у пролеће 2014. године није била пројављена већа одлучност воље за уједињење с Новорусијом.

Тај талас братства, састрадавања и подршке коју је распалила борба Донбаса у Русији, и у Новорусији, потврдили су да се ради управо о уједињењу јединствене нације у јединствену државу. Било које политичке форме, биле то ДНР и ЛНР, које ионако нису постале федеративна Новорусија, представљају само привремене мостиће на путу ка јединственој Русији, националној кући целог руског народа.

Упуштени моменат мења ток историјског времена. Сада ће процес уједињења можда одузети године, можда и деценије. И није искључено да нико од оних који су се затекли приликом распада СССР и раскола руског народа, неће видети коначно уједињење. Важно је само да деци и унуцима буде завештана та иста машта о јединству и упорности у њеном достизању.

Сваки кубни метар је значајан, сваки кубни сантиметар повратка Русији своје територије. Иредента – то је онај случај када је врабац у руци бољи од орла на грани. Када је свако парче земље предато под директни суверенитет Русије, важније од обећања брбљиваца да ће се некада “у потпуности ујединити Украјина”.

Пре свега, то треба да схвате сами грађани Донбаса. Њихов циљ мора бити потпуно и безусловно уједињење са Русијом по “кримској варијанти”. И свака друга варијанта мора да се разматра као гора, мање пожељна, дискриминаторска. За уједињење руске нације заиста се треба борити. Али за аутономизацију у оквиру Украјине или статус банана-државе – извините.

Наравно, светска политика је сложена ствар и не може се због спољнополитичких услова дозволити себи све и свашта одмах. Али је важно да би и политичка елита и друштво у Русији и становници Донбаса и сва Новорусија одредили “заузимање циљева” и неумољиво се ка њима кретали.

Сада о тројединству руског народа. Данас разговори о таквом “тријединству” и о томе да су “Украјинци и Руси један народ”, објективно штетни. Скоро на грани издаје.

Свиђало се то Русима или не, данас Украјинци себе сматрају другим народом. И њихово етничко самоопредељење је остварено по принципу за или против убиства Руса. Првобитно је приликом убацивања украјинског пројекта у мозгове малоруса важну улогу имало негативно самоопредељење – против Москаља. Сада је оно постало јединствено.

Укрјинац  – то није онај који воли стихове Тараса Шевченка и драме Леси Украјинке, није онај који носи везену одећу и једе кнедле са сланином, па чак не ни онај који уважава Бандеру. Све те етничке особености само су цевовод за главно – жељу за убијањем Руса и одобравање такве жеље.

Украјинац је данас, ма како то тужно било, онај који је спаљивао људе у Одеси и стрељао децу у Горловки или активно одобравао и подржавао те злочине. Онај исти који је одбацио те злочине и не жели да у њима учествује, јесте Рус, ма какав печат стајао у његовом пасошу.

7327

YMEiXXxov_o

longform-original-18521-1422026552-3

te-url-76a6acc582a17dd13423c0a30c54999e

Никаквог “јединства” међу Русима и Украјинцима овде не може бити. Као што нема ни никакве разлике међу Русима великоруског и малоруског порекла, када они узму аутомат у руке са Георгијевском лентом и стану под црвено платно са Андрејевским крстом. Плашим се да ће ускоро у Белорусији настати аналогна ситуација.

Због тога прича о “руском тројединству” сада представља политичку грешку. Разговори о “тројединству” доводе до тога да постаје свеједно где ће бити Донбас – у Русији или “у Украјини”. Међутим, то је данас главно питање.

Данас за Русију није актуелан проблем тројединства, него проблем јединства. Није проблем пријатељског узајамног схватања Москве и Љвова, него је проблем налажења Москве и Доњецка, Москве и Одесе, Москве и Харкова у једној држави.

Јединство руских људи у једној држави – Русији. То је формула руског национализма. Руског патриотизма. Једноставно – руског здравог разума.

Пошто, подсећам, нације које нису достигле уједињење, добијају као казну етноцид.

Превод са руског: news-front.info/2016/01/27/pravda-dlya-donbassa-i-novorossii-egor-xolmogorov/

[1] Независне (примедба преводиоца)

Прочитај без интернета:
26 гласовa