Златко Богатиновски

Хтели ми то или не, од САД зависи много тога што се дешава широм планете. „Светски полицајац број 1“ (зло)употребљава све системе моћи да би радио то што је наумио. То чини и својим грађанима, злоупотребљавајући и своје интелектуалце. Познато је зашто је баш амерички затвор Гуантанамо Беј, најгори затвор на свету по суровости тортура које се тамо користе. Мање је познато да су у „стручној“ креацији и унапређењу тих система мучења својевољно учествовали и амерички научници.

А све је почело тако хумано и тако етички. Како помоћи особама које пате од депресије? Др Мартин Селиџмен је понудио одговор у свом америчком бестселеру „Психологија оптимизма“ и његова метода се користила током терапије у борби против депресије врло успешно.

Основа те терапије се налазила у његовим истраживањима и објашњењу појма о „наученој беспомоћности“ у којој животиње које су претрпеле поновљене електро-шокове или друге непријатне стимулусе после одређеног времена престају да избегавају непријатни стимуланс, чак и када имају прилику да побегну.

Његов велики „фан“ и сународник, такође психолог Др Џим Мичел је у читаву причу унео велики новац као научну новину и квазипатриотизам, и заједно са колегом Др Брусом Џенсеном, за тричаву суму од око 180 милиона долара за хонораре, које је великодушно понудила ЦИА, од „психологије оптимизма“ направио „психологију тортуре“.

ЦИА је од ових „научних сарадника“ очекивала добијен одговор на свако постављено питање затвореницима у свим њеним затворима широм света. Разочарање је било не мало кад су сами признали да тзв.“технике побољшаног испитивања“ нису донеле не све одговоре, него ни неке битне информације.

Наука овим, сем озбиљног шамара, није добила ништа, али системи тортуре јесу право богатство мучења људи. Од специфичних начина шамарања, ударања затвореника о зидове, ускраћивања сна, лажних погубљења, затварања затвореника у мртвачке сандуке, пуштање паса на затворенике, тзв.“ректалне хидрације“ (ова изузетно нељудска „метода“ захтева посебно објашњење) до симулираног дављења („waterbording“ – стављање тканина преко главе а потом поливање водом како би мучени имали осећај дављења.).

Неке од ових метода су САД преузеле са обимном архивском грађом из Трећег Рајха, из злогласних логора смрти и „научног рада“ чудовишног др Менгелеа.

Врло је интересантно да ових дана „симулирано дављење“ помињу многи енглески али и немачки медији („Гардијан“ и „Шпигл“ пре свих) поводом потписивања споразума Грчке са међународним кредиторима о трећем пакету помоћи од 14.јула који је ултимативно грчки парламент морао да усвоји за само дан и по.

Зашто баш „симулирано дављење“? Па зато што је радни састанак „3 на 1“ личио управо на то. Немачка канцеларка Ангела Меркел, француски председник Франсоа Оланд и председник Европског савета Доналд Туск су „давили“ читавих 17 сати грчког Премијера, на свом терену у неравноправном односу снага.

Ципрас је храбро прихватио овај претежак меч који се претворио у „утакмицу мучења“. У првим изјавама за медије, по завршетку „преговора“, Ципрас, иначе очигледно здрав и добродржећи Грк, је тако и изгледао – као жртва тортуре. Где се, како и под којим условима разговарало, зна мало људи.

Али све је личило на „добродошлице“ и категоризацију важности српских политичара у Бриселу или Лондону, где их прво прими неки споредни бирократа ЕУ, па их одведе у неку собицу, где сви седну за мали сто, и тиме начине атмосферу невредновања послушних гостију са захтевом „потпишите то што треба и – идите“. Што ови, на жалост, и ураде.

Међутим, увек има још мањи сто од тог малог, што је најдиректније показано Вучићу у Лондону, где је он од тог сточића, за којим је требао да разговара са публиком, помислио да је – троножац.

Ципраса је поред круте и охоле врхушке ЕУ, мучио из сенке понајвише предлог безобзирног немачког министра финансија Волфганга Шојблеа да Грчка „привремено изађе из еврозоне на најмање пет година, током којих би реструктурирала своје дугове”.

Овај немачки старац (има 72 године), је рођен у време Адолфа Хитлера и питање је какав је однос имао према тадашњем вођи његове земље и поготово његовом понашању према окружењу, иако је живео у постратовском периоду, али у још једанпут, и то страшније него први пут, пораженој Немачкој.

У сваком случају је, својим апсолутно неприхватајућим ставовима за све Грчке захтеве, врло битно одредио како то ЕУ (читај Немачка) преговара са малима и рањенима – као нацисти, ултиматумима. И Ципрас је почетком седмице био пред ултиматумом – да прихвати драконске мере стезања каиша и реформи како би спречио финансијски колапс и избацивање из зоне евра.

Тако некако је и рекао народу: „Преузимам одговорност за све грешке које сам можда починио, преузимам одговорност за текст у који не верујем, али који сам потписао да би избегао катастрофу за Грчку, колапс банака“. Ако су претње, условљавања, провоцирања, забране и ултиматуми цивилизацијски ниво ЕУ, онда је једно сигурно – начин разговора са Ципрасом је био барем псеудонацистички.

О економским аспектима споразума реч ће дати економисти. О његовој формализацији се грчки парламент изјаснио усвајaњем споразума, упркос жестоким демонстрацијама и сукобима са полицијом.

Ципрас се суочио са непристајањем половине Сиризе на то што је он потписао. Пале су и прве оставке чланова његове Владе. На атинским улицама се палило и тукло са полицијом. Тамо где се он годинама борио против те исте полиције, падало је камење, димне бомбе и Молотовљеви коктели. Сада против њега а он верује да је добивши новац добио и време за нове битке.

Можда је, како је и сам рекао, ову битку изгубио, али је важно добити следеће, друге, и на крају – добити рат.

Док кредитори задовољно трљају руке и пијуцкају пића гледајући на тв-у снимке новог чина грчке драме, знајући да су је они режирали, Ципрас је јасно рекао да неће поднети оставку.

То значи још љући наставак борбе, макар и на два фронта и непристајање на „научену беспомоћност“.

Прочитај без интернета:
13 гласa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ