Нису Срби једном ишли тежим путем, они увек иду њим. Када су и могли да изаберу, некако увек су бирали онај тежи. Онда када нам прошлост говори да смо већ покушали туда али да није успело, Србин је и даље упорно покушавао. Из своје прошлости, без имало дилема могли смо ако ништа бар да научимо ко су нам пријатељи а ко непријатељи. Наравно да хришћанско срце увек жели да пружи прилику, жели да опрости. Али не сме се ићи само срцем, ако нам искуство и разум говоре да са друге стране имамо оне које је зло потпуно обузело, нема разлога давати им прилику. Давање прилике таквима, онима за које знамо да им нема спаса, није више ствар светосавља, није ствар душе, то је сада ствар здравог разума.

     

Не можемо стално ићи против себе желећи да променимо друге, желећи њима да помогнемо. Док трошимо снагу на спасавање оних душа којима спаса нема, чини се да полако губимо своју снагу, а неретко смо губили и своје животе. Можемо ми људима опраштати свашта, томе нас и вера учи, али немамо права да опростимо себи неке људе. Како опростити онима који су одузимали животе невинима, који су без милости убијали, силовали, клали, онима за које ни деца – „анђели српски“, нису света. Поставља се питање да ли их и можемо звати људима, или су у питању звери без душе. Прекратак је овај живот да бисмо себи дозволили да се будимо са кајањем. Не смемо више губити време на оне који то не заслужују, морамо се окренути само онима који су спремни добро добрим да нам врате.

Не верујемо ваљда да ће нам добром враћати они који су нас петсто година тлачили, или нам ни то није довољно. Можда су неки заборавили Косовски бој, можда нису читали о данку у крви, можда су прескочили лекције о одсеченим српским главама. Вероватно нису били на часу када се из историје учила 1813. година. Она година када је против устаничке Србије, која се дигла да избори своју слободу на својој територији, покренут  „Свети рат“ (џихад). Тих година Срби су убијани и продавани као робље све до Александрије. Ако неко и није читао историју морао би то да уради, јер историја има једну необориву истину – увек се понавља. Срби су своје лекције најскупље плаћали и не желе више да их понављају.

Онда када нисмо читали, када нисмо слушали историју и своје претке, ми смо увек изнова понављали те скупе лекције. Да бисмо прекинули са том погрешном праксом, не сме се заборавити колико су нам пута Бугари ударили с леђа, и не само да су кукавички нападали већ су најсвирепије убијали српске жене и оне најмлађе – српске анђеле, српску децу. Ако неко жели ове свирепости да заборави, мора да зна да то  може да учини само у своје име, никад у име српског народа. Нажалост, нису Турци и Бугари остали усамљени у својим злоделима, успешно су их у томе пратили Аустроугари.

Не може нико да избрише преко 11.000 обешених цивила за време њихове окупације.  Јозеф Редлих је 22.новембра 1914 године у свом дневнику забележио :

„У Хрватској спроводи Франкова партија режим ужаса. У Срему је убијено десет хиљада Срба… Колики је број убијених Срба у Босни и Херцеговини, то не зна нико… И тамо се спроводи систематска политика истребљења православних…“.

zlocni-iz-prvog-svetskog-rata-macva

Терор над Србима почео је након атентата на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву, 28. јуна 1914. године. Тај догађај био је повод, али сигурно није био разлог. Атентат је само била могућност да се покрене антисрпска политика у пуној снази, а да је то тако, доказ је и у посебном упутству Врховне команде у Бечу, које је потписао лично генерал Хорштајн:

„Браћо, војници, ми ћемо се ускоро наћи у једној земљи чији је народ гори од најгрознијег варварина; уколико би вас задесила та несрећа да паднете у њихове руке, онда можете рачунати са најјезивијим (поступцима). Носеви и уши биће вам одсечени, очи ископане; вода ће тамо бити отрована, такође и храна; зато вам наређујем да према овој банди немате никакве милости, већ да све што је српско уништавате, и сваког ко српски говори без даљег стрељате. При уласку у српске градове и села дужност вам је да у првом реду похапсите све високе и најугледније личности као и државне чиновнике, свештенике и учитеље, и у присуству свих одмах обесите из сваке групе по тројицу…“

А шта тек мислити о томе да је у оправак после аустро-угарске окупације Србија кренула са 540.000 „анђела“ које је ова окупација претворила у ратну сирочад? Док су се немачки и мађарски војници иживљавали на свима који су се крстили са три прста, пуну подршку у злочинима су им давали до тада само „коњушари“ – Хрвати, као и  муслимани из Босне и Херцеговине. Користећи антисрпску политику, ови аустроугарски слугани су показали своје право лице чинећи злочине које могу смислити само звери. Ове слике подсећају једино на слике из 1834, после буне попа Јовице Илића када су одсеченим српским главама били „окићени“ градски бедеми у Градачцу.

Колико год  да непријатељ није желео да саопшти стварне циљеве крвавих пирова, свако ко реално сагледа жртве и све начине на који је до њих дошло јасно може да види да основни циљ није био само да војнички поразе српску државу, већ да је економски исцрпе, политички унизе, а биолошки затру. Прави циљ је био да један народ и једну веру потпуно избришу са њихових вековних огњишта. Имало је и међу овако острашћеним злочинцима и  људи, оних у којима ипак преовлада оно људско. Нажалост, њихова судбина је била као и извесног Иштвана Хорвата ратара, из околине Осијека, који је на сазнање о злочинима својих сународника реаговао речима:

„Све разумем, али што су нашим била крива србијанска нејака деца у колијевци, да су их клали?!“

Те речи су га скупо стајале јер је одмах изведен пред суд у Осијеку и строго кажњен „због ширења лажних вести“.  Много боље су пролазили они попут Николе Вујчића званог Суџук, војника 96. Пешадијског пука аустро-угарске војске. Овај несрећник и злочинац, по казивању сведока и његовог сународника генерала Гојка Николиша, хвалио се у селима по Мачви како је натицао српку децу – „српске анђеле“ живе на бајонет.

Светосавској души као да ни све ово што јој је учињено није дало довољно доказа да се не може помоћи онима који и немају душу. Србија је опет решила да се жртвује уносећи себе и своје велико православно срце у заједничку државу са Хрватима и Словенцима. А онда се показало да су злочини који су до тада учињени над животима оних који су увек ишли раширених руку и отвореног срца били само почетак нове драме. Драме која ће у време Другог светског рата досећи нови врхунац. Поново ће Срби пролазити пакао, поново ће цела села нестајати док их злочинци претварају у буктиње. Нестајаће хиљаде невиних живота у најстрашнијим мукама Јасеновачког логора. Поново ће анђели бити жртве звери.

 archive7

АНЂЕО

Био сам тамо и све сам видио дјецо моја,

жицом сам крвавом Икону Свету у мозак властити урезао

не сјећања ради, нит сачувај Боже сулуде освете,

јер ко би пожелио памтити призор од смрти црњег усташког строја,

монструма што је с’осмјехом пакленим недужну дјечицу пјевајућ’  клао

и нијеми вапај што к’ небу шаље усташком камом преклано дијете.

Нијесам без разлога дјецо моја Икону ову толико дуго од људи крио,

Нијесам је узалуд сав вијек убоги крвавим кошмаром предивну мазио,

и сад знам зашто је Господ хтио да ја једини утекнем клетој душманској ками,

тако сам близу вјечитог свјетла у оној проклетој јами био,

тако сам близу рајске стазе својим грешним ногама газио,

па ту ме дјецо,у тој безданки,прикривен у тами,

јачи од смрти,мржње и бола гледао благо Анђео сами.

Шачица недокланих жудно је гледала горе

крвавим отвором јаме и свјетлом прелашћена,

слијепа да види хорду што је оштрила зубе, спремна да настави хајку,

не једном зачух лепет што крила Анђела творе

и не видјех ништа љепше до тог божанственог трена,

предамном стајаше дијете које је тражило мајку.

Не бјеше ни назнаке страха на његовом прекрасном лицу,

ни мрака, ни очију страшних, ни крика што душу леде,

није знао за патњу, ране и крваву жицу,

само је тражио ону коју толико воли,

а око се његово држаше за једну танку жилицу,

и зној се самртни скупљао по његовом Светом лицу,

и свјетлом сијаху његове Светачке усне блиједе

док тихо шапташе мајци:

Не брини мамице мила, ништа ме не боли!”

Несташе у том трену и жртве и џелати,

неста и мрака и свјетла и зла што добру пријети,

о каква радост Душу испуни када схвати

сву ју је прожео овај прекрасни дјечак Свети.

И ништа више дјецо не може да ме спријечи

сваком ће искушењу Душа да одоли,

само да Господ једно никада не дозволи

да никад не пресахну ове Свете дјетиње ријечи:

НЕ БРИНИ МАМИЦЕ МИЛА, НИШТА МЕ НЕ БОЛИ.”

                                                                                              Невен Милаковић Ликота

archive10

Док су нас мајке дојиле, нису нас само храниле млеком. Млеко српских мајки је много више од тога. Оне су нама својим млеком слале поруку да нас неко на овом свету неизмерно воли. Са поруком своје неизмерне љубави напојиле су нас и аманетом, да ми тако морамо волети свој народ и своју Отаџбину. То је аманет који су нам оставили преци, а које су нам српске мајке дојећи нас пренеле. Тај код је уписан у нашу крв, то је и обећање мајкама које су нас својом љубављу одгајиле и млеком вере и части задојиле. Зато су наше душе испуњене вером, истином, правдом. Зато наша срца само слободу признају.

Јасно је онда зашто желе народу који покушава да иде путем светосавља, народу који покушава својом душом да живи живот анђела, да промене пут. Зашто желе да упрљају његову прошлост, да му припишу оно што је за њих карактеристично. Да измишљеним подацима измене чињенице а српском народу на терет ставе злочине. Јасно је да им савест не да мира, и пошто своје душе не могу више да спасу желе и наше да повуку у те поноре пакла и  нечовештва. Али прошлост је временски приказ који се не може мењати и колико год се тудили да ту хронологију измене својим лажима не могу успети. Ко год пажљиво и без зле намере сложи догађаје видеће да ту нема истине, да у српској прошлости нема ничег сличног са њиховим злочинима.

 

„Историја је низ лажи са којима смо се сложили“

                                                                                                               Наполеон Бонапарта

Неће се никад српска душа сложити са фабрикованом истином, истином коју пишу они који су бомбардовали српске цивиле 6. априла 1941. Истином у коју желе да нас убеде и они други, који су под окриљем „савезништва“ бомбардовали Београд на Ускрс 16. и 17. априла 1944. Како веровати онима који су, знајући да је Ускрс и да су православни храмови пуни људи, са више стотина бомбардера и са преко 1.500 тона бомби разарали цивилне објекте у српској престоници? Никакве селекције циљева није било, па су разаране болнице, а породилиште у Крунској улици је до темеља разорено. Уништена је болница за унутрашње болести, дечји домови у Звечанској и Млетачкој улици, школе, цркве, па и логор Старо сајмиште, где је смрт нашло 60 логораша. У бомбардовањима 16. и 17. априла погинуло је око 1.500 Београђана. Тако да је по последицама оно било погубно као и нацистичко из 1941. године.

Опет су одузимани животи „анђела“, сада не камама и бајонетима, већ тонама бомби, сада не од Немаца, Мађара, Бугара, Турака, Албанаца, Италијана, Хрвата, већ од оних који више нису издржали да се крију иза плашта „савезника“. Наравно, злу никад није довољно зла, па су англо-америчке снаге понављале овај сценарио 21. априла, 24. априла, 18. маја, 6. јуна, 8. јула и 3. септембра те 1944. године. Последице тог „савезништва“ су joш око 2.500 нових убијених Срба, а материјална штета је била видљива на појединим зградама и после седам деценија. Зато не би требало да један помало скривен натпис са београдског Новог гробља остане само тамо:

„Од Енглеза се они надаху слободи, не знајући да та нада право у смрт води“.

Да овај натпис није остао заборављен, да смо озбиљније схватили казивања да је на некима од неексплодираних бомби писало „срећан Ускрс“, да смо слушали прошлост, можда бисмо спремније дочекали будућност. Да смо слушали ђедове, не би можда било „олује“, не бисмо поново доживели „савезничку хуманост“, сада у виду НАТО агресије од 24. марта до 10. јуна 1999. Можда бисмо избегли сва та нова бомбардовања, убијања, клања, силовања. Ако и не избегли, сигурно бисмо се спремније бранили. Тако бисмо сада имали мање страдалих „анђела“ и више српских глава на раменима. Можда нам Отаџбина не би била окупирана. Али Србине, није касно ни сада да послушаш речи свог Иве Андрића и јасно кажеш:

„Уморили смо се од тога да будемо пријатељи својим непријатељима“.

Има светосавац  душу анђела, али нема више права да своје „анђеле“ жртвује. То православно срце које само за слободу зна, душа која светосавски дише, не прихвата више да буде жртва. Не прихвата више Србин да га воде они који не познају његову прошлост, они који му непријатеље представљају за пријатеље. Не прихвата више Србин издајнике. Није Србин никад газио на сени својих предака, никад није заборавио душе анђела који су своје животе уткали у прошлост Отаџбине, никад Србин неће издати себе. Никад погазити жртве оних који су своје животе дали да би Срби са поносом у будућност корачали.

И данас Српкиње рађају јунаке, нису оне то заборавиле. И данас када се чује плач из колевке, српске мајке узимају децу у наручје и прислањајући их на своје дојке хране нове српске анђеле. Новорођени српски анђели исте су крви као и они пре њих који су губећи своје очи говорили: „Не брини мамице мила ништа ме не боли“.  За истину, правду и слободу светосавца ништа не боли. Не боли јер ништа није тако снажно као неизмерна љубав ка вери, народу и Отаџбини којом само Србин може да воли. За те вредности за које су се борили и његови ђедови, Србин ће увек да се бори. Зна светосавац  да та борба неће бити лака, али зна и да је она једина вредна труда.

21.06.2015.

Прочитај без интернета:
374 гласa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ