Борис Степанов

Мађарска наставља да се бори за свој суверенитет. Другог октобра је у тој земљи одржан референдум на коме су учесници одговарали на само једно питање: „Да ли желите да Европској унији дозволите да доноси одлуке о пресељењу лица у Мађарску без сагласности парламента?“ Једноставније речено: премијеру Виктору Орбану је требала дозвола народа како би се у Лисабонски уговор унела измена и како би из њега искључили прописе којима се регулише миграција. 98,3 процента гласача је квотама ЕУ одлучно рекло „не“. При том је на бирачка места изашло 43,36 % њих.

Може да се каже да је, са једне стране, референдум пропао. Али са друге – да је успео. Јер Орбан је обезбедио подршку преко 3,28 милиона својих суграђана, од 8,26 милиона становника које су уписани у књиге као мађарски држављани. Новинари су то назвали „изванредни резултати неодржаног референдума“.

Будимпешта је још једном Европској унији показала да се стари континент поново поделио на Исток и Запад. Није Мађарска једина која се не придржава одлуке о расподели избеглица. Многе земље једноставно тихо саботирају тај процес. Свима је одавно јасно да се ЕУ, ако се тако може рећи, разболела, да има високу температуру, али нико не схвата којим лековима да се лечи. Температура привремено може да се спусти, али сама болест може да се заиста компликује. Тим пре што је од „мађарског грипа“ већ заражена и Италија. Тамо партија „Лига Севера“ припрема предлог о спровођењу референдума у вези са квотама за избеглице. Рим се, као и Будимпешта, залаже за недозвољивост обавезног размештаја избеглица по налогу Европске уније без одобрења парламента. Сада аналитичари често говоре о томе да треба да се заштити парламентарна демократија, јер уколико се о свему буде одлучивало у Бриселу – чему онда служе национални парламенти.

И још један детаљ, који је важан да би се схватила ситуација. Одмах после 2. октобра ове године сви су се присетили да је референдум о чланству Мађарске у ЕУ 2003.године био признат за важећи мада је излазност на гласање била иста. Када се ради о пројектима који су корисни за Брисел може да се зажмури и да се недостаци не примете. Али уколико пројекат прети чиновницима и бирократама на њега треба да се гледа широм отворених очију, па и још детаљније – уз помоћ електронских супер микроскопа. „Политички неурохирурзи“ своју шансу никада неће пропустити. За било које кршење „правила бриселског понашања“ спремни су да врше лоботомију.

Прочитај без интернета:
10 гласовa