Драган Милашиновић

Стара кинеска пословица каже: “Пре него што је постао велик сваки проблем једном је био мали. Мудрац делује када је проблем мали и зато изгледа као да никад нема проблема”. Али, Вучић проблеме и не види док га не надрасту или док се не судари с њима. Зато изгледа да увек има проблема, да се они просто лепе за њега. Где год он, ту су и проблеми. Али, њему то, изгледа, прија. Тада даје све од себе. У центру је пажње. Труди се. Решава проблеме. На конференцијама за штампу, углавном. И сам.

Мудрац из кинеске изреке се не би сложио са таквим приступом, но шта зна тај?! Ако је нешто и знао, време га је прегазило. Је ли он чуо за “управљање кризама”, за “спиновање”, зна ли ко су Тони Блер и Алистер Кембел? Уме ли да мења гласове према потреби?

Вучић све то уме. И зато проблеме решава конференцијама за штампу. Ту је свој на своме. Час оптужује, час је скрушен, час захваљује … А новинарске екипе пишу, снимају и трче уредницима. Када се извештаји објаве људи виде да је постигнута још једна победа прва у историји, да премијера Запад слави а Исток му се клања, да је Змај од Шипова опет отишао у изолацију. И да су проблеми нестали. А када су већ нестали то је као да нису ни постојали. Зашто би се оптерећивали њиховим узроцима и последицама? Шта је важно да ли су били велики или мали?! Битно је да су нестали!

Просто, зар не?

И тако су једнога дана нестали људи. Хиљаде њих. Прво су били на мађарској граници и хтели да уђу у ту земљу. Када им нису дали они су, са наше територије, напали границу те суверене државе. Бачен је сузавац и испао је Проблем. Тада се умешао он, премијер српски. Изашао пред камере, рекао шта може а шта не, шта је исправно а шта није. И проблем са Мађарском је волшебно решен.

Сви медији су то објавили. И сви су изгледали задовољни. Мађари што су могли да штеде на сузавцу, мигранти што су се нашли на другој капији за Европу, а приватни превозници, блиски СНС-у, што су лепо зарадили. И премијер је поносно дизао главу, примајући похвале.

Сви медији су то објавили. И сви су изгледали задовољни. Мађари што су могли да штеде на сузавцу, мигранти што су се нашли на другој капији за Европу, а приватни превозници, блиски СНС-у, што су лепо зарадили. И премијер је поносно дизао главу, примајући похвале.

Али, ти ужасни Хрвати, са којима иначе желимо најбоље односе,  нису делили храбру премијерову визију државе као проточног бојлера. Или су из Берлина имали друге инструкције од оних које је имао Вучић. Свеједно. Тек, опет се направио Проблем! Већи него са Мађарима. Хрвати су тражили да онај који их је довео мигранте удаљи са њихове границе, а тај је од њих тражио да отворе границе и срце онако како их је и он отворио. Али, Хрвати знају да се држава не води срцем, већ главом, па су границе затворили. Премијер их је прво молио плачним гласом да буде по његовом, али они нису хтели. Онда је и он лупио шаком о сто. Велики проблем! Но, уместо да попусте они су му се ругали. И нису хтели мигранте. Пале су и тешке речи, дошла је Европа …

А онда је Вучић изашао пред медије. Тотално. Отворио је за њих целу седницу владе и објавио да је проблем решен, да смо победили Хрвате. Наравно, први пут у новијој историји …

Но, од те вечери, они мигранти са хрватске границе напросто су нестали. Нема их на отвореним прелазима, медији о њима више ништа не знају, премијер их је заборавио. Где су ти људи? Шта је са њима било? Зашто их нико не спомиње? И гради ли Србија те прихватне центре за 400.000 избеглица?

Прочитај без интернета:
7 гласовa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ