ФСК*

Неколико дана пре пада у османлијске руке, из опседнутог царског града, последњи цар, Константин XI Палеолог Драгаш, син цара Манојла II Палеолога и Јелене Драгаш, послао је султану Мехмеду II гласника, нудећи мир и плаћање данка у замену за дизање опсаде. Султан му је одговорио: „Или ћу ја узети овај Град или ће Град мртвог или живог узети мене. Ако прихватиш пораз и повучеш се у миру, добићеш за себе Пелопонез, провинције за своју браћу, и ми ћемо бити пријатељи. Али ако се и даље противиш мом мирном уласку у Град, ја ћу на силу ући и све вас побити и поклати, а мојој војсци ћу дозволити да га опљачка. Једино што желим је Град, па макар био и празан“.

Последњи цар Ромеја је на султанову поруку одговорио негативно, изабравши борбу, против двадесетоструко бројнијег непријатеља. Да ли му је у мислима и срцу био кнез Лазар Хребељановић или не – не може се сада знати. Али као да јесте.

У уторак, 29. маја 1453, царски град, Други Рим, пао је у османлијске руке, и дивљачки је опљачкан, а преживело становништво поробљено.

Историчар Критовул пише: „Цар Константин је умро борећи се… сам је одабрао своју судбину, поделивши је са својом отаџбином и својим поданицима“.

Једна грчка тужбалица обраћа се последњем цару речима: „Реци, где те можемо наћи? Да ли си жив или си пао од сопственог мача? Тражио те је султан Мехмед међу обезглављеним телима и лешевима, али никада те није нашао… Неки кажу да си се сакрио под моћну десницу Господа. Јеси ли заиста жив?“

Песма казује и да је цар Константин посекао многе Османлије. Када му је убијен коњ, пао је. У тренутку када је један црнац подигао сабљу да га посече, сишао је анђео и однео га у пећину недалеко од Златних врата.

Турци су знали за ову причу. Никада нису пронашли пећину, али су зазидали Златну капију кроз коју би једнога дана цар Константин XI требало да уђе и ослободи Град.

Руски монах Филотеј написао је великом московском кнезу Василију III: “Ти си једини цар хришћана у целом свету… Све хришћанске царевине сакупљене су у Твојој… Два Рима су пала, али трећи стоји, а четвртог неће бити“!

Када Срби и Грци опет буду сједињени као што су били у херојској личности последњег ромејског цара, у симфонији са носиоцима Трећег Рима – никакве цигле неће моћи да их спрече да поново уђу у свој законити посед. Прво онај духовни, па онда и остале.

* Уз благодарност г. Драгану Вукићу.

Прочитај без интернета:
9 гласовa